Горан Ступар за "Глас" о каријери и вољеном клубу: Борац мора да ствара!

БАЊАЛУКА - Рукометни клуб Борац један је од ријетких тимова на простору бивше Југославије који може да се похвали са два највреднија европска трофеја. Осим титуле шампиона Европе из 1976. године Бањалучани су славили и у Купу ИХФ 1991. године.

Управо је та златна генерација показала пут којим бањалучки рукомет треба да иде кроз своју историју. Наиме, тим који је освојио овај европски трофеј сачињавали су већином домаћи играчи па је екипа популарно називана "бањалучки вртић", јер јој је просјек био 19 година.

Домаћи тренер, домаћи играчи, пуно рада и квалитетна појачања крунисани су побједом у великом финалу против тада веома јаке екипе ЦСКА. Члан тадашње екипе био је и Горан Ступар. У то вријеме био је један од најталентованијих бекова у бившој држави. Нажалост повреда га је рано омела да направи још бољу каријеру. Увијек је био уз свој Борац. Често је доносио поклоне, давао подршку, а тако је било и сада када се клуб опет налази у веома тешкој ситуацији.

- Дошло је до ситуације да се мора помагати на било који начин клубу и да морамо спасавати што се спасити може. Имао је Борац често кризе у ових својих 75 година. Није све у нашој историји био пут посут цвијећем, било је ту и доста трња, али је Борац увијек био скроман. Екипе које су освојиле титулу шампиона Европе као и моја генерација која је освојила Куп ИХФ је увијек била скромна. Није ту било превеликих захтјева. Домаћи кадар, добар рад и улагање у своје играче уз нормалне услове Мислим да је то најбољи пут за излазак из кризе. Да се у будућности окренемо својој дјеци, нашој школи да бисмо имали што више својих играча. Ако нам негдје недостаје играч, онда треба да буде доведено квалитетно појачање. Моја жеља је да Бањалука у наредном периоду покаже да је рукометни град, да пружи подршку момцима да би они пронашли излаз из кризе. Сигуран сам да то заслужују, јер се љубав показује управо у тешким тренуцима. Срамота је да их бодри 200-300 људи, јер сигуран сам да заслужују већу подршку, рекао је Ступар.

ГЛАС: За Ваш рукометни пут најзаслужнији је, нажалост, покојни Брацо Павлишин. Како сте се одлучили за овај спорт?

СТУПАР: Рукомет је у то вријеме био логичан избор јер је био најпопуларнији спорт. Имао сам срећу да сам ишао у Основну школу "Браћа Павлић", гдје је радио Никола Павлишин. То је пут којим и сад треба да идемо и радимо. Код Николе код год је знао нешто с лоптом ишао је на рукомет. Имао је огромну љубав према рукомету и био је заиста одличан у раду с младима. Неуморно је преносио своје знање и утицао на бројне младиће да се баве овим лијепим спортом. Из те школе је изашао заиста велики број квалитетних играча и репрезентативаца. Не само у мојој генерацији, већ и касније. Волио бих заиста да се његово име више спомиње, јер је то заслужио. Сигурно да би било лијепо да буде направљен меморијал у његову част, са младим екипама. Волио бих заиста да се у будућности појави неко сличан Николи да се толико предано даје рукомету и ствара будуће нараштаје рукометаша.

ГЛАС: Златна генерација Борца је стварана годинама. Круна свега био је европски трофеј 1991. године.

СТУПАР: Управо тако. Почео сам да тренирам рукомет са неких 10 година, а већ са 14 година сам био у Борцу. Била је то заиста веома талентована генерација која је од старта имала тај побједнички менталитет. Освајали смо све, почело је са Малим олимпијским играма, затим је настављено освајањем титула шампиона БиХ и Југославије у млађим категоријама. Кроз та такмичења смо стекли побједнички менталитет и додатно се уигравали. Нажалост у сениорској конкуренцији нисмо дошли до титуле шампиона у првенству Југославије, али смо освојили Куп. Круна свега је заиста био тај трофеј у Купу ИХФ.

ГЛАС: На путу до трофеја савладали сте заиста сјајне екипе. Како сада гледате на тај период и шта је по Вашем мишљењу донијело трофеј у Бањалуку, јер је јасно да на почетку такмичења нисте били међу фаворитима.

