Читајући новине сазнао да је спортиста године

Бањалука - Бивши гимнастичар Мирко Пики Петричевић имао је част да отвори прву страницу историје традиционалне акције "Гласа Српске" Избор десет најбољих спортиста, која је започета још давне 1955. године, а 18. децембра доживјеће своје 58. издање.

Једна од спортских икона Бањалуке је тада проглашен за најбољег спортисту Босанске Крајине.

Радо се присјећа тих тренутака, дана младости када је  владао гимнастичким справама на овом подручју. Објашњава помало комичну ситуацију у којој је сазнао да је најбољи.

- Искрен да будем, о томе да сам проглашен за најбољег сазнао сам сасвим случајно. Пред крај године дошао сам на зимски одмор кући у Бањалуку из Београда, гдје сам студирао. Прегледајући "Крајишке новине", које су се прије тога звале "Глас", а данас је то "Глас Српске", видио сам своју фотографију и текст у којем стоји да сам проглашен за најбољег спортисту Босанске Крајине за 1955. годину. Био сам пресрећан. У то вријеме није било свечаности, ни манифестација као данас, па сам пехар за најбољег примио накнадно, и то тек 1962. године - рекао је Петричевић.

Сљедеће, 1956. године Петричевић је требало да наступи на Олимпијским играма у Мелбурну. Међутим, проблем је и тада, као и данас, био новац, па репрезентативци Југославије у гимнастици нису отпутовