Кнежевић за "Глас": Новац није гарант успјеха

Дарко Драгичевић
Додај glassrpske.com као Гугле извор
Фото: Кнежевић за "Глас": Новац није гарант успјеха

Свечана академија Рукометног клуба Борац још једном је показала какве је легенде имао бањалучки клуб током богате историје. Два европска трофеја и бројне медаље подсјетник су на нека љепша и успјешнија времена.

Факти

  • С Борцем освојио Куп ИХФ
  • Одиграо 136 мечева за репрезентацију Југославије
  • Оставио велики траг у Бундеслиги као играч и функционер

Један од легендарних рукометаша који је имао изузетно успјешну каријеру је Александар Кнежевић. За „Глас Српске“ испричао је животну причу, а посебно је емотиван због чињенице да су се у граду на Врбасу окупиле двије сјајне генерације.

– Све је било сјајно. Не зна се који је дан био љепши, а круна свега била је академија, која је била веома емотивна. Најважније је да смо били заједно у великом броју, а још љепше је што су са нама били и чланови златне генерације из 1976. године, што смо први пут заједно славили. Требало је да прође вријеме да се ујединимо са генерацијом која нас је већину научила рукомету. Пошто сам раније ушао у први тим, већина тих људи утицала је на моју каријеру и били су ми тренери. Посебно ми је драго што је град показао да није заборавио своје шампионе. Ријетко који клуб и град могу да се похвале оваквим легендама, успјесима и са два највећа европска трофеја – рекао је Кнежевић.

А управо је његова генерација показала којим путем Борац треба да иде. Иако је и тад било проблема с новцем, екипа је створена од домаћих играча а довођени су талентовани момци са стране жељни доказивања.

- Ни тад није било превише новца. Можда је само једна сезоне 1990. била баш добра што се тога тиче, али Борац је нудио нешто друго. Играчи су знали да ће доласком у Бањалуку да профитирају, напредују и да ће онда да пронађу бољи ангажман. Борац је имао други тим Раде Личина гдје смо ми млађи стасавали. Имао сам част да ме учи Боро Голић који нас је направио не само бољим играчима већ и људима. Учио нас је како играти, мислити и понашати се у великом клубу, гдје мораш да имаш манире. Ту смо направили домаћу базу која је надограђена кроз добар скаутинг. Циљано су доведени млади играчи жељни доказивања Пуц, Чавар, Маглајлија, Чоп. Дочекала их је млада екипа у коју су се лако уклопили. Осјећали су се као код куће и мислим да се нико није осјећао као странац. Били смо јуниорски шампион Југославије па се то дизало на већи сениорски ниво. Дошли смо и до репрезентације. Мислим да сам био најслабије плаћени репрезентативац хаха. Али управо то желим да поручим младима. Прво морате да бирате клуб гдје ћете да напредујете. Новац ће касније да дође. Ко прерано крене да иде за новцем тешко да ће да успије. А и што се тиче клуба јасно је да се може уз добар рад и скаутинг остварити резултат и са мање пара, наравно ако се има знања, Новац не гарантује успјех, ако нема знања и квалитетног рада. Може се до резултата доћи и са мање пара ако постоји систем, рекао је прослављени играч.

Генерација стварана годинама

Када се спомиње генерација 1991 њени успјеси нису дошли преко ноћу.

-Морам да напоменем утицај тренера Пере Јањића. Преузео нас је у моменту кад смо се борили за опстанак. А за кратко вријеме у другом дијелу смо дошли до врха. Напредовали смо десет корака за ту полусезону. Затим смо били најбољи у лигашком дијелу да би изгубили у финалу плеј –офа од  Пролетера. Можда је и боље тако јер смо овако играли Куп ИХФ који је био друго такмичење по јачини и освојили смо га. Пролетер је те сезоне као шампион играо финале против Барселоне и изгубио, присјетило се сјајни крилни играч

Бањалучки “дјечији вртић” је био најпријатније изненађење.

-Имали смо млад тим, али смо били искусни и знали смо како да побиједимо топ екипе. Наиме, Борац нас је водио на турнеје по иностранству кроз које смо стицали искуство. Играли смо против Гумерзбаха па по Француској. Кроз турнире тим је ишао на виши ниво.  Није то било случајно управа је знала шта ради а ми смо напредовали, јасан је крилни играч.

На путу ка трофеју нису се уплашили ни моћног Тусем Есена.

- Након пораза у Есену био сам убијеђен да ћемо их добити у реваншу. Једноставно осјетиш то. Они су разлику од седам голова направили кроз судијске одлуке. Барем пет голова више је ишло на њихов рачун. Због тога сам био увјерен да ћемо их добити. Сви смо вјеровали, да су они били играчки бољи сигурно би ситуацију била другачија. Знали смо да имамо квалитет да им парирамо што смо у реваншу и показали, истакао је Ацо.

 

У финалу их је чекао ЦСКА са звијездом Талантом Дујшебајевом.

