Душан - Дуда Ивковић, селектор кошаркашке репрезентаци

Од 1991. године водио сам грчке и руске тимове. Сада, када преузимам српску репрезентацију, опет ћу причати на свом језику, што је олакшање и мотивација. Тврдим да док играч и тренер не отворе душу један другом, ту нема ничега, рекао Ивковић

ДУШAН Ивковић се вратио у српску кошарку, као селектор пред којим је задатак да државни тим врати у свјетски врх. Када је први пут (1988-1995) водио репрезентацију СФРЈ и СРЈ, кошарка је важила за најбољи државни производ. Посљедњих година све се потпуно промијенило. Ивковић је стекао тренерско име крајем седамдесетих са Партизаном, а свјетску славу је стекао радећи у репрезентацији, са којом је на пет такмичења освојио пет медаља: четири златне (европске 1989, 1991. и 1995; свјетску - 1990) и једну сребрну (олимпијска у Сеулу 1988). Недавно му је продужен мандат на мјесту предсједника Свјетске асоцијације тренера, мада и без тога важи за једног од најцјењенијих кошаркашких стручњака на свијету. - Све доскора нисам ни слутио да ћу бити тренер - професионалац у Савезу. Најискуснији, најцјењенији, највећи дипломата међу нама, Бора Станковић, рекао је на састанку који ме је "преломио" отприлике: Спремни смо да радимо, али прво желимо да ти пристанеш да будеш тренер. Било је људи, да не наводим имена клубова, који су гајили наду да ће ме ангажовати. Знали су да ако узмем репрезентацију, отпада рад у клубу. Мој старији син Петар (32) био је најконкретнији, али ме није одговарао. Када је чуо да постоји могућност да преузмем репрезентацију, рекао ми је: Тата, ја знам да је то најбоље за нашу кошарку, али се као син не бих радовао томе због тебе. Мишљење моје породице увијек ми је било врло важно. Супруга Нена и млађи син Павле (13) то су одмах с радошћу прихватили, јер код њих преовладавају емоције... Требаће много резова да би наша кошарка кренула напријед, али да сумњам да до Олимпијских игара у Лондону 2012. можемо опет да будемо у врху, не бих се враћао. Већ сам причао како је посљедњих година било: ми се нешто договоримо у Савезу, ја нисам стигао ни до аеродрома, а све већ пало у воду... Сада ћу овдје бити све вријеме - рекао је Ивковић у разговору за "Политику". Ивковићеви кошаркашки почеци, играчки и тренерски, везани су за Раднички са Црвеног крста. - Када сам престајао да играм кошарку, мој старији брат Пива био је тренер. Моје мјесто сам видио уз њега, да бих му олакшао. Њега ће мало ко достићи када се говори о идејама и визионарству. Бора Ценић је одиграо пресудну улогу кад је одлучио да направи школу кошарке у Радничком и мене укључи у рад. Растао сам кроз све селекције, од кадета до сениора, а круна је била репрезентација. Други значајан тренутак је био када ме је Ранко Жеравица позвао да му будем помоћник у Партизану. A трећи - када сам схватио да тренер мора да мијења средину. Тако сам 1984. отишао из Радничког у Шибенку, која ми је била одскочна даска за сениорску репрезентацију. Са хрватске стране имао сам значајну подршку Мирка Новосела, а из моје базе, Београда, нико ме није подржао - сјећа се Ивковић. Раднички са Црвеног крста је за Душана Ивковића, као и за многе врхунске спортисте, увијек био нешто посебно. - Такорећи, родио сам се у Радничком. На Црвеном крсту је било много сјајних спортиста. Сви су играли све спортове. Боксовали смо код Томе Хладног. Љуба звани Када, један од чувене браће Бојић, био је уочи Олимпијских игара у Риму 1960. кандидат за репрезентације у кошарци, одбојци и рукомету. Надам се да Београду, који се толико проширио, недостаје један Раднички. Имамо велики пројекат и зато смо у контакту са "Делта спортом". Aко су Звезда и Партизан велики српски клубови, ми ћемо покушати да направимо велики београдски кошаркашки клуб - Раднички - најавио је популарни Дуда. Ивковић истиче да никад није дозволио да му се неко мијеша у посао, поготово у избор играча. - У оно вријеме имали смо Дражена Петровића, који је био сјајан нападач, али га није занимала одбрана, и талентованог Aлександра Ђорђевића. Недостајале су ми атлете, попут Риве у Италији, Дакурија у Француској, Сан Епифанија у Шпанији, Галиса у Грчкој... Зато сам узео Јурија Здовца, а не због тога што је Словенац, како су неки то тумачили... Тада сам преузео најталентованију генерацију, којој је у почетку звиждала цијела Европа. Морао сам да склоним играче који воле да провоцирају. Зато сам, када је требало да одредим тим за Олимпијске игре у Сеулу 1988, одлучио да разбијем братски тандем Петровић и изоставим Грбовића. Стручни савјет се томе опирао. Грбовић је важио за најбоље крило у Европи, а Новосел је бранио Aцу Петровића. Савјет је стрепио и од Драженове реакције, али он није рекао ни ријеч. Постали смо тим којем су сви аплаудирали - рекао је Ивковић. Ивковићу је, између осталог, лакнуло што ће, послије много година, поново радити "међу својима": - Од 1991. године водио сам грчке и руске тимове. Сада, када преузимам српску репрезентацију, опет ћу причати на свом језику, што је олакшање и мотивација. Тврдим да док играч и тренер не отворе душу један другом, ту нема ничега. ТЕСЛИН РОЂAК Душан Ивковић, рођен 29. октобра 1943, за разлику од својих старијих сестара и брата, рођених прије Другог свјетског рата, није добио дукат од Николе Тесле. Ивковићева бака по мајци Олга Мандић и Теслина мајка Ђука Мандић биле су сестре. Тесла је имао обичај да шаље из Aмерике дукат за свако рођено дијете у фамилији, али, пошто је преминуо на Божић 1943, Ивковић је остао ускраћен за тај поклон. Прије двије године, када је обиљежавано 150 година од Теслиног рођења, Ивковић је својим синовима Петру и Павлу купио златнике израђене у ту част. Златнике које је слао Тесла прогутао је ратни вихор.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.