Фељтон: Петар Перо Перовић, бањолучка рукометна легенд

Перо Перовић због своје доброте, људскости и спортске величине одувијек је био и још увијек је омиљен међу својим пријатељима

ПЕТAР Перо Перовић због своје доброте, људскости и спортске величине одувијек је био и још увијек је омиљен међу својим пријатељима. Они о њему имају само ријечи хвале, а ми смо издвојили само неке. Никола П. Вучковић: Рукометни клуб Борац = Перо Перовић и, довољно је речено да се зна о коме је ријеч. Јер, сигурно је, Перу "Борчевог" великог борца познаје пола Бање Луке. Послије 50-тих година са својим, свима добро знаним вршњацима, био је пионир (онда, такозваног малог) рукомета. Сљедбеници поменутих рукометних пионира капитена Пере, недуго затим, пошто им је био мали врх тадашње државе, испели су се на рукометни врх Европе. Слава играча је релативно кратка и пролазна јер се касније посвећују својим занимањима и породици. Мало је оних који поред својих животних обавеза нађу времена да и даље буду у непосредној близини свог клуба и помажу развоју и напредовању затечене генерације. Међутим, оно прво - играти, много је лакше него оно друго - бити савјетодавац и сарадник. У међувремену, из основа су промијењене друштвене, економске и политичке околности. Кроз све протекле године Перо је указивао на садашњу рукометну странпутицу. Aли, све је урушено, па је и јунак ове приче, један од несхваћених усамљеника. Перо данас, сигурно не би био ту, у некој новој игри која се и даље зове рукомет. Одговори данашњих бизнис-моћника јесу: "Неће моћи", или "Не таласај". Невидљива је за ширу јавност Перина људска и педагошка величина као и љубав према младима. Он чак "прави излете" и у друге спортове, опет у сусрет младима. Пошто је у непрекидној и дугогодишњој вези са рукометом, Перо располаже са "брдом" сређених писаних трагова и докумената историјске вриједности. Иако у одмаклој доби, још увијек има шта да каже. Нажалост, "корисника" таквих услуга је мало. Перо, као и много други из његове генерације, није живио од рукомета, него за рукомет. Ипак, и упркос свему, такви као он, никад не одустају. И то се да научити у спорту. Перо, настави уздигнуте главе истим путем. Задовољан сам што се толико дуго познајемо и што смо рукометни истомишљеници. Перо Чивић Било је то давне 1948. године када сам по завршетку једне пријатељске утакмице у Бањој Луци, упознао мога пријатеља и друга Перу Перовића. Од тада па на даље, ми смо се више пута сусретали на утакмицама великог и малог рукомета и играли један против другог, али смо увијек послије завршене утакмице, без обзира ко је побиједио, заједнички сједили, разговарали, размјењивали мишљења и искуства из рукометне игре и свакидашњих животних догађаја. Сваки минут нашег дружења, за мене је био посебан догађај, тако да је наше повремено дружење прерасло у пријатељство. Временом наше пријатељство је из дана у дан постајало све веће и чвршће, а посебно када сам стицајем околности послије завршеног студија дошао у Бања Луку и запослио се у Фабрици дрвне индустрије "Врбас". Наше пријатељство од тада се још више продубило и учврстило, тако да смо на његов приједлог почели размишљати о могућности да Рукометни клуб Борац постане и израсте у респектабилну екипу у малом рукомету. Још увијек ми је у сјећању са коликим је жаром и ентузијазмом говорио о тој идеји, да би се на крају, највише његовом заслугом и остварила. Својом умном способношћу, упорношћу, енергијом, вредноћом, поштењем, урођеном способношћу да се приближи људима и веже за себе, да им у невољи помогне, посебно у посљедњем безумном рату, скромношћу, поштењем и пријазношћу, стекао је бројне пријатеље, међу које првенствено стављам себе. Као играч Рукометног клуба Борац, капитен тима, а касније и савезни капитен бивше нам отаџбине, његовом успјешношћу и заслугом, остварио је све оно што један врхунски ас може да оствари. Одличан разантни пуцач и одбрамбени играч, завидне спортске грађе, осјећајем за прегледност у игри, фер плеј играч, без мржње према противничком играчу иако га је непрописно зауставио или фаулирао, способан да поднесе пораз и када суђење није било коректно, али исто тако дубоко у срцу веселити се након остварене побједе. Такав је био као играч Перо Перовић. Посебно за њега у игри, била је јака воља за побједом на било којој утакмици, а и тада када је стицајем околности екипи пријетио и пораз, знао је жустро бодрити своје суиграче, што би на крају утакмицу Борац веома често ријешио у своју корист. Много је тога остало, што би се могло рећи, приписати и указати на понашање у игри Пере Перовића, мога искреног пријатеља и буразера, како се ми међусобно ословљавамо. Но, на крају морам рећи, да ми је била велика част и задовољство, да сам могао играти за тако велики рукометни клуб као што је Борац, да будем суиграч, друг и пријатељ моме Пери као и осталим играчима који су са нама играли за Рукометни клуб Борац из Бање Луке. Времена су прохујала, успомене остале, мој Перо легенда и дика, а наш Рукометни клуб Борац наставља ићи нашим стопама. Бранко Милановић: Моје познанство са Пером Перовићем није "од јуче" и није окруњено само пријатељством између нас двојице: у то драгоцијено коло нашег живота уплело се мноштво незаборавних ликова и догађаја наше личне и породичне судбине и историје. Мој отац Владо и Перин отац Бајо били су пријатељи још од прве половине прошлог вијека, а ја сам, чак и прије Пере, познавао добро и његовог брата Дују, а касније и Николу и Рашу, и они су ми, такође били драги, и остали незаборавни људи. У основној школи, која је била одмах поред моје породичне куће, Перо је ишао у разред испред мене, и ја се из тих дана сјећам и њега и његовог брата Дује, неколико година старијег од нас. Сјећам се и фудбалских "дербија" у Борику, у већ зрелијим младићким годинама, када је Перо, као неприкосновени предводник "боричанске раје" критикова своје саиграче који нису хајали за "технику асова Борчевог подмлатка", него су нас немилосрдно цијепали по ногама, а онда пунили нашу мрежу головима. Касније, када сам гледао Перу на рукометним утакмицама, као великана нашег рукометног спорта, остајао сам, исто тако, увијек, импресиониран његовим џентлменским држањем, које му никад није дозвољавало да природну снагу своје статуе и свога сјајног талента - злоупотребљава. Ипак, најдубља спознаја вриједности нашег пријатељства збива се у годинама наше поодмакле животне доби! Када сам се у љето 1995. године избезумљен догодовштинама ратне страхоте, вратио са супругом у родну Бању Луку, Перо Перовић, постао нам је ослонац у свему. Можда може изгледати бизарно да често помишљам како бих волио да ме Перо надживи, јер бих тако лакше отишао са овога свијета, са топлим осјећањем да сам имао истински великог пријатеља и увјерен да ће он управо бити тај који ће ме спустити у земљу на "вјечни починак", као што је то радио са толико наших блиских и најближих, не случајно, баш он, из дичне црногорске и бањолучке породице Перовић. Пише Здравко МAРЈAНAЦ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.