Дневник из Шпаније: 30 година од бронзе са ЕП - утакмица на 50 степени, са Хрватима преко шајбе, сузе Срђана Кнежевића...

БЕОГРАД – Било је прољеће као сада или, можда, не баш, било је чудно, претопло. Били смо, као народ жељни спорта, успјеха, побједа...Једноставно, тешка времена, пријатељу мој...Можда смо, негдје, хтјели све тада и одмах, као и они - рукометна репрезентација Југославије, која је те 1996. учествовала на свом првом Европском првенству, које је одржано у Шпанији.

Савременици тога доба спремни су да се закуну да је то била најбоља екипа коју су видјели, са перспективом да буду бољи и од њихових претходника, најтрофејније генерације југословенског рукомета, чији су "гро" екипе чинили чувени шабачки "ванземаљци", који су се осамдесетих година "шалили" са конкуренцијом на "старом континенту". Један Ненад, један Драган и остали угледали су се у њих, сањали да и они својој земљи доносе златне медаље и ништа мање од тога. Ово је њихова прича, прича "генерације из 96" која је која је почетком деведесетих била најбоља на свијету у јуниорској конкуренцији, а чији је авион за исто то на највишем нивоу "побјегао" у бришућем лету за Барселону. Те Олимпијске игре, за које су крварили, тренирајући на Копаонику, гледали су на телевизији, а четири године њихове младости "појеле" су проклете санкције.

- Ми смо генерација која је наследила једну од највећих екипа икада у рукомету. Имали смо велику одговорност. Олимпијске игре у Барселони, Европско првенство у Португалији, па Светско првенство на Исланду, та три велика такмичења су нам одузета. Практично смо почели од "бетон" лиге – почео је своју исповијест, за "Глас", један од стубова те екипе, најбољи лијеви бек свог времена, Ненад Перуничић.

Предквалификације и квалификације за рукометни ЕУРО нису им биле проблем.

- Сећам се добро целог такмичења и тих квалификација, јер је то био први пут послије санкција да смо наступили, после неодласка на Олимпијске игре у Барселони, а не знам ни сам колико смо се спремали на Копаонику. Мислим да смо тамо за Барселону имали тим који је могао да прикаже врхунски рукомет. У јануару те 1992. смо играли Светски куп, који је тад после ОИ и Светског првенства био највеће такмичење, јер Европско првенство није постојало. Ми смо играли финале Светског купа у "Глобен арени" против домаћина Шведске. Изгубили смо то финале, али имали смо неко право да се надамо највећем могућем резултату на Олимпијским играма у Барселони. Већ смо добили робу за свечани дефиле и отварање Игара, кренули на аеродром и онда су јавили да су уведене санкције и до 1995. нисмо ни играли. Тад смо кренули у те предквалификације за Европско првенство, почели смо од Луксембурга, Белгије…И на крају смо у квалифкационој групи играли са Французима ону чувену утакмицу у "Пиониру", па са Белорусијом... Можда та утакмица са Француском најзначајнија или највећа упамћна од свих утакмица које је одиграла репрезентација на нашем тлу – присјетио се за "Глас" Драган Шкрбић, који ће четири године послије ЕП 19996. бити проглашен званично за најбољег рукометаша планете.

Драган Шкрбић

Тадем темпераментних сабораца, без увијања прешао је на ствар, на друго Европско првенство икад одиграно.

- Буквално смо четири године живели за то првенство. Кад су нас елиминисали из Барселоне играли смо само пријатељске утакмице – "новинари против репрезентације". Сви смо играли у иностранству у врхунским клубовима и сматрали смо да имамо квалитет, индивидуални и као екипа да будемо на врху. Отишли смо тамо пуни амбиција и реално циљ нам је био да освојимо златну медаљу, тако да је тај наш пораз у полуфиналу с наше стране схваћен као неуспех. Прво што нисмо освојили златну медаљу, а друго што нисмо се ни квалификовали за ОИ, што је био циљ. Иначе, тај пораз у полуфиналу ЕП од Шпанаца, био је први од "фурије" који је доживела наша генерација, јер смо ми њих увек побеђивали на тим великим турнирима. На том Светском купу, који сам помињао, ту смо Шпанце победили у полуфиналу након продружетака. Ја сам дао гол у последњој секунди да би отишли у продружетке.  Е, сад из ове перспективе или после одређеног времена у ствари видимо да је то био један велики успех наше репрезентације – поентирао је Шкрбић.

Повреде и "случај Вујовић"

Његов саборац, популарни "Терминатор", подсјетио је да лично он, али и још неколицина момака у Шпанији нису били фит, далеко од тога.

