Драгана Свитлица, тренер бањалучких Орлова: Одлука да постанем тренер била више луда него храбра

Шампионски пехар подигла је Драгана Свитлица у својој другој сезони откако је постала тренер. Са њом на клупи, понекад и у игри, Орлови су исписали најсвјетлије странице клуба у пола вијека дугој историји, јер су још стигли до Купа Републике Српске и Купа БиХ.

Одлуку да постане тренер донијела је прије двије године након разговора са оцем Боривојем, који је секретар клуба. Ниједном није помислила да одустане, и поред бројних искушења, а признаје да јој је било потребно неколико дана да схвати величину успјеха који је сада постигла. Свитлица је постала тек друга жена тренер која је постала шампион, а прва је била Менсура Анделија са Жељезничаром. О свом животном путу, играчкој и тренерској каријери говорила је у интервјуу за "Глас Српске".

- Титулу смо кратко славиле, нисмо лумповале, јер нисмо биле свјесне шта смо урадиле. Излазак на паркет дворане "Борик" пред почетак утакмице Борац - Спарс био је моменат када смо постали мало свјеснији да смо шампиони јер су крај нас стајале рукометашице Борца и управа ФК Борац, који су такође стигли до титула. Био је добар осјећај изаћи пред публику након дуго времена и бити поздрављен аплаузом. Вољеле бисмо да смо титулу прославиле пред пуном двораном на дан меча, али шта је, ту је. Биле смо на билборду у граду, људи су радили хиљаду ствари за нас да прославе са нама, а ми смо били у неком полусну и тек сада смо свјесни да смо направили историјски успјех.

ГЛАС: Када сте први пут узели лопту и бацили је према кошу?

СВИТЛИЦА: Са неких 11 година отимала сам лопту мом старијем брату Драгану и врло брзо сам кренула да тренирам због њега и почела да волим тај спорт, који ми је постао јако занимљив.

ГЛАС: Када сте први пут сазнали да ће Вам кошарка бити животни позив?

СВИТЛИЦА: Да ћу се бавити њоме, постало је јасно тек када сам отишла одавде, односно када сам одлетјела у Шпанију и изашла из авиона у Вигу. До тада је све било као у сну, а тада је постало јава. Родитељи су жељели да не прекидам школовање, па је било битно да наставим и поред тога што јако волим кошарку.

ГЛАС: Сјећате ли се првог тренера?

СВИТЛИЦА: Био је то покојни Слободан Ајдер, који је заслужан што сам завољела овај спорт. Био је диван човјек, који нас је научио да волимо кошарку. Био нам је узор и други родитељ јер нам је помагао и показао да, када радите посао с љубављу, он једноставно има другачију димензију. Он је то радио са много љубави и пренио нам је љубав према кошарци.

ГЛАС: Колико се сјећате деби утакмице у сениорској конкуренцији?

СВИТЛИЦА: Заувијек ће ми остати у сјећању јер сам на њој сломила кључну кост. Било је то у дворани "Обилићево", када сам са 18 година дебитовала против Жељезничара. Хтјела сам да се докажем и ушла сам у игру као шести играч. Противница се затрчала у контранападу, а ја сам стала на линију слободних бацања, прекрстила руке и хтјела да изнудим прекршај у нападу, а она ме напросто одувала и сломила кључну кост. Ипак, била сам поносна јер сам изнудила фаул у нападу. Послије тога мајка никад није дошла на утакмицу.

ГЛАС: Тада је услиједио први одлазак у иностранство, гдје сте годинама играли за екипу из Вига.

СВИТЛИЦА: Први одлазак у иностранство био је јако стресан јер сам имала 18 година. Мајка је плакала три дана као да се више никада нећу вратити, али тата је преломио да ме пусти јер је вјеровао у мене, као и у начин на који су ме одгојили. Отишла сам у Шпанију у некој еуфорији, у неком трансу и тек када сам стигла, схватила сам да сам у тотално другој држави и да ћу играти у једној од најјачих европских лига, те да ће то бити тотално други универзум.

ГЛАС: Како сте се прилагодили другачијем начину поимања живота и кошарке?

СВИТЛИЦА: Мало је недостајало да уопште не одем и замало сам пропустила лет за Шпанију. Стајала сам на погрешном мјесту у погрешно вријеме на аеродрому и једва сам стигла на лет. Затворили су авион, који је већ требало да крене и у том моменту сам почела да плачем да ме пусте јер нисам знала шта да радим, па су отворили врата и када сам ушла, добила сам громогласан аплауз. Када смо слетјели, изгубили су све моје ствари, а онда су дошли људи из клуба да ми покажу гдје треба да идем. Шпански нисам говорила, а ни енглески ми није био јача страна. Имала сам срећу да су ти људу били феноменални, па је екипа из Вига била моја друга породица.

ГЛАС: Тамошњи тренер утицао је да се и Ви бавите овим послом.

СВИТЛИЦА: Мигел Мартинез је пресудан фактор и показао ми је да, поред тренерског знања и искуства, мораш бити добар психолог и имати пријатељски однос са екипом. Научио ме много ствари у животу јер сам тада била истраумирано дијете. Поред њега, цијеним рад Марине Маљковић, Драгана Вуковића, Андрее Тринкијерија и Шарунаса Јасикевичијуса.

ГЛАС: Релативно рано сте престали да играте, мада понекад помажете екипи и на терену. Шта је био разлог за то?

СВИТЛИЦА: Мало сам се заситила играња и сада игруцкам. Моје здравствено стање у том тренутку захтијевало је промјене и здравље ми је било битније од каријере. Хтјела сам да вратим енергију и изађем из кошаркашког свијета, што је потрајало кратак период, али сам се вратила у другој улози.

ГЛАС: Одлука да одмах постанете тренер била је врло храбра у том тренутку. Како сада гледате на њу?

СВИТЛИЦА: Управо тако, била је храбра, с обзиром на шампионске амбиције клуба. Није ни требало да будем тренер Орлова. Управа је остала без опције да неко преузме склопљену екипу, којој је недостајао један играч и тренер. Они које су звали нису се пронашли у тиму јер су имали друге амбиције и десило се случајно да ја то постанем. Одлука је била више луда него храбра и на крају сам то добро изнијела. Стрмоглаво смо кренули у ЊАБА са поразима од 20 и 55 поена, а онда су ствари почеле да се слажу.

ГЛАС: Шта је било пресудно приликом доношења одлуке?

СВИТЛИЦА: Необавезни разговор оца и кћерке, односно да он види како размишљам. Послије тога услиједио је разговор секретара клуба и потенцијалног тренера, што је трајало 30 секунди. Пресудио је разговор отац-кћерка, мада сам у крвном сродству са секретаром клуба (смијех).

ГЛАС: Да ли сте некада помислили да сте погријешили?

СВИТЛИЦА: Никад. Ни прошле ни ове сезоне. Било је доста изазова и заиста је тешко бити тренер екипе у протекле двије сезоне јер је било неких бочних удара, али сам успјела да обавим посао. Да сам и у једном тренутку помислила да не могу урадити оно што се од мене очекује, поднијела бих оставку.

ГЛАС: Који је био најтежи моменат у тренерској каријери?

СВИТЛИЦА: Било је то прошле сезоне када смо поражени у борби за Куп БиХ. Десила се једна ситуација и било ми је јако тешко у том тренутку, па сам се запитала зашто мени ово треба у животу. И зашто трошим живце? Ипак, преломила сам да наставим, па је све лагано дошло на своје мјесто.

ГЛАС: Колико сте свјесни тежине освајања титуле?

СВИТЛИЦА: За младог и неискусног тренера титула је велика ствар. У двије сезоне направила сам нешто што неко годинама није и показала да можеш постићи нешто када то радиш с љубављу, односно када уложиш максимално свој труд и радиш као тамнопута особа.

ГЛАС: Да ли галамите на своје играчице?

СВИТЛИЦА: Понекад, али ријетко. Када галамим, галамим поштено и то када моја екипа претјера у нечему или не поштује договор. Никада не псујем и не вријеђам своје играчице, не називам их погрдним именима. То је беспотребно, мада тренер мора да некада загалами.

ГЛАС: Како одредити линију између другарства и професионалног односа са играчицама?

СВИТЛИЦА: Има дјевојака са којима сам приватно добра, али оне знају гдје је та линија, односно када опуштеније радимо на тренингу или смо потпуно озбиљни. То никада није дошло у питање, јер раде оно што кажем и знају да сносим одговорност за резултат, тако да морају радити оно што тражим од њих. Знају гдје је граница, знају да је ван терена једна прича, а на терену друга.

ГЛАС: Како бирате играче за екипу?

СВИТЛИЦА: Прије било какве селекције треба имати визију екипе и игре, те да видиш која је добитна комбинација за ту сезону. Не гледам статистику јер је то шупаљ податак, већ гледам понашање играча на терену, као и цијелу утакмицу, а не само најбоље тренутке или потезе. На мечу могу да видим колико је играч спреман да се тимски уклопи и прилагоди своју игру, односно какав је у одбрани прије свега, а и у нападу. Пресудан је и карактер играча јер ћемо много времена проводити заједно током сезоне.

ГЛАС: Екипа је на паузи, какви су наредни планови?

СВИТЛИЦА: Управа попуњава буџет, па ћемо у зависности од финансија одлучити хоћемо ли играти ЊАБА и Лигу БиХ или само Лигу БиХ. Сада је све на чекању, па ћемо мало касније причати о плановима, док чекам да видим хоћу ли бити тренер и хоће ли бити задржан костур екипе.

Подршка

ГЛАС: Ко Вам је највећа подршка?

СВИТЛИЦА: Родитељи и брат. Он је био много талентованији од мене за кошарку, али му се нису поклопиле коцкице, док се мени отворио пут. Увијек је био, јесте и биће са мном у свим тренуцима.

"Моника"

ГЛАС: Екипа је позната по доброј атмосфери. Ко је највише задужен за њу?

СВИТЛИЦА: Играчице је саме стварају, мада имамо пар њих које предњаче. Много волим ту позитивну енергију и радујем се добрим потезима својих кошаркашица, па ме зову најватренијом навијачицом (смијех). Рецимо, Тамара Рајић је пред почетак сезоне пуштала пјесму Зорана Ванева "Моника", која је постала нека наша химна. Уз њу смо тренирали, слушали је на путовањима, на крају се радовали титули, мада је било и других пјесама.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.