Dnevnik iz Španije: 30 godina od bronze sa EP - utakmica na 50 stepeni, sa Hrvatima preko šajbe, suze Srđana Kneževića...

BEOGRAD – Bilo je proljeće kao sada ili, možda, ne baš, bilo je čudno, pretoplo. Bili smo, kao narod željni sporta, uspjeha, pobjeda...Jednostavno, teška vremena, prijatelju moj...Možda smo, negdje, htjeli sve tada i odmah, kao i oni - rukometna reprezentacija Jugoslavije, koja je te 1996. učestvovala na svom prvom Evropskom prvenstvu, koje je održano u Španiji.

Savremenici toga doba spremni su da se zakunu da je to bila najbolja ekipa koju su vidjeli, sa perspektivom da budu bolji i od njihovih prethodnika, najtrofejnije generacije jugoslovenskog rukometa, čiji su "gro" ekipe činili čuveni šabački "vanzemaljci", koji su se osamdesetih godina "šalili" sa konkurencijom na "starom kontinentu". Jedan Nenad, jedan Dragan i ostali ugledali su se u njih, sanjali da i oni svojoj zemlji donose zlatne medalje i ništa manje od toga. Ovo je njihova priča, priča "generacije iz 96" koja je koja je početkom devedesetih bila najbolja na svijetu u juniorskoj konkurenciji, a čiji je avion za isto to na najvišem nivou "pobjegao" u brišućem letu za Barselonu. Te Olimpijske igre, za koje su krvarili, trenirajući na Kopaoniku, gledali su na televiziji, a četiri godine njihove mladosti "pojele" su proklete sankcije.

- Mi smo generacija koja je nasledila jednu od najvećih ekipa ikada u rukometu. Imali smo veliku odgovornost. Olimpijske igre u Barseloni, Evropsko prvenstvo u Portugaliji, pa Svetsko prvenstvo na Islandu, ta tri velika takmičenja su nam oduzeta. Praktično smo počeli od "beton" lige – počeo je svoju ispovijest, za "Glas", jedan od stubova te ekipe, najbolji lijevi bek svog vremena, Nenad Peruničić.

Predkvalifikacije i kvalifikacije za rukometni EURO nisu im bile problem.

- Sećam se dobro celog takmičenja i tih kvalifikacija, jer je to bio prvi put poslije sankcija da smo nastupili, posle neodlaska na Olimpijske igre u Barseloni, a ne znam ni sam koliko smo se spremali na Kopaoniku. Mislim da smo tamo za Barselonu imali tim koji je mogao da prikaže vrhunski rukomet. U januaru te 1992. smo igrali Svetski kup, koji je tad posle OI i Svetskog prvenstva bio najveće takmičenje, jer Evropsko prvenstvo nije postojalo. Mi smo igrali finale Svetskog kupa u "Globen areni" protiv domaćina Švedske. Izgubili smo to finale, ali imali smo neko pravo da se nadamo najvećem mogućem rezultatu na Olimpijskim igrama u Barseloni. Već smo dobili robu za svečani defile i otvaranje Igara, krenuli na aerodrom i onda su javili da su uvedene sankcije i do 1995. nismo ni igrali. Tad smo krenuli u te predkvalifikacije za Evropsko prvenstvo, počeli smo od Luksemburga, Belgije…I na kraju smo u kvalifkacionoj grupi igrali sa Francuzima onu čuvenu utakmicu u "Pioniru", pa sa Belorusijom... Možda ta utakmica sa Francuskom najznačajnija ili najveća upamćna od svih utakmica koje je odigrala reprezentacija na našem tlu – prisjetio se za "Glas" Dragan Škrbić, koji će četiri godine poslije EP 19996. biti proglašen zvanično za najboljeg rukometaša planete.

Dragan Škrbić

Tadem temperamentnih saboraca, bez uvijanja prešao je na stvar, na drugo Evropsko prvenstvo ikad odigrano.