- Нажалост, ја сам те године доживео тешку повреду зглоба, покидао сам све лигаменте и буквално месец дана после опукљања кренуо сам са утакмицом. На пола спремности и на пола форме сам био. И сећам се да је био Куп Карпата где смо остали у Београду, Игор Бутулија и ја. Он због неких проблема са главом, имао је снимања. Радио сам са чувиним Миљаном Грбовићем, кондиционим тренером, да би бар мало вратио кондицију, и што спремнији дочекао то Европско првенство. Нажалост у том периоду и Неђа Јовановић је повредио колено. Ми смо у то првенство ушли ровити. А опет само смо имали очекивања, да потврдимо квалитет који смо неоспорно имали. Осетили смо јак притисак између себе. Кроз првенство се показало да смо горели од жеље и да некако нисмо били у пуном ритму – изанализирао је Перуничић и додао:

- Веселин Вујовић је годину дана пре ЕП завршио каријеру и прикључио се стручном штабу као главни сарадник селектора Зорана Туте Живковића. Он је врло често и тренирао с нама. У једном тренутку кад сам видио да се мучимо и Неђа и ја, не размишљајући да је и мој Предраг на мојој позицији, па Јоџа Ковачевић који је чекао своју прилику, без разговара с њима, нисам ни размишљао да ћу бити угрожен на тој позицији, пришао сам Зорану и предложио му да "скине" Вују. Зоран ме је јако чудно погледао, а ја сам образложио своје и рекао сам ово што и сад говорим, да сам осећао да нисам фит, да је тај бол у зглобу још увек присутан. У питању је био зглоб скочне ноге. Сматрао сам да Вуја може да нам помогне, и онда увече смо имали састранак играча, који су се противили мојом предлогу. На крају је Тута пресекао и "скинуо" Вују. Ја сам сматрао да је то добра одлука за нас, тако смо ушли у првенство – рекао је Перуничић.

Ненадово мишљење о реактивирању Вујовића, није дијелио ни Шкрбић.

- Ми смо то доживели као неко непоштовање наше генерације, мислим да је због тога Горан Ступар отпао са списка путника у последњем моменту.  Тај детаљ је за био, по нашем схватању, одлучујући што ми нисмо постали прваци. Тако нам је изгледало тада. Сада, из ове перспективе, мислим да то нема везе. Били смо љути на Туту што је то урадио, чак после тога смо одбијали једно време да играмо за репрезентацију. Била је доста мучна ситуација после самог првенства – открио је Шкрбић.

Обојица се јако добро сећају детаља са првенства.

- На том ЕП мислим да смо једино Хрватску победили са неком већом разликом, с Русима је било нерешено, а све остале утакмице добили смо гол разлике – кренуо је Шкрбић.

Убацио се Перун:

- Против тих Руса, Бели Стојановић је имао једну од најбољих голманских роли, икада виђених, а Предраг је одиграо страшну одбрану – напоменуо је Перуничић.

Некадашњи "див на црти" је потом наставио.

- Немачку, рецимо, добили смо један разлике у првој утакмици. Ја сам дао гол са десног крила у последњој секунди. То само говори колико је тај турнир био јак и колико су остале екипе биле јаке. Перуну је испала лопта, па онда и Растку Стефановићу, дошла је некако до мене у ћошку, на десном крилу, и ја сам одатле, из "ерета" погодио у последњој секунди. Одлучујућа утакмица била је против Руса, одиграли смо нерешено, имали смо шансу и да победимо. Нисмо и мислим да је то било одлучујуће, јер да смо у полуфиналу уместо са Шпанцима играли са Шведима - мислим да би ми ушли у финале. Такође нисам сигуран да би Шпанци могли да победе Русе и да наместе тако како су нас наместили – мишљења је Шркбић.

"Само њих побиједите"

Сви су с нестрпљењем очекивали меч против Хрватске. Обојица су сагласни да такав присак пред један меч никада прије, а ни касније, нису доживјели.

- То је била прва утакмица против Хрватске у било ком спорту. Са наше стране јесте било патриотских песама, али нису оне вређале било кога, поготово не дојучерашње саиграче и људе које познајемо. Био је набој, јер ствар престижа је добити људе које познајеш. Били смо и цимери. Кад видиш Паку Чавара који је један од највећих икада, покојни Исток Пуц, покојни Сарач (Златко Сарачевић)…Једна брутална репрезентација, против које су ми изашли да покажемо да смо бољи. То није била утакмица мржње између нас, већ ствар престижа ко је је бољи. Знам да је на тој утакмици Нено Кљајић повредио леђа. Ишао сам после до његове собе да га посетим, то је било нормално. Увек смо једни према другима имали огромно поштовање, остало је до дана данашњег – подвукао је Перуничић.

Драган Шкрбић је био детаљнији.