-Мало смо се уплашили пред финале јер нам је неко рекао да је ЦСКА добио све мечеве двоцифреном разликом, што ми нисмо. Тада није било интернета нисмо то могли да провјеримо, па смо мало били преплашени. Кад је утакмица кренула и осјетили смо да нису јачи. До утакмице је био неки грч, али затим смо наметнули свој ритам и славили. Против Дујшебајева сам већ играо на Свјетском првенсзву тако да се знао његов квалитет али имали смо бољи тим.

У реваншу је бриљирао Златан Арнаутовић, а Борац је у потпуности контролисао меч.

-Сјајно смо одиграли реванш. Контролисали само меч до пет минута прије краја. У посљедњих пет минута превише смо се шалили на терену, мало нас је понијело тако да смо поклонили побједу. Злаја нам је баш пуно значио. Његово искуство  је било огромно и својим одбранама је доносио сигурност. Генерално Борац имао сјајне голмане, могли су доста да науче од Злаје. Били су ту Мустафа Торло и Дадо Мулабдић.

Славље је било велико па су играчи на Црвеном тргу постројавали смјену страже код Лењиновог маузолеја.

- Наш друг је живио у Москви тако да нас је водио кроз град, водио нас је на сјајна мјеста баш смо се добро провели.  А онда је услиједио дочек на тргу у Бањалуци . Заборавио сам што смо каснили али опет нас је дочекало доста људи. Можда смо тек тад постали свјесни шта смо направили кад смо видјели колону од хотел Босне до трга. Све је супер испало, рекао је Ацо.

 

Наредне сезоне Борац је освојио и Куп Југославије.

-Као аутсајер смо дошли до трофеја. Пролетер Зрењанин је био фаворит,  финалиста Лиге шампиона али смо их добили на мишиће. У финалу смо лако побиједили Звезду. То је нажалост била моја посљедња сезона у Борцу. Услиједио је рат  и сјајна генерација се распала.

Иначе за Црвену звезду је везано и слање играча Борца у војску крајем деведесетих након инцидента на мечу.

-То је мишљење већине нас али нико нема чврсте доказе. Ипак симптоматичо је да је шест људи отишло у војску па је Борац пао. Али јесмо сумњали на Звезду, хаха , сад да ли је трач или не, не можемо доказати.

Финале у Пиониру за памћење

Након Борца услиједио је одлазак у Црвену звезду, гдје је у памћењу остало финале против Партизана у пуном Пиониру.

-Рукомет је био веома популаран. Због санкција готово сви репрезентативци били су у Југославији. Атмосфера је била као сад на кошарци. Дербији, пуне дворане. Занимљиво да нам је покојни Жељко Ражнатовић Аркан долазио два пута у свлачионицу. Желио је да нас мотивише  да побиједимо Партизан, нудио премије, али смо оба пута  нажалост поражени. Кад није био онда смо побиједили. А финале је било фантастично. Пуна дворана и велика жал што смо остали без титуле. Неђо Јовановић је стварно био екстра играч и човјек и искористио је судијску грешку. Фаул је био на пола терена а они су помјерили на девет метара и он је погодио. Грешка али то је спорт. Баш нам је то тешко пало због начина на који смо изгубили.

Након Звезде услиједиле су једногодишње епизоде у Француској (УСМ) и Шпанији (Куенса), па је услиједио прелазак у Партизан.

-Нисам имао проблема код преласка, посебно јер долазим из Бањалуке. Играчи су тад мијењали клубове. За мене само је Борац био љубав. Све остало је посао. Сад би можда  било проблема али у то доба није ништа.

 

Кнежевић је играо у Швајцарској па се 1998. године вратио у Партизан а у екипи су били и Бањалучани Младен Бојиновић и Дејан Унчанин. Присталице “црно-бијелих“ се и данас сјећају сјајне атмосфере у четвртфиналу Купа Купова против Нидервирцбаха.

- Биле су то топ утакмице. Четвртфинале Купа Купова против сјајног тима. Слично као Борац - Тусем. У њемачком тиму  у првој постава су били сви свјетски или олимпијски шампиони. Били су ту Лавров,  Левгрен, ма дрим тим. Иако су били топ играчи нису били уиграни, имали су проблема с тренером. У реваншу је била паклена атмосфера навијачи су нас носили а ми смо одиграли одличан меч и прошли даље, гдје нас је зауставила Каха.

Златни период Кнежевић је имао у Фриш Ауф Гепингену, гдје је као играч провео осам година.

-Бундеслига је најјача на свијету због публике, сјајног медијског праћења и квалитета. Нема лагане утакмице. Све је покривено од финансија, маркетинга, медија. Играчи се осјећају сјајно и зато се многи одлуче за Бундеслигу, па тако данас најбољи Скандинавци играју у њој. Што се тиче играчке каријере био је то сјајан период гдје сам играо одлично за разлику од Француске. Гепинген је напредовао, освајао трофеје тако да сам тамо стекао име и касније остао у клубу. Генерално сам у  клубу био 22-23 године у шали кажем да је само Фергусон био дуговјечнији , истиче Кнежевић.

Радио је у клубу на неколико позиција и истиче да је и то показало како новац није пресудан.