СТУПАР: На старту заиста нисмо били међу фаворитима, мислим да су нас многи на почетку потцијенили, посебно кад су видјели старост екипе. Али нама је та младост била заиста велики адут, као и чињеница да смо дуго играли заједно и освајали трофеје. Стекли смо тај побједнички менталитет кроз такмичења и никад се нисмо предавали. Управо то је било пресудно. Нама је најтежи меч био у полуфиналу против Тусем Есена. Изгубили смо први меч са седам разлике, али нисмо пали. Одиграли смо сјајан реванш у Бањалуци и прошли у финале. За Нијемце су тада играли Јохан Франц и Александар Тучин. Легендарна утакмица. Много је тад помогло искуство Злаје Арнаутовића који се тада опет активирао. У финалу против ЦСКА смо одиграли сјајно први меч, стекли велику предност, а онда у реваншу то сачували. Заиста смо знали то да прославимо и били смо као породица.

ГЛАС: Да није било рата да ли је Борац могао да настави са освајањима трофеја и у наредним годинама? Често управо истичемо тај просјек година као и то да је тек требало да прикажете најзрелије партије и да стекнете додатно искуство.

СТУПАР: Искрено тешко би тадашња екипа остала на окупу и да није било рата. Једноставно у том периоду већ су почели да се појављују клубови који су улагали значајна средства у рукомет. Ми смо у Борцу претежно играли за стипендије. А тада су се већ појавили Загреб, Пролетер, београдски клубови Црвена звезда и Партизан који су жељели да уложе средства да би направили јаке тимове, тако да тешко бисмо сачували екипу на окупу, јер су ти клубови већ пратили наше партије и кренули да узимају играче из Бањалуке. Прије наше генерације Загреб је већ био узео Изтока Пуца и Патрика Чавара и желио је и још неке од играча из тадашњег тима. Загреб је касније освајао титуле с нашим играчима.

ГЛАС: Управо та 1991. године за Вас је била једна од најуспјешнијих. Поред трофеја у Купу ИХФ освојили сте и Свјетско првенство у млађим категоријама са репрезентацијом Југославије. Били сте члан једне од најталентованијих генерација у којој су били између осталог Ненад Перуничић, Недељко Јовановић, Игор Бутулија и још многи.

СТУПАР: Заиста сјајна година коју ћу вјечно памтити. Имали смо моћну репрезентацију пред којом је била сјајна будућност. За мене је била година из сна. Био сам у идеалном тиму, освојио злато, трофеј с Борцем. Вјерујем да бисмо заиста имали шта да покажемо, јер смо имали веома талентовану генерацију. Али нажалост услиједио је рат и санкције. То ми је можда и најгори тренутак у спортској каријери. Спремали смо се за Олимпијске игре у Барселони и онда 20 дана пред старт такмичења добијамо информацију да не идемо. Какав је то шок био за нас. Буквално су нам срушили снове. Имаш 20 година, сањаш успјех на највећем такмичењу и онда дочекаш да сав труд сруше санкције. Нажалост те санкције су и те како утицале на нашу генерацију, јер смо у најбољим годинама остали без шансе да се докажемо у репрезентацији.

ГЛАС: Сигурно је да сте имали шта да покажете јер сте управо пред Барселону показали колико је квалитетна била та генерација.

СТУПАР: Играли смо Свјетски куп у Шведској гдје смо савладали све ривале прилично убједљиво. У финалу смо поражени од Шведске и већ тада је било наговјештаја да имамо талентовану генерацију. Сли све се промијенило због рата и санкција. Изгубили смо мислим на тадашњу моју генерацију најбоље године у којима је требало да покажемо сав свој таленат. Мене душа боли због једне ствари. Французи су у тим годинама долазили У Југославију да би учили рукомет. Како се стварају играчи, култ репрезентација. Често су гледали наше утакмице и тренинге и након тога су постали рукометна велесила. Није им проблем био да уче од тада бољих. Зато су и направили сјајан искорак и освојили прегршт медаља на европским, свјетским првенствима, Олимпијским играма. Док смо се ми изгубили. Имали смо неких несугласица у савезу, погрешних потеза, не бих баш о свему да причам, али нажалост пропустили смо шансу. Било је ту превише неких личних интереса многих људи из савеза, да не улазим у те ствари.

ГЛАС: Рат је донио и распад шампионске екипе Борца. Играчи су отишли у Београд и Загреб и након тога је већина направила заиста импресивне каријере. Јовић на једну, Кнежевић, Марковић, Ви на другу страну.

СТУПАР: Имали смо рат и несрећне санкције које су нас расуле по свијету. Дио генерације који је отишао у Загреб је заиста направио сјајне успјехе. Освојили су Олимпијске игре, Свјетско првенство и направили темеље из којих је хрватски рукомет дошао до медаља. И данас често спомињу бањалучку школу и утицај на успјехе. Нажалост ми који смо отишли у Србију смо дочекани санкцијама и то у најбољим годинама.

ГЛАС: Управо у тим годинама чини се да је популарност рукомета у Србији била на врхунцу.

СТУПАР: Лига је заиста била веома квалитетна, екипе су биле пуне одличних играча, али смо нажалост играли само првенство Југославије. Био сам у Партизану гдје смо одиграле неке од антологијских мечева, али без изласка у европска такмичења све то је помало губило смисао па сам одлучио да одем у Њемачку. Освојио сам двије титуле и два Купа с Партизаном у тим сезонама и тако са максималним учинком отишао у Њемачку.

ГЛАС: У том периоду важили сте за једног од најталентованијих бекова. Ипак повреда Вас је значајно омела да направите још успјешнију каријеру.

СТУПАР: Рано сам се повриједио. Имао сам само 22 године и након повреде више то није било исто, нити сам могао да се вратим на тај жељени ниво. Истина је да сам играо у квалитетним екипама, најјаче првенство на свијету, али то више није било оно што сам ја желио. Нисам био у потпуности срећан. Изгубио сам вољу и то се онда свакако одразило на каријеру.

ГЛАС: Направили сте тад приликом преласка у Њемачку вриједан трансфер. Како је до њега дошло, управо због те чињенице да Лига Југославије тада због санкција није била праћена?

СТУПАР: Приликом одласка у Њемачку добио сам заиста вриједан уговор. Мислим да је тадашњих 200.000 марака било. Оно што бих ја савјетовао младим рукометашима управо због своје каријере је да улажу и у своје знање и образовање. Доживио сам повреду млад са 22 године и иако сам играо на врхунском нивоу, све то је новац који лако и брзо нестане. Пуно играча не зна чиме ће се бавити након завршетка каријере. Апеловао бих на младе играче да мисле о томе и да размишљају шта након каријере. Ево најбољи примјер је члан наше генерације доктор Драшко Пртина. Када смо се враћали с мечева он је док смо ми спавали и одмарали учио. Данас има двије специјализације, цијењен је у својој струци и такве примјере треба да истичемо. Лијепо је кад зарадимо новац у једном моменту, али треба размишљати дугорочно.

ГЛАС: Умјесто рукометне кренули сте да градите угоститељску каријеру.

СТУПАР: Указала ми се шанса да одем у Берлин и да почнем да радим. Иако сам у том моменту имао заиста неке лијепе понуде од Тусем Есена и Вупертала одлучио сам да их не прихватим и посветим се новим изазовима. У Берлину сам се након четири године вратио рукомету. Играо сам за Фихсе, који је тада играо у другој Бундеслиги због позива свог пријатеља Јерга Хермана. Они тада нису имали новац и вратили су неке старе играче  Заиста сам уживао у том периоду и били смо зачетници повратка тог клуба у елиту. Касније сам имао понуду и да наставим кад је Боб Ханинг био преузео клуб. Ипак у том моменту више нисам могао да издржим. Четири ресторана, троје дјеце, све то је утицало да се захвалим на понуди и посветим угоститељству.

ГЛАС: Током првенства у Њемачкој били сте често домаћин нашим селекцијама. Долазе ли сад наши играчи у Ваше ресторане?

СТУПАР: Волим да се дружим са нашим људима и то је најмање што могу да урадим, да их добро угостим. Често долазе наши играчи. У скоријој прошлости били су ту Петар Ненадић, Дејан Перић, Дејан Милосављев. Волим да причам о рукомету и спорту уопште са њима. Пратим шта се дешава у свијету рукомета.

ГЛАС: Могу ли Борац и Србија направити искорак и да рукомет опет буде међу најбољим спортовима?