- Та утакмица са Хрватима за мене је била утакмица са највећим емотивним набојем, коју сам икада у животу играо. Тај набој наметнут нам је од пријатеља, родбине, новинара, знаш оно: "Њих победите, остало није битно".  А друго, играли смо против неких бившим саиграча, људи с којима смо практично одрасли. Патрик Чавар и ја смо били цимери у омладинској репрезентацији и сад ја требам играм против њега. Три-четири године нисмо се видели, нисмо причали, а једино што смо знали једни о другима то су биле информације с телевизије, на којој је била јака пропаганда и с њихове и с наше стране. Били смо одвојени, ми смо били у Сијудад Реалу, сви у једном хотелу, а Хрвати су били у другом. Њих су одвојили и наш први сусрет је био кад смо дошли испред хале на тренинг. Ми смо дошли аутобусом, а они су завршили тренинг и седели су у свом аутобусу. Видели смо се преко шајби и то је био први наш сусрет. Сутрадан смо дошли на тренинг, ушли у халу, а они су у том моменту завршавали свој тренинг. И ту је оно било, шта да радим, да ли да им приђем ја, мојим бившим саиграчима, да питам како су или да прођем поред њих. Не знаш шта да радиш ни како ће они да реагују.  Онда само видиш, како су они завршили тренинг, како прилази један другоме: "Е здраво, како си"? После смо ишли заједно и на пиће. До утакмице и после утакмице поново смо имали неки однос, како би рекао, нормалан, колегијалан – испричао је Шкрбић.

Срђан Кнежевић један је од нас

Утакмица емоција умало је коштала посла чувеног колегу са "РТС-а", покојног Срђана Кнежевића, чији коментар меча се и данас памти.

- Он просто није мого да спута те огромне емоције, помињући неке ствари које нису ишле уз једног вансеријског спортског коментатора и пре свега нашег пријатеља, брата. У току нашег славља у хотелу, после победе, Срђан је дошао код нас у собу плачући и рекао да је добио одказ својих изјава. Он је био један од нас и један од најбољих људи које ће ова земља икада имати. У свако смислу! И знам да сам ја први узео телефон, а после тога су сви поставили ултиматум, ако се Срђа не врати - национална телевизија више с нама никада неће имати никакав контакт, док су ми у репрезентацији. И, после пола сата је Срђа дошао сав срећан, изгрлио нас је све, вратили су га на посао – у даху је рекао Перуничић.

"Пакао" Сијудад Реала

Полуфинале је било за њих "ду ор дај" меч, побједа над домаћином Шпанијом није обезбијеђивала само медаљу, већ и (посљедњу) визу за Олимпијске игре исте године у Атланит. Буквално је било Југославија или "фурија".

- Тај полуфинални меч против Шпаније, то је била стварно, да тако кажем, тотално агресивна атмосфера против нас – сви, публика, судије... Неки Норвежани су судили, крали су нас цијелу утакмицу. Шпанци су нас тукли, буквално. Па само сам ја добио десет удараца од позада, песицом у главу. То нико није санкционисао. Једноставно је све било припремљено да ми ту утакмицу изгубимо. Меч се играо крајем маја, у Сјудаду. Тамо је било 50 степени у граду, причали су касније да су Шпанци укључили грејање у хали, јер су они тренирали у тим условима. Једноставно они су "морали" да се квалификују за Олимпијске игре – разочарано је констатовао Шкрбић.

Ненад Перуничић потрудио се да реално сагледа меч.

- Просто нисмо били прави, а и Бога ми, каква је ситуација била, нисам сигуран да смо одиграли и најбољу утакмицу да ли би прошли – испалио је Перуничић, који ни данас не може сакрити емоције на помен онога што се дешавало послије сусрета у свлачионици:

-  Сећам се после тог пораза, то је једна од најтужних ситуација икада у мојој каријери, то како смо ми изгледали у свлачионици, каква је ту количина туге била...Беса, свега. Мислим да смо ми поломили пола стачионице, чак је дошло и до конфликта међу нама. Свесни смо били да поново губимо Олимпијске игре које су биле наш сан. За нас је то је био смак света, јер ми смо били генерација која је била пуна емоција. Такви смо били и кроз дербије Звезда и Партизана...Нажалост, то је било време где смо били препуштени сами себи. Куповали смо себи авионске карте, долазили, никад нисмо видели неких премија – уздахнуо је популарни Перун.

Ненад Перуничић

Шркбић је у свачионицу ушао касније.

- После утакмице изабран сам да идем на допинг контролу. Када сам се вратио у нашу свлачионицу, затекао сам призор који никад у животу нисам доживео. Од дима се ништа није видело. Пушили су и они који никад у животу нису запалили цигарету. Погнуте главе, разочарење... Знаш како је код нас, кад победиш игра се коло у свлачионици, а кад изгубиш онда је увек неко крив – објаснио је Шкрбић.

