Фељтон:Петар Перо Перовић, бањолучка рукометна легенд

До рата дјетињство је било срећно, безбрижно, а онда током рата сељакање од мјеста до мјеста у Црној Гори, глад, тежак живот који само може донијети рат

ДЈЕТИЊСТВО прекида Други свјетски рат. До рата дјетињство је било срећно, безбрижно, а онда током рата сељакање од мјеста до мјеста у Црној Гори, глад, тежак живот који само може донијети рат. Полазак у школу донио је нове обавезе. Школа, рад и игра. Двориште и воћњак Перовића били су пуни раздрагане дјеце која су се играла од зоре до мрака. Тако да ни прекиди кад се радило нису били тешки. Најчешће се играло на пијеску, затим долазе "праве" игре: лопта, чамац, веслање, пливање, санкање, клипе и пале, игре с лоптом. Неуморно, сатима, трчало се за крпењачом, виша фаза била је кад се од свињских мјехура правила лопта, па лопта тениска. Дуг је пут био до праве фудбалке, до "правих" утакмица између тадашњих насеља града. За паузе од игре била је обавезна ужина, сва дјеца добијала су комад хљеба намазан машћу, пекмезом. Спорове нису рјешавали родитељи, него актери сукоба. Игре у дјечијем узрасту имају огроман утицај на формирање карактера. Можда је и то опредијелило Перу Перовића да му други живот буде спорт, који има значајну улогу у образовању и васпитању. До 1940. године завршава основну четвороразредну школу. Сјећајући се тог дијела живота Пере Перовића, један од 38 ученика свих својих другова из првог разреда. Наводи их по азбучном реду. За сваког има лијепу ријеч, двоуми се само за једнога, Олафа Aнгелуса, да ли је био Швед или Норвежанин, мислим ово друго. За упис у гимназију (1940. године) полаже успјешно пријемни испит. Рат прекида школовање које наставља послије рата (други разред гимназије) у Партизанској гимназији. Професори су били други родитељи (међу полазницима било је и ратне сирочади), изванредни стручњаци, прије свега, добри људи. Вриједно се учило; пропуштено се учило на обавезном учењу - кружоцима; слабих оцјена није смјело бити. Владао је такмичарски дух, што боље, више и брже учити. Ученици су предлагали и такмичење с редовним ученицима чувене бањолучке "реалке". Каква је то била школа најбоље показује чињеница да су сви ученици наставили школовање с успјехом и средњу школу. Биле су то генерације, брзо и рано сазреле. Готово да несташлука није било, али је зато био значајан ангажман на радним акцијама сваке недјеље (најчешће су биле рашчишћаване рушевине). Највећа пропаганда вршила се за упис у војне школе. Вођени су и појединачни разговори. Ученици су "убјеђивани" да се упишу у војне школе. У породици је било доста официра (међу осталим и рођени брат Радован). Једина могућност да се не упише у војну школу била је изазивање тежег инцидента (туче), али се Перо Перовић одлучио за "опаку нарав" - побио се с једним другом и проглашен је неподобним за војну службу и због "наопаке нарави" престаје даље убјеђивање. Уписује средњу техничку школу, завршава је с успјехом. Код добрих професора уз напорно учење и готово свакодневне радне акције (пошумљавање, снабдијевање школе, града и домова ратне сирочади дрвима, изградња локалних путева). Послије успјешно завршене средње школе завршио је вишу педагошку школу. Пише Здравко МAРЈAНAЦ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.