Фељтон: Петар Перо Перовић, бањолучка рукометна легенд

Пријатељства која су започела на рукометном терену, наставила су се и ван њега, а готова сва трају и до дана данашњег

ПЕТAР Перо Перовић током читаве своје каријере био је омиљен међу саиграчима, тренерима и спортским радницима који су га сматрали својим пријатељем. Они су о њему увијек имали, а и данас имају само ријечи хвале. Пријатељства која су започела на рукометном терену, наставила су се и ван њега, а готова сва трају и до дана данашњег. Владимир Јовић: Перу Перовића познајем више од 50 година још из времена кад се играо велики рукомет, ја младић од 17 година, а Перо коју годину старији, мој први спортски капитен. Слободно могу рећи да смо проводили најљепше године наших живота како на спортским теренима, тако и другујући у приватном животу. И не без поноса могу рећи да никад, ама баш никад, међу нама није било ниједног мрког погледа, нити грубе ријечи. Можда из разлога што смо једнако мислили о истим стварима, једнако уживали у пријатељству и свему ономе лијепоме што нам је живот даровао. A, Перо је посебан човјек. Не познајем никог сличног њему. Први утисак који оставља на човјека је снага, не само физичка, него и ментална. Пери је увијек све било јасно. Брзо, врло брзо, процјењује и најкомпликованије ситуације и исто тако брзо доноси најбоље могуће одлуке. Елоквентан је и луцидан, изузетно духовит и интелигентан, али по потреби и циник, када треба понизити недоличног саговорника. Оштро и брзо реагује и то без увијања, на све стране безобразлука, на начин који не трпи контра одговоре. Врло је уредан и систематичан. Веће пројекте рјешава након великог планирања. Годинама је биљежио догађаје у вези са Рукометним клубом Борац. Незамисливи посао би био издавање монографије клуба без Перине архиве и фотографија, које је годинама уредно слагао. Цијели свој живот је био пун поштовања према људима вриједним поштовања, својим професорима, умјетницима и другим добрим људима. Перо је велики естета, посебно у ликовној умјетности. Годинама је скупљао умјетничке слике, али и репродукције великана сликарства. A, какав је тек спортиста био. Као и већина из наше генерације, опробао се и у другим спортовима, фудбалу, одбојци, кајаку. Перо је истинска спортска величина шампионског кова за којег не постоји недостижан циљ. Играч и вођа екипе, који се никад не предаје унапријед, који преузима одговорност за исход утакмице кад се другима тресу руке, који на терену дословно изгара. И данас након толико година, најежим се кад се присјетим кога смо све побјеђивали у бившој држави, али још више у Европи. Перо је био главни играч, око њега се све вртило, бодрио је саиграче, подизао их ако посрну, исправљао је туђе грешке, а ако се утакмица изгуби, проналазио је снагу да честита ривалу на тријумфу. Био је капитен Рукометног клуба Борац, али и државне репрезентације. По завршетку рукометне каријере био је савезни државни селектор. На жалост по рукомет, прекратко, али то је дужа прича. Петар Перо Перовић је висок моралан и честити човјек, исткан из племенитих материјала. Увијек је спреман помоћи људима у невољи. И знанин и незнаним. Истинска морална и људска вертикала, неко на кога се човјек заиста може ослонити. Стога није чудо што не постоји ваљда ниједно признање спортско или друштвено, којег није добио за активности којима се бавио. Моје лично признање које желим одати Пери је чињеница да је он дословно спасио цијелу нашу генерацију од професионализације рукомета. Није дозволио да новац исквари међуљудске односе међу нама. A, пријетња за то је била уистину велика. Наше спортске каријере започели смо и завршили као аматери. Било ми је част и велико задовољство живјети и вјероватно најљепши дио свог живота провести уз човјека какав је био и остао Петар Перовић. Пера Пупић: У својој дугогодишњој спортско-рукометној каријери прво као играч, па судија и на крају као функционер и предсједник Рукометног савеза Југославије имао сам прилике да се упознам и дружим са многим особама. Многе од њих и данас чувам у срцу. Једно од таквих је свакако Петар Перовић, мој велик пријатељ. Са Перовићем пријатељство ми много значи, оно је оставило дубок траг свих ових деценија. Искрено могу да кажем да је то човјек у којег сам увијек налазио правог и искреног пријатеља. Као судија често сам судио Борцу, а самим тим и Пери Перовићу. Као капитен тог великог клуба био је прави вођа екипе. Увијек је био добар сарадник на терену. Својим држањем и понашањем био је узор својој екипи. Имао сам срећу да судим дерби сусрете, који су често одлучивали о прваку државе, освајачу Купа и у њима је скоро увијек актер био Борац. То и јесу биле дерби утакмице, али су за мене биле изазов и права посластица за суђење. Прави спортски тон тим утакмицама су давали, прије свих, такви играчи као што је био Петар Перовић. Иако су то биле утакмице од прворазредног значаја, ипак је на прво мјесто избијао спортски дух и пријатељство, које се осјећало током самог сусрета. Са годинама престаје активно играње и суђење. Друге активности у спорту заузимају своје мјесто. Као предсједник Рукометног савеза Југославије имао сам и даље задовољство да сарађујем са Пером. Ту се наше пријатељство наставило и даље. Заједничким радом у једном од посљедњих предсједништва Југославије оно се још више учврстило. Данас, када нас више не везују рукометне обавезе, када се ријетко виђамо, када телефон зазвони и када се са друге стране жице јави Перо Перовић неизмјерно се обрадујем. Онда тек схватим шта значи дугогодишње искрено пријатељство које се не заборавља, које је чисто и од срца за цијели живот. (Крај) Пише Здравко МAРЈAНAЦ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.