Фељтон: Перо Перовић, бањолучка рукометна легенда (3)

Радници су га цијенили због стручности, правичности, искрености, људског поштења и осјећаја и помоћи сваковременим њиховим проблемима, здрављу породица. Бринуо се за дјецу радника, куповао им је књиге, свеске, обезбјеђивао бесплатан превоз од куће до школе

ПЛAНСКОМ расподјелом кадрова Петар Перо Перовић упућен је на рад у Сарајево (пошта). Отишао је у ЈНA, да би послије тога био распоређен на рад у Лозовац код Шибеника. Као перспективан спортиста и стручњак остао у Бањој Луци, гдје је распоређен на рад у Школу ученика у привреди. Предавао је стручне предмете - металске струке. Послије тога запослио се у Среском народном одбору, као инспектор у Служби за физичку културу. Запослио се у основној школи у Челинцу и Врбањи: огледној школи у Росуљама као помоћник директора, па у "Вутексу" као представник за Македонију, а онда у "Грађевинару" Грачаница гдје је остао до пензионисања. На свим радним мјестима постизао је запажене и примјерне резултате. Као радник у Срезу - у Служби за физичку културу обилазио је све општине, радио на популаризацији спорта - нарочито рукомета. Иницирао је изградњу спортских објеката, нарочито рукометних и одбојкашких игралишта, а у неке општине први донио рукометне лопте, оснивао спортске клубове, обезбјеђивао опрему, пружао стручну помоћ. Иницирао је и градио спортске терене у селима, градовима, школским двориштима, поред задружних домова (Челинац, Србац, Приједор, Градишка, Добриња, Бронзани Мајдан, Лакташи, Крупа на Врбасу, Пискавица...). Организовао је честе демонстрације спортских игара (рукомета, одбојке, кошарке). Свим средњим школама обезбиједио је спортску опрему (лопте, мреже...), давао драгоцијена стручна упутства за рад спортских екипа. Најчешће је путовао бициклом до својих спортских пријатеља. Као руководилац "Грађевинара" у Бањој Луци организовао грађевинско предузеће и руководио изградњом значајних објеката (фабрика Босанка - данас Фруктона, основне школе "Ранко Шипка", данас "Борисав Станковић", санацију болнице, жељезничке станице, стрелишта на Раковачким барама, многих јавних објеката). Послије земљотреса 1969. године учествовао је на организацији рада на санирању објеката. Заслужан је, између осталог, да је остао стари лук-улаз у хотел Босну, јер су га неки хтјели срушити као симбол старог и господског. Према радницима односио се као друг, а млађим као родитељ. Ниједне радости, ни туге није било без његовог учешћа. Радници су га цијенили због стручности, правичности, искрености, људског поштења и осјећаја и помоћи сваковременим њиховим проблемима, здрављу породица. Бринуо се за дјецу радника, куповао им је књиге, свеске, обезбјеђивао бесплатан превоз од куће до школе. Многи су радије радили на градилиштима у Бањој Луци, Грачаници, Добоју, Маглају (него код својих кућа, јер им је обезбјеђивао пристојан смјештај), исхрану, хигијенске услове, здравствену заштиту, добру зараду и стимулансе за успјешан рад. Био је то колектив - породица, јер није било појединца да слави, а да на прослави у прочељу није било мјеста за њиховог Перу. Знао је цијенити рад, одвојити га од нереда и јавашлука. Многи су на првим колективним путовањима први пут били гости хотела, ресторана; видјели Београд, Јасеновац, Дрвар, Козару и море. Колектив је дисао једним плућима, изградио смјештајне објекте за предузеће и раднике. За вриједне раднике био је мајка, а за нераднике маћеха. Велики заљубљеник у свој град, његове грађане, Врбас и његове обале, спорт, ентузијаста и врстан неимар завршио је свој радни стаж, али не и активности као спортски радник. "Готово да нема државе у свијету да ми се моји радници током прошлог рата нису јављали, нудили помоћ". С правом је то заслужио Петар Перо Перовић, човјек, а легенда.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.