- Bukvalno smo četiri godine živeli za to prvenstvo. Kad su nas eliminisali iz Barselone igrali smo samo prijateljske utakmice – "novinari protiv reprezentacije". Svi smo igrali u inostranstvu u vrhunskim klubovima i smatrali smo da imamo kvalitet, individualni i kao ekipa da budemo na vrhu. Otišli smo tamo puni ambicija i realno cilj nam je bio da osvojimo zlatnu medalju, tako da je taj naš poraz u polufinalu s naše strane shvaćen kao neuspeh. Prvo što nismo osvojili zlatnu medalju, a drugo što nismo se ni kvalifikovali za OI, što je bio cilj. Inače, taj poraz u polufinalu EP od Španaca, bio je prvi od "furije" koji je doživela naša generacija, jer smo mi njih uvek pobeđivali na tim velikim turnirima. Na tom Svetskom kupu, koji sam pominjao, tu smo Špance pobedili u polufinalu nakon prodružetaka. Ja sam dao gol u poslednjoj sekundi da bi otišli u prodružetke.  E, sad iz ove perspektive ili posle određenog vremena u stvari vidimo da je to bio jedan veliki uspeh naše reprezentacije – poentirao je Škrbić.

Povrede i "slučaj Vujović"

Njegov saborac, popularni "Terminator", podsjetio je da lično on, ali i još nekolicina momaka u Španiji nisu bili fit, daleko od toga.

- Nažalost, ja sam te godine doživeo tešku povredu zgloba, pokidao sam sve ligamente i bukvalno mesec dana posle opukljanja krenuo sam sa utakmicom. Na pola spremnosti i na pola forme sam bio. I sećam se da je bio Kup Karpata gde smo ostali u Beogradu, Igor Butulija i ja. On zbog nekih problema sa glavom, imao je snimanja. Radio sam sa čuvinim Miljanom Grbovićem, kondicionim trenerom, da bi bar malo vratio kondiciju, i što spremniji dočekao to Evropsko prvenstvo. Nažalost u tom periodu i Neđa Jovanović je povredio koleno. Mi smo u to prvenstvo ušli roviti. A opet samo smo imali očekivanja, da potvrdimo kvalitet koji smo neosporno imali. Osetili smo jak pritisak između sebe. Kroz prvenstvo se pokazalo da smo goreli od želje i da nekako nismo bili u punom ritmu – izanalizirao je Peruničić i dodao:

- Veselin Vujović je godinu dana pre EP završio karijeru i priključio se stručnom štabu kao glavni saradnik selektora Zorana Tute Živkovića. On je vrlo često i trenirao s nama. U jednom trenutku kad sam vidio da se mučimo i Neđa i ja, ne razmišljajući da je i moj Predrag na mojoj poziciji, pa Jodža Kovačević koji je čekao svoju priliku, bez razgovara s njima, nisam ni razmišljao da ću biti ugrožen na toj poziciji, prišao sam Zoranu i predložio mu da "skine" Vuju. Zoran me je jako čudno pogledao, a ja sam obrazložio svoje i rekao sam ovo što i sad govorim, da sam osećao da nisam fit, da je taj bol u zglobu još uvek prisutan. U pitanju je bio zglob skočne noge. Smatrao sam da Vuja može da nam pomogne, i onda uveče smo imali sastranak igrača, koji su se protivili mojom predlogu. Na kraju je Tuta presekao i "skinuo" Vuju. Ja sam smatrao da je to dobra odluka za nas, tako smo ušli u prvenstvo – rekao je Peruničić.

Nenadovo mišljenje o reaktiviranju Vujovića, nije dijelio ni Škrbić.

- Mi smo to doživeli kao neko nepoštovanje naše generacije, mislim da je zbog toga Goran Stupar otpao sa spiska putnika u poslednjem momentu.  Taj detalj je za bio, po našem shvatanju, odlučujući što mi nismo postali prvaci. Tako nam je izgledalo tada. Sada, iz ove perspektive, mislim da to nema veze. Bili smo ljuti na Tutu što je to uradio, čak posle toga smo odbijali jedno vreme da igramo za reprezentaciju. Bila je dosta mučna situacija posle samog prvenstva – otkrio je Škrbić.

Obojica se jako dobro sećaju detalja sa prvenstva.

- Na tom EP mislim da smo jedino Hrvatsku pobedili sa nekom većom razlikom, s Rusima je bilo nerešeno, a sve ostale utakmice dobili smo gol razlike – krenuo je Škrbić.

Ubacio se Perun:

- Protiv tih Rusa, Beli Stojanović je imao jednu od najboljih golmanskih roli, ikada viđenih, a Predrag je odigrao strašnu odbranu – napomenuo je Peruničić.

