Година без рукометног великана

ДОБОЈ - Како вријеме лети. Као да је било јуче, а ево, минула је година откад је рукометни свијет потресла вијест да је са животне сцене отишао Ђорђе Лаврнић.

Са њим као да је нестао и један дио града. Без обзира на то што у Добоју није рођен, осјећао се, бар тако је говорио, као код своје куће, а Добојлије су га прихватиле као свога још док нису ни знале да ће бити њихов суграђанин. Прирастао им је за срце још оних давних шездесетих година минулог вијека када је радо долазио у овај град са Кривајом, чији је био члан и када је својим мајсторством очаравао овдашње љубитеље рукомета. Наступао је и за репрезентацију такозване добојске зоне на Међународном рукометном турниру који ће касније израсти у најзнаменитију клупску рукометну манифестацију на свијету.

Послије је опчинио и цијели рукометни свијет, који се дивио љеворуком бомбардеру и његовим препознатљивим играма за репрезентацију Југославије, за коју је наступао 137 пута и постигао укупно 468 голова.

Једноставно, постао је грађанин свијета. Могао је да бира гдје ће да живи, а он се одлучио за Добој. Због тога су Добојлије биле поносне, јер Ђоко је постао дио њих, прави репрезент града у којем је рукомет спорт број један, а "Турнир шампиона" по коме је препознатљив на планети.

A Ђоко је оставио много тога што ће да нас надживи. Није само златна олимпијска медаља, коју је са репрезентацијом Југославије освојио у Минхену и био један од најзаслужнијих што су се први пут рукометаши испели на побједничко постоље, то признање које заслужују само ријетки, истински спортисти, што га је издвајало од осталих, обичних људи. То је, прије свега, његова људска величина, скромност. Никада се својим успјесима није хвалио, а камоли то користио за своју личну промоцију, јер то му није било својствено. Своју играчку каријеру окончао је у добојској Слоги, која је тада била члан Прве савезне лиге Југославије, можда у то вријеме и најјаче у Европи, а послије је своје огромно знање и искуство преносио на млађе. Био је тренер у Слоги, а није се либио ни да помогне женском рукометном клубу када се то од њега тражило.

И у посљедње вријеме, кад му је здравље било нарушено, био је ту са својим суграђанима, на улици, у кафићу, на спортском терену и увијек се интересовао како је у Слоги, хоће ли доћи бољи дани. Радовао се сваком "Турниру шампиона", јер на њему се сусретао са својим саиграчима из славне олимпијске репрезентације. На претпосљедњем, лани, дружио се са Милорадом Каралићем, представником своје генерације која је освојила прво злато на Олимпијади.  

Остале су успомене, сјећања на Ђорђа Лаврнића, истинску спортску величину која се преселила у легенду.

Ветерани

На годишњицу смрти, у недјељу, Ђокино вјечно почивалиште на Шушњарима у Добоју посјетили су његови пријатељи, ветерани Слоге. Дошли су да запале свијеће, положе цвијеће и присјете се дана које су провели заједно на спортском терену, у клубу, у дружењу у његовом кафићу "Жорж". Са њима је био и Ђокин брат, Рајко Лаврнић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.