Искусни кошаркаш Братунца Дејан Ћуп присјетио се почетака богате каријере: Изабрао сам Игокеу јер у Борцу не бих добио шансу

БРАТУНАЦ - Другу сезону заредом Дејан Ћуп проводи у Братунцу гдје се скрасио након неколико година играња у иностранству.

Словенија, Кипар и Грчка дестинације су на којима је провео добар дио каријере, гдје се радовао, али и туговао. Центар који се родио у Бањалуци 1983. године прве кошаркашке кораке направио је из љутње према тренерима Фудбалског клуба Борац.

- Као дјечак прво сам тренирао фудбал у Борцу. Онда сам се једном разболио и лежао кући мјесец дана, па након повратка на тренинг био пребачен у другу екипу која је била слабија од оне са којом сам тренирао. То ме погодило, па сам прекинуо фудбалске тренинге и одлучио се за кошарку. Први тренер био ми је Маринко Божиновић као и Злаја из Орлова у сали Основне школе “Вук Караџић”. Како сам тада кренуо никад нисам прекинуо тренинг па ево и сада у овим годинама - рекао је Ћуп.

Послије добрих партија у Орловима пут га је довео на раскрсницу да бира између тада два најбоља клуба у Републици Српској.

- Опције су биле Борац или Игокеа. Борац је био јак клуб, абалигаш, док Игокеа није била на том нивоу па сам њу изабрао. Сматрао сам да је то добра средина за развој те да у Борцу нећу успјети да добијем потребну минутажу јер је у екипи било много квалитетних играча. Отишао сам у Александровац и ту остао шест година, био капитен екипе, освојио први Куп БиХ у историји клуба. Тада смо неколико сезона били при самом врху, али су Широки и Босна били бољи од нас и тек касније смо их скинули са трона. Мој повратак 2014. године обиљежиле су велике поплаве у Републици Српској као и освајање шампионске титуле - казао је Ћуп.

У вријеме када се пробијао на сцену Борац и Игокеа били су љути ривали.

- Сјећам се скоро свих утакмица ових клубова када је ривалитет био снажно изражен, али нисам имао бојазан да из Бањалуке пређем у Игокеу. У то вријеме интензитет ривалства је јењавао и није било на ранијем нивоу. Никада нисам осјетио да ме људи попријеко гледају и нико ми никад није добацио онако у пролазу у вези са избором клуба - додао је Ћуп.

Из Александровца пут га је одвео у Словенију, гдје је наступао за Електру и Марибор, а поред понуда осталих клубова одлучио се за одлазак на Кипар, и није погријешио.

- Одлазак у Словенију био је искорак из БиХ да се прилагодиш игрању у иностранству, а Кипар је био потез каријере, јер из тог периода носим најљепше успомене. Четири сезоне провео сам тамо, прве двије у Ети Енгомису са којим сам два пута био шампион државе, што су биле прве титуле за клуб у историји. Послије тога изгубио сам два финала, али све је било одлично у АЕК Ларнаки, Апоел Никозији, осим тих пораза у финалима, али нема слатке побједе без горског пораза - изјавио је Ћуп.

На Кипру је у то вријеме играло много играча из Србије.

- Једну сезону одиграо сам са Савом Ђикановићем и Иваном Марашем мада је било много мање познатих играча из Србије у мојој екипи, али и осталим клубовима. Једне сезоне за Керавнос је играо мој друг из Бањалуке Феликс Којадиновић и против њега сам добио финале, а у свакој утакмици губили смо са седам до десет поена разлике да би потом преокренули и дошли до побједе. Ту смо показали побједнички менталитет, дисциплину у нападу и било је ужитак играти те утакмице - нагласио је Ћуп.

Живот је посветио кошарци и планира да остане у њој и по окончању активне каријере, а желио би да буде тренер омладинских категорија.

- Годинама сам већ у спорту и тако ће вјероватно бити и даље. Жеља ми је да будем тренер и радим са млађима па докле догурам даље. Из искуства знам како је тешка степеница за прелазак из јуниора међу сениоре гдје многи кошаркаши једноставно нестану, јер нико не жели да их истрпи у првом тиму па бих желио да им то олакшам својим радом и неким искуством - рекао је Ћуп.

Током каријере радио је са много стручњака, а једног посебно апострофира.

- То је Антонис Константинидис са Кипра из Ете којег смо звали Тони. Генерално, било је много тренера са којима сам радио и од сваког се може много научити, само ако то желиш и ако си паметан да прихватиш ствари - нагласио је Ћуп.

Међу ветеранима

Заједно са Мујом Туљковићем из Спарса и Николом Ђурасовићем из Леотара најстарији је играч у Лиги БиХ.

- Прође година за годином и ето ме међу најстаријима, мада сам то одавно био. Прошле године саиграч ми је био Младен Пантић који је био старији, а сада сам ја. Срећа па током каријере нисам имао проблема са повредама осим оних ситних и прва озбиљнија била је повреда метатарзалне кости након које се постепено враћам у пуни тренинг. Вјерујем да ћу играти још коју сезону, јер обраћам пажњу на опоравак и вјежбе којима можеш да продужиш каријеру што практикујем већ годинама. Братунац ме коректно прихватио и један је од ријетких клубова који је измирио све обавезе након прекида прошле сезоне због пандемије - изјавио је Ћуп.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.