Nekadašnji "div na crti" je potom nastavio.

- Nemačku, recimo, dobili smo jedan razlike u prvoj utakmici. Ja sam dao gol sa desnog krila u poslednjoj sekundi. To samo govori koliko je taj turnir bio jak i koliko su ostale ekipe bile jake. Perunu je ispala lopta, pa onda i Rastku Stefanoviću, došla je nekako do mene u ćošku, na desnom krilu, i ja sam odatle, iz "ereta" pogodio u poslednjoj sekundi. Odlučujuća utakmica bila je protiv Rusa, odigrali smo nerešeno, imali smo šansu i da pobedimo. Nismo i mislim da je to bilo odlučujuće, jer da smo u polufinalu umesto sa Špancima igrali sa Švedima - mislim da bi mi ušli u finale. Takođe nisam siguran da bi Španci mogli da pobede Ruse i da nameste tako kako su nas namestili – mišljenja je Šrkbić.

"Samo njih pobijedite"

Svi su s nestrpljenjem očekivali meč protiv Hrvatske. Obojica su saglasni da takav prisak pred jedan meč nikada prije, a ni kasnije, nisu doživjeli.

- To je bila prva utakmica protiv Hrvatske u bilo kom sportu. Sa naše strane jeste bilo patriotskih pesama, ali nisu one vređale bilo koga, pogotovo ne dojučerašnje saigrače i ljude koje poznajemo. Bio je naboj, jer stvar prestiža je dobiti ljude koje poznaješ. Bili smo i cimeri. Kad vidiš Paku Čavara koji je jedan od najvećih ikada, pokojni Istok Puc, pokojni Sarač (Zlatko Saračević)…Jedna brutalna reprezentacija, protiv koje su mi izašli da pokažemo da smo bolji. To nije bila utakmica mržnje između nas, već stvar prestiža ko je je bolji. Znam da je na toj utakmici Neno Kljajić povredio leđa. Išao sam posle do njegove sobe da ga posetim, to je bilo normalno. Uvek smo jedni prema drugima imali ogromno poštovanje, ostalo je do dana današnjeg – podvukao je Peruničić.

Dragan Škrbić je bio detaljniji.

- Ta utakmica sa Hrvatima za mene je bila utakmica sa najvećim emotivnim nabojem, koju sam ikada u životu igrao. Taj naboj nametnut nam je od prijatelja, rodbine, novinara, znaš ono: "Njih pobedite, ostalo nije bitno".  A drugo, igrali smo protiv nekih bivšim saigrača, ljudi s kojima smo praktično odrasli. Patrik Čavar i ja smo bili cimeri u omladinskoj reprezentaciji i sad ja trebam igram protiv njega. Tri-četiri godine nismo se videli, nismo pričali, a jedino što smo znali jedni o drugima to su bile informacije s televizije, na kojoj je bila jaka propaganda i s njihove i s naše strane. Bili smo odvojeni, mi smo bili u Sijudad Realu, svi u jednom hotelu, a Hrvati su bili u drugom. Njih su odvojili i naš prvi susret je bio kad smo došli ispred hale na trening. Mi smo došli autobusom, a oni su završili trening i sedeli su u svom autobusu. Videli smo se preko šajbi i to je bio prvi naš susret. Sutradan smo došli na trening, ušli u halu, a oni su u tom momentu završavali svoj trening. I tu je ono bilo, šta da radim, da li da im priđem ja, mojim bivšim saigračima, da pitam kako su ili da prođem pored njih. Ne znaš šta da radiš ni kako će oni da reaguju.  Onda samo vidiš, kako su oni završili trening, kako prilazi jedan drugome: "E zdravo, kako si"? Posle smo išli zajedno i na piće. Do utakmice i posle utakmice ponovo smo imali neki odnos, kako bi rekao, normalan, kolegijalan – ispričao je Škrbić.

Srđan Knežević jedan je od nas

Utakmica emocija umalo je koštala posla čuvenog kolegu sa "RTS-a", pokojnog Srđana Kneževića, čiji komentar meča se i danas pamti.