-Кад сам био спортски директор с мање новца смо освојили два трофеја у Купу ЕХФ, те били на петом и шестом мјесту, док је касније с већим буџетом биљежио слабије резултате. Такође  у Академију је сваке године улагано 200 000 евра, а створен је само једног голмана и то је примјер зашто је битно знање и добар рад. Фриш ауф је могао да изгуби сертификат па би плаћао казну. Успио сам да поправим рад, укажем на грешке тако да је сад Академија дала још два играча за први тим. Наравно увијек спомињем и Мелсунген који има највећи буџет а никако да дође до титуле.

Репрезентација болна тачка

Репрезентација је болна тачка у каријери.

-Играо сам само 2000. године а реално требао сам бар три. Сви се сјећају Барселоне и скидања екипе три дана пред лет. Баш нас је то разочарало, сав труд је пропао, а Олимпијада је сан посебно јер су те године учествовали НБА играчи. Други пут 1996. године су нам касно скинули санкције па смо пропустили шансу поразом од Шпаније. Сигурно је да смо могли више.

На Европском првенству 1996. године је освојена бронза. У селекцију се вратио Веселин Вујовић, док је Кнежевић најбољи меч одиграо против Хрватске, што је био први дуел двије селекције након распада земље. Југославија је славила 27:24 а Кнежевић је дао седам голова.

 

-Стварно је било напето пред Хрватску јер је то био први међусобни меч. Играле су жене прије нас дуел али то није било толико испраћено. Хрватска је освајала медаље а ми смо их зауставили. Баш је било тензија али само на паркету. Касније смо се сви поздрављали. У тој екипи је било пет саиграча из Борца плус тренер Ако (Абас Арсланагић). Приватно сам се дружио с Патриком Чаваром, били су ту и Пуц, Јовић, Смајлагић, Сарачевић. У полуфиналу смо изгубили од Шпаније која нас до тада није побиједила. Одиграли смо лоше,  сјећам се да је било превруће у дворани, а судије су их пазиле. Ипак скупили смо се и на крају савладали Швеђане за бронзу али смо остали без ОИ, испричао је Кнежевић.

Коментатор Срђан Кнежевић требао је да буде склоњен након коментара током дуела с Хрватском али су га играчи спасили отказа.

- Играчи су стали уз њега и пружили му подршку али мислим да је кључ био Бутулија чији отац је био политичар и утицао је да он не добије отказ.

Кнежевић жали за успјесима репрезентације јер је било потенцијала за медаље.

-Жалим јер смо на врхунцу снаге имали санкције. Имали смо талентоване генерације. Старија генерација јунииора је била прва у Ријеци, ми смо били трећи у Шпанији. Ушао сам у репрезентацију 1990. године и играо с асовима попут Вујовићем, Исаковић, Башићем али смо на крају били четврти на СП. Било је квалитета за медаљу али су чести били неспоразуми у селекцији. Недостајало нам је више толеранције међу играчима. Превише смјена тренера, није било континуитета и о то се рефлектовало на играче гдје се стварала нервоза. Онда долази и моменат гдје се играчи не слажу како треба. Баш жалим због тога јер је квалитета било, поручио је на крају Кнежевић који је одиграо 136 мечева за национални тим.

Офарбан као тигар

Кнежевић нам је открио да је био један од ријетких који није желио да се офарба у плаво током боравка у Партизану. Након пласмана у полуфинале Купа побједника купова одлучено је да се сви офарбају.

– Сви су се офарбали након побједе над Нидервирцбахом. Сви су били млађи, а ја у почетку нисам хтио. Наговарали су ме двије седмице, па сам се једини офарбао и то као тигар. Ако већ морам да будем офарбан, онда сам желио нешто другачије. Фризер је нудио опцију леопарда или тигра, а Родман је тада био леопард, па сам зато изабрао тигра – уз осмијех каже Кнежевић.

Осам функција

Кнежевић није био успјешан само на терену, већ и ван њега. Током боравка у Гепингену обављао је чак осам функција.

– Имали смо веома успјешан период у мушком клубу, гдје смо два пута освајали Куп ЕХФ. Када сам дошао, били смо тек на 16. мјесту, али смо брзо подигли ниво игре и добрим потезима дошли до врха, гдје смо били пети, па шести. У женском клубу сам преузео екипу која је имала велики дуг. Успјели смо да сваке сезоне враћамо дуг и будемо у врху, што је веома тешко. У клубу сам преко 20 година. То показује колико ме цијене, иако сам дошао као странац. Био сам играч, помоћни тренер мушког тима, асистент генералног директора, тренер женског тима, генерални директор, спортски директор мушког тима, менаџер, те директор академије.

 

Дарко Драгичевић Уредник рубрике спорт

Дарко Драгичевић је уредник спортске рубрике „Гласа Српске“. Са каријером која траје од 1994. године, радио је као новинар и уредник у „Независним новинама“, „Блицу“, Алтернативној телевизији и „Вечерњем листу“. Познат као коментатор на ТВ Арена спорт.

Све вијести аутора →

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.