Фељтон Петар Перо Перовић, бањолучка рукометна легенд

Кад би његова љевица сијевнула, без обзира на удаљеност од гола, сви су видјели лопту у мрежи. Шут је био као гром, лопта се кретала брзином топовског ђулета, а голмани нису могли ни погледом пратити лет лопте ка угловима гола

ПЕТAР Перо Перовић био је у југословенском рукомету препознатљив као играч с необрањивим шутовима. Кад би његова љевица сијевнула, без обзира на удаљеност од гола, сви су видјели лопту у мрежи противника. Љевица би сијевнула као муња, а шут као гром, лопта се кретала брзином топовског ђулета, а голмани нису могли ни погледом пратити лет лопте ка угловима гола. Један од најбољих играча свога времена, као најпримјеренији спортиста увршћен је у државну репрезентацију Југославије. Дебитује у Бечу против Aустрије (19:12 за Југославију), 17. децембра 1958. године. Рукомет и у то вријеме борио се за мјесто под Сунцем. Није било много репрезентативних сусрета, али је било међуградских. За државни тим одиграо је 22 утакмице и дао 32 гола, а за репрезентацију Београда, Загреба, Бања Луке, преко 50. Капитен репрезентације био је на 20 репрезентативних утакмица. Био је учесник на четвртом свјетском првенству гдје је Југославија заузела девето мјесто (Румуни су били први, а Југославија их је побиједила само неколико мјесеци касније). У то вријеме пет играча Рукометног клуба Борац играло је за државни тим (више их је било него играча из Србије или Хрватске). С репрезентацијом Југославије и Рукометним клубом Борац пропутовао је готово све европске и неке афричке земље. Од активног играња рукомета опростио се 28. априла 1964. године. Са 35 година живота (још је био активан играч), Стручни савјет рукометног савета изабрао га је и поставио за селектора рукометне репрезентације Југославије, а на том положају остао је 17 мјесеци. Већ у то вријеме долазило је до неспоразума међу републичким рукометним савезима, почињало је нездраво лобирање и међурепублички неспоразуми у рукомету. Како се компромис није могао постићи Перо Перовић се повукао са положаја селектора репрезентације. Као гесло, циљ му је био стварање нове репрезентативне гарнитуре, без обзира на републичку и националну припадност. Створио је екипу која је била спој рутине, искуства и будућности. Највише критике било је због увођења младих у репрезентацију, што се показало као мудро. То је резултирало коју годину касније, кад та екипа - "Периних узданица" осваја бронзану медаљу у Паризу (1970. године) и златну олимпијску у Минхену (1972. године). Много година касније стигла су признања за формирање "златних", али само од играча које је тада увео у репрезентацију, момака који су проглашавани за најбоље појединце у свјетском рукомету. Веома је важно да је утицао на формирање личности играча које је тренирао, готово сви су завршили разне школе, а међу њима је највећи број завршио факултете, неки су докторирали и магистрирали, постали врхунски стручњаци у својој струци. То му је било важно и више него што их је научио рукометним умијећима. Као дијете Јелића поља велики дио времена проводио је с осталом дјецом на обалама Врбаса. Уз дјечије игре и враголије брзо су савладали пливачку вјештину, роњење, скакање у воду на главу и ноге. Као момчићи заљубљују се у веслачке вјештине, јер је вјештина вожње дајака и ласте значила је на примат и предност својим вршњакињама и вршњацима. Та неограничена љубав према Врбасу, његовим обалама, дубинама и плићацима, вировима и брзацима опредијелила га је и за бављење веслањем. И данас је активан у Кајак-кану клубу Врбас. Поред рукомета, прве спортске љубави", бавио се успјешно атлетиком, веслањем, одбојком, фудбалом. Зато Петар Перо Перовић спада у ред спортских великана, најсвестранијих и најуспјешнијих спортиста ових простора. Пише Здравко МAРЈAНAЦ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.