Дамир Дамјанић: Цибона отела Петровића Партизану

Бањалука - Био је огроман притисак на Дражена, сви су га тражили. Већ је био виђен у Партизану, али су га Мирко Новосел и његов брат Ацо буквално отели и одвели у Цибону.

Казао је ово за "Глас Српске" Дамир Дамјанић, саиграч покојног Дражена Петровића из шампионске генерације Шибенке и његов најбољи пријатељ из дјетињства.

- Дражен је као клинац навијао за Партизан и узор му је био Драган Кићановић. Кад год смо гостовали у Београду у холу хотела увијек су нас чекала два човјека из Партизана који су га врбовали. То је била опсада, чак су преко мене уговарали састанке и говорили гдје да дође, знајући да смо цимери. На крају је отишао у Цибону и остало је историја - рекао је Дамјанић.

Заједно су почели да тренирају кошарку у Шибенику, а руку под руку ушли су и у први тим. Са њима у друштву био је и Невен Спахија, бивши хрватски селектор, а сада тренер у штабу Атланта Хоукса.

- Имао сам 17 година, а он 15 када нас је у први тим увео Зоран Мока Славнић. Гледали смо Моку као Бога, у пицерији гдје је сједио увијек је 200 људи чекало да види. Тада је најбољи аутомобил био стојадин, а он је у Шибеник дошао понтијаком. Тјерао нас је да играмо баскет са центрима и у случају да изгубимо пријетио нам избацивањем из клуба - рекао је Дамјанић.

Славнић је двије сезоне у Шибенику одрадио као тренер-играч и оставио је велики траг у том клубу.

- Повео је са собом Војислава Везовића који је формално био тренер, али је Мока све радио. Када је дошао наш тренер Никола Јелавић истакао је Дражена и мене и рекао је да имамо добар шут. Послије неколико минута тренинга позвао ме и рекао "Чуо сам да имаш добар шут, где имаш, у свом дворишту"?, а онда када сам погодио неколико пута узастопно кроз смијех је говорио да ми не пређе у навику. Мока има велико учешће у Драженовој каријери - казао је Дамјанић.

Дражен је у раном добу етикетиран као Ацин брат, јер је старији Петровић већ тада био одличан играч. Њихов први дуел је посебна прича.

- Ацо је дошао да поздрави родитеље, а Дражен му је оставио поруку на којој је писало "забрањено за пургере". На терену није познавао ни пријатеља ни брата, њих двојица су се тада скоро потукли и послије меча нису причали неко вријеме - свједочи Дамјанић.

Шибенка је од Лиможа двије године заредом губила финале Купа Радивоја Кораћа, тада европског такмичења, а онда је 1983. године са клупе вођена Владом Ђуровићем постала шампион Југославије, али им је титула касније одузета.

- Играли смо финале против Босне и побиједили смо Драженовим поенима са пенала. Добили смо медаље, уручен нам је пехар, а онда је сутрадан предсједник Савеза Васил Тупурковски поништио меч, јер је наводно истекло вријеме код Драженовог шута, иако се на снимку види да није. Заказан је нови дуел на неутралном терену у Новом Саду, нисмо отишли, задржали смо медаље и што се свих у Шибенику тиче, ми смо шампиони - рекао је Дамјанић.

Кошаркашки Моцарт је са 15 година ушао у сениорску конкуренцију и због тога је вјероватно имао специфичне шале.

- Прерано је постао професионалац, а успјех је ишао десет година испред њега. Када смо ишли у Америку у авиону је попио 20 сокова само како би забринуо челнике клуба. У повратку су нас питали гдје је мала цистерна, а једном приликом у хотелу се помокрио испод врата предсједниковог апартмана. Сви су знали да је то он урадио, али нико није смио да га пита - кроз смијех се присјећа Дамјанић.

Цијели град је живио за кошарку, а Дражен је 1984. године отишао у војску и по његовом повратку планирано је да се нападне титула у Купу шампиона.

- Екипу је преузео Душан Ивковић и очекивали смо да се по Петровићевом повратку тим додатно оснажи како би се напао Куп шампиона, али је Дражен отишао у Цибону и онда није било ништа од тога. Увијек је врхунски играо против Шибенке, на осам утакмица постизао је преко 40 поена у просјеку. Требао сам да идем у Работнички, али сам се одлучио за Борово. Касније ме звао Јанко Луковски који је због мене отјерао најбољег играча Стевана Гешовског, али ме Борово није пуштало - рекао је Дамјанић.

И данас је заљубљеник у кошарку и спорт уопште, иако је по његовом укусу више био стил из осамдесетих година прошлог вијека.

- Тадашња кошарка је била љепша, данас нема финте и креације појединца. Све се своди на физикалије, тереном ходају набилдани момци. Мене је Кићановић тако исфинтирао да сам завршио у другом реду публике. Такође, ушао сам да чувам Петера Вилфана, јер Дражен није могао да га заустави. Човјек нам је дао 51 поен, а тада није било тројке. Замислите, какав је то играч био, од њега није било одбране. Када је прешао у Југопластику на дебију је дао Реалу 44 поена, чудо од играча, а данас кад неко убаци 14 поена говори се да је одличан - закључио је Дамјанић.

Амерички ванземаљци

Три године заредом Шибенка је ишла на турнеју по САД гдје је играли са најбољим тамошњим колеџима.

- Срећко Јарић, Марков отац, није ишао па сам ја игра по 40 минута сваки меч. То је била мука, ужас, по десет минута нисмо могли да пренесемо лопту на њихову половину. Губили смо великом разликом. На загријавању чујемо хук публике, окренемо се, а њихов најмањи играч закуцава са окретом од 360 степени. Тада нас је позвао Ђуровић и забранио да закуцавамо да се брукамо пред њима. Тада је против нас играо Клајд Дреклсер, а то нам је био први сусрет са теретаном, али и статистиком - рекао је Дамјанић.

Најбољи бијели играч

За Дамјанића нема дилеме да је Дражен најбољи европски кошаркаш свих времена.

- Нико му није ни близу. Нико није достигао његове бројке, убацивао је узастопно по 60 поена - казао је Дамјанић.

Судбина Стојка Вранковића

Наш први тренер Никола Јелавић отишао је у Дрниш и на путу срео Стојка Вранковића. Он је тада са 13 година имао 203 центиметра, ишао је на бициклу и носио трубу. Овај га је одмах довео у дворану па код нас у Шибеник гдје смо му се смијали, јер је имао наочаре као тегле и није личио ни на шта. Није знао ходати, наши челници га нису хтјели, а Јелавић га одведе у Задар гдје га ови прихвате и Стојко постане врхунски играч - рекао Дамјанић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.