СТУПАР: Крајем деведесетих и почетком 2000. године смо основали рукометну школу Цепелин. У Бањалуци није било школе рукомета. Касније су кренули Бањалука и Борац. Оно што ме радује је да имамо дјеце у млађим категоријама. То је лијепо видјети. Не можемо сад рећи да је све лоше било у прошлом периоду. Оживљена је рукометна лига основих школа, која је база за младе, затим су освајане титуле у сениорској, али и млађим категоријама. Јасно је да треба знања и стрпљења да се стварају играчи из својих редова и то је једини исправан пут. Домаћи играчи и неколико квалитетних правих појачања. Погрешно је рећи да је сав период под директором Владимиром Бранковић био лош. Јасно је да је било и добрих и лоших ствари. Али у посљедње двије године као да се изгубио курс. Не бих о финансијама, јер имају службе и ревизије које ће то утврдити. Морамо да у Борац доводимо најталентованију дјецу из региона. Чини ми се да је доласком Дарка Савића дошла и нека нова енергија коју треба да искористимо у позитивном смислу.

ГЛАС: Борац је током своје дуге и богате историје често имао успоне и падове.

СТУПАР: Борац је имао у прошлости станове и локале. Град је водио рачуна о томе, иако смо ми у клубу били заиста скромни са захтјевима. Сада смо дошли у ситуацију да имамо само један локал у власништву и очигледно да је та ситуација слабо искоришћена.

ГЛАС: Ваша генерација је расута по цијелом свијету. Колико уопште успијевате да се окупите и да ли сте у контакту?

СТУПАР: Заиста нас има свуда. Дружимо се колико можемо. Окупили смо се били на 30 година од освајања Купа ИХФ. Скоро сам баш био у Загребу гдје сам се видио са Сењанином Маглајлијом, затим Божидаром Јовићем и Андрејом Голићем. Кад дођем у Бањалуку видим се са Драшком Пртином, Деаном Кнежевићем. Ту је и Гога Маринковић. Волио бих да се опет окупимо.

ГЛАС: Занимљиво је да сте и посљедњи најбољи спортиста Босанке Крајине у избору нашег листа. Изабрани сте за најбољег 1991. године.

СТУПАР: Добро се сјећам те додјеле. За мене је та 1991. година била најуспјешнија у каријери. Освојили смо куп ИХФ, били свјетски шампиони с Југославијом, а изабран сам и у идеалном тиму, тако да сам и очекивао признање. Додјела је била у Дому културе, свирао је Кемал Монтено и баш након додјеле је отпјевао "Некако с прољећа".

ГЛАС: Како сада гледате на модерни рукомет, колико Вам се свиђа чињеница да је игра знатно убрзана у односу на период када сте играли?

СТУПАР: Рукомет је постао пуно динамичнији. Знатно се убрзао и постао више атлетски спорт. Али опет изгубио је неку драж, ону финесу и прелијепе потезе. Морам напоменути да сам током боравка у Борцу био саиграч с Здравком Рађеновићем. Он се вратио у клуб са 38 година. Тешко је сад млађима описати колики је то био виртуоз и шта је све могао с лоптом. Имао сам 18 година и само тренирање с таквим великаном је било врхунско искуство. Заиста смо сви могли пуно да научимо.

ГЛАС: Током боравка у Партизану били сте учесник и сјајног финала против Црвене звезде. И након 30 година о њему се и даље прича, а управо је Ваш гол ријешио побједника.

СТУПАР: Црвена звезда и Партизан су узели пет играча из Борца. Када се сјетим тог меча одмах се најежим. Недавно сам био у "Арени" на кошарци и заиста уз уважавање свих то није ни близу атмосфера која је тада владала на рукомету. Људи нису свјесни каква је тад била атмосфера. Практично ратно стање, капацитет је био значајно премашен, онда петарде, бакље, дим током меча. Неописиво је било, није се могло дисати. На крају смо славили након седмераца, а посљедњи сам постигао управо ја. Иначе Неђо Јовановић је дао гол за продужетак. И данас кад сретнем Драгана Шкрбића и Ненада Перуничић прва прича је о том финалу. Људи су током каријере освојили бројне трофеје и титуле, не могу да прежале тај меч. Одмах иде та прича да ли смо помјерили лопту са 13 на 11 метара. Заиста прелијепо сјећање

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.