Говор Веселина Вујовића

Углас су истакли да утакмицу за треће мјесто, против Шведске, буквално нису имали жеље да играју.

- Та утакмица је била тешка. Сећам се да је Игор (Бутулија) одигао сјајно, ја сам био ужасан. Третирали смо је заиста као нешто утешно. Несвесни да је то, после толико година одсуства и санкција, огромна ствар. Нисмо је вредновали као сад као што вреднујемо медаље. Још нешто хоћу да кажем, ми смо освојили бронзу, а у идеалној простави Европског првенства није био ниједан наш играч. Причам и о начину како су нас третирали, како нас је Европа третирала. Вероватно бесни уопште што смо и добили прилику, јер ми смо били ти који су приказани као лоши – револтиран је и сада Перуничић.

Један човјек одиграо је кључну улогу, али ван терена.

- Мислим да је ту Вуја имао једну битну улогу. Иако није играо ту утакмицу он је нама рекао да је то утакмица наше генерације, да је он урадио оно што је могао и помогао колико је могао, али да је то утакмица за медаљу, те да он себе "не види" ту на терену. Додавши да колико год ми у том моменту сматрамо да је све то за нас неуспех, реко је још: "Видећете за коју годину, није исто бити четврти или трећи и тада ћете схватити да је ово у ствари један велики успех".  То нас је мало тргло и мотивисало да победимо утакмицу – признао је Шкрбић.

За крај, ријеч је узео Ненад Перуничић.

- Врло често сам растурен одлазио из репрезентације. Често сам себе толико оптерећивао да сам знао да "забагујем". Да не будем на нивоу као у клубу. Увек сам репрезентацију третирао на посебан начин. Ми смо били рањиви, отишли смо у иностранство зато што смо морали, а не зато што смо желели. Кад гледаш, сад сви клинци са 19-20 година, већ хоће да беже преко. Ми са 21 нисмо желели да одемо, бар ја нисам желео да одем док не узмем титулу са Звездом. Имали смо сјајну подлогу као светски јуниорски прваци. Имали смо огромну жељу за тим златом, али доста ствари мора да се потрефи. Можда смо некад прегорели, ја вероватно јесам. Понекад сам пожелео да имам тај скандинавски менталитет - сутра је нови дан и "цепаш" даље. Нема код њих много...А код нас, страст је огромна – закључио је Перуничић.

Пут до бронзе

Југославија - Њемачка 23:22

       - Словенија 21:20

                    - Русија 20:20

                     - Хрватска 27:24

                     - Мађарска 26:24

Полуфинале: Шпанија 23:27

За 3 мјесто:   Шведска 26:25

Састав репрезентације Југославије

• Голмани: Горан Стојановић, Дејан Перић, Зоран Ђорђић
• Крила: Никола Аџић, Александар Кнежевић, Жикица Милосављевић
• Бекови: Ненад Перуничић, Предраг Перуничић, Александар Благојевић, Јован Ковачевић, Блажо Лисичић, Недељко Јовановић, Растко Стефановић, Веселин Вујовић, Игор Бутулија
• Пивотмени: Драган Момић, Драган Шкрбић
• Селектор: Зоран Живковић

"Блек пантерс"

Туга због неодласка у Барселону "утољена" је чувеном журком на београдском сплаву "Блек пантерс". Кажу да све што се дешавало на тој журци је "остало на сплаву".

- Ту је било свега, и онога што јесте и што није за новине. Ми смо били заједно на припремама. Завршни део је био на Копаонику. Покојни Језда Станковић је био наш селектор, а Мики Милатовић, он је био селектор жена. Они су договорили да направе једну заједничку вечеру, да се ми ту дружимо, чисто мало да се промени наша рутина. Наш селектор Језда купио је букет цвећа за сваког од нас и свако је са својим букетом чекао и предавао га, како су девојке улазиле. Било је то лепо дружење. Касније смо кретали за Барселону. Буквално смо испред хотела "Младост" улазили у аутобус, када су рекли да су уведене санкције. Прво је била вест да ћемо моћи да играмо, али под именом, нешто као "Олимпијска репрезентација" и онда када је требало да кренемо, стигла je дефинитивна одлука да не можемо да играмо, то јест могу да наступе индивидуални спортови, а колективни не могу. Ми смо ту онда отишли код Томе Пантера на "чашицу туге"... – испричао је Шкрбић.

Актуелни тренутак

Рукометна репрезнтација Србије изборила је пласман на Свјетско првенство, што је данас, 30 година од бронзе у Шпанији, означено као велики успјех. Времена се и генерације мијењају. Српски рукомет данас, осим голмана Дејана Милосављева нема играча топ класе. Проћи ће још доста времена док Србија не добије групу момака која би могла да стане уз раме "генерације 96", али и оних прије њих.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.