- On prosto nije mogo da sputa te ogromne emocije, pominjući neke stvari koje nisu išle uz jednog vanserijskog sportskog komentatora i pre svega našeg prijatelja, brata. U toku našeg slavlja u hotelu, posle pobede, Srđan je došao kod nas u sobu plačući i rekao da je dobio odkaz svojih izjava. On je bio jedan od nas i jedan od najboljih ljudi koje će ova zemlja ikada imati. U svako smislu! I znam da sam ja prvi uzeo telefon, a posle toga su svi postavili ultimatum, ako se Srđa ne vrati - nacionalna televizija više s nama nikada neće imati nikakav kontakt, dok su mi u reprezentaciji. I, posle pola sata je Srđa došao sav srećan, izgrlio nas je sve, vratili su ga na posao – u dahu je rekao Peruničić.

"Pakao" Sijudad Reala

Polufinale je bilo za njih "du or daj" meč, pobjeda nad domaćinom Španijom nije obezbijeđivala samo medalju, već i (posljednju) vizu za Olimpijske igre iste godine u Atlanit. Bukvalno je bilo Jugoslavija ili "furija".

- Taj polufinalni meč protiv Španije, to je bila stvarno, da tako kažem, totalno agresivna atmosfera protiv nas – svi, publika, sudije... Neki Norvežani su sudili, krali su nas cijelu utakmicu. Španci su nas tukli, bukvalno. Pa samo sam ja dobio deset udaraca od pozada, pesicom u glavu. To niko nije sankcionisao. Jednostavno je sve bilo pripremljeno da mi tu utakmicu izgubimo. Meč se igrao krajem maja, u Sjudadu. Tamo je bilo 50 stepeni u gradu, pričali su kasnije da su Španci uključili grejanje u hali, jer su oni trenirali u tim uslovima. Jednostavno oni su "morali" da se kvalifikuju za Olimpijske igre – razočarano je konstatovao Škrbić.

Nenad Peruničić potrudio se da realno sagleda meč.

- Prosto nismo bili pravi, a i Boga mi, kakva je situacija bila, nisam siguran da smo odigrali i najbolju utakmicu da li bi prošli – ispalio je Peruničić, koji ni danas ne može sakriti emocije na pomen onoga što se dešavalo poslije susreta u svlačionici:

-  Sećam se posle tog poraza, to je jedna od najtužnih situacija ikada u mojoj karijeri, to kako smo mi izgledali u svlačionici, kakva je tu količina tuge bila...Besa, svega. Mislim da smo mi polomili pola stačionice, čak je došlo i do konflikta među nama. Svesni smo bili da ponovo gubimo Olimpijske igre koje su bile naš san. Za nas je to je bio smak sveta, jer mi smo bili generacija koja je bila puna emocija. Takvi smo bili i kroz derbije Zvezda i Partizana...Nažalost, to je bilo vreme gde smo bili prepušteni sami sebi. Kupovali smo sebi avionske karte, dolazili, nikad nismo videli nekih premija – uzdahnuo je popularni Perun.

Nenad Peruničić

Šrkbić je u svačionicu ušao kasnije.

- Posle utakmice izabran sam da idem na doping kontrolu. Kada sam se vratio u našu svlačionicu, zatekao sam prizor koji nikad u životu nisam doživeo. Od dima se ništa nije videlo. Pušili su i oni koji nikad u životu nisu zapalili cigaretu. Pognute glave, razočarenje... Znaš kako je kod nas, kad pobediš igra se kolo u svlačionici, a kad izgubiš onda je uvek neko kriv – objasnio je Škrbić.

Govor Veselina Vujovića

Uglas su istakli da utakmicu za treće mjesto, protiv Švedske, bukvalno nisu imali želje da igraju.

- Ta utakmica je bila teška. Sećam se da je Igor (Butulija) odigao sjajno, ja sam bio užasan. Tretirali smo je zaista kao nešto utešno. Nesvesni da je to, posle toliko godina odsustva i sankcija, ogromna stvar. Nismo je vrednovali kao sad kao što vrednujemo medalje. Još nešto hoću da kažem, mi smo osvojili bronzu, a u idealnoj prostavi Evropskog prvenstva nije bio nijedan naš igrač. Pričam i o načinu kako su nas tretirali, kako nas je Evropa tretirala. Verovatno besni uopšte što smo i dobili priliku, jer mi smo bili ti koji su prikazani kao loši – revoltiran je i sada Peruničić.

Jedan čovjek odigrao je ključnu ulogu, ali van terena.

- Mislim da je tu Vuja imao jednu bitnu ulogu. Iako nije igrao tu utakmicu on je nama rekao da je to utakmica naše generacije, da je on uradio ono što je mogao i pomogao koliko je mogao, ali da je to utakmica za medalju, te da on sebe "ne vidi" tu na terenu. Dodavši da koliko god mi u tom momentu smatramo da je sve to za nas neuspeh, reko je još: "Videćete za koju godinu, nije isto biti četvrti ili treći i tada ćete shvatiti da je ovo u stvari jedan veliki uspeh".  To nas je malo trglo i motivisalo da pobedimo utakmicu – priznao je Škrbić.

Za kraj, riječ je uzeo Nenad Peruničić.

- Vrlo često sam rasturen odlazio iz reprezentacije. Često sam sebe toliko opterećivao da sam znao da "zabagujem". Da ne budem na nivou kao u klubu. Uvek sam reprezentaciju tretirao na poseban način. Mi smo bili ranjivi, otišli smo u inostranstvo zato što smo morali, a ne zato što smo želeli. Kad gledaš, sad svi klinci sa 19-20 godina, već hoće da beže preko. Mi sa 21 nismo želeli da odemo, bar ja nisam želeo da odem dok ne uzmem titulu sa Zvezdom. Imali smo sjajnu podlogu kao svetski juniorski prvaci. Imali smo ogromnu želju za tim zlatom, ali dosta stvari mora da se potrefi. Možda smo nekad pregoreli, ja verovatno jesam. Ponekad sam poželeo da imam taj skandinavski mentalitet - sutra je novi dan i "cepaš" dalje. Nema kod njih mnogo...A kod nas, strast je ogromna – zaključio je Peruničić.

Put do bronze

Jugoslavija - Njemačka 23:22

       - Slovenija 21:20

                    - Rusija 20:20

                     - Hrvatska 27:24

                     - Mađarska 26:24

Polufinale: Španija 23:27

Za 3 mjesto:   Švedska 26:25

Sastav reprezentacije Jugoslavije

• Golmani: Goran Stojanović, Dejan Perić, Zoran Đorđić
• Krila: Nikola Adžić, Aleksandar Knežević, Žikica Milosavljević
• Bekovi: Nenad Peruničić, Predrag Peruničić, Aleksandar Blagojević, Jovan Kovačević, Blažo Lisičić, Nedeljko Jovanović, Rastko Stefanović, Veselin Vujović, Igor Butulija
• Pivotmeni: Dragan Momić, Dragan Škrbić
• Selektor: Zoran Živković

"Blek panters"

Tuga zbog neodlaska u Barselonu "utoljena" je čuvenom žurkom na beogradskom splavu "Blek panters". Kažu da sve što se dešavalo na toj žurci je "ostalo na splavu".

- Tu je bilo svega, i onoga što jeste i što nije za novine. Mi smo bili zajedno na pripremama. Završni deo je bio na Kopaoniku. Pokojni Jezda Stanković je bio naš selektor, a Miki Milatović, on je bio selektor žena. Oni su dogovorili da naprave jednu zajedničku večeru, da se mi tu družimo, čisto malo da se promeni naša rutina. Naš selektor Jezda kupio je buket cveća za svakog od nas i svako je sa svojim buketom čekao i predavao ga, kako su devojke ulazile. Bilo je to lepo druženje. Kasnije smo kretali za Barselonu. Bukvalno smo ispred hotela "Mladost" ulazili u autobus, kada su rekli da su uvedene sankcije. Prvo je bila vest da ćemo moći da igramo, ali pod imenom, nešto kao "Olimpijska reprezentacija" i onda kada je trebalo da krenemo, stigla je definitivna odluka da ne možemo da igramo, to jest mogu da nastupe individualni sportovi, a kolektivni ne mogu. Mi smo tu onda otišli kod Tome Pantera na "čašicu tuge"... – ispričao je Škrbić.

Aktuelni trenutak

Rukometna reprezntacija Srbije izborila je plasman na Svjetsko prvenstvo, što je danas, 30 godina od bronze u Španiji, označeno kao veliki uspjeh. Vremena se i generacije mijenjaju. Srpski rukomet danas, osim golmana Dejana Milosavljeva nema igrača top klase. Proći će još dosta vremena dok Srbija ne dobije grupu momaka koja bi mogla da stane uz rame "generacije 96", ali i onih prije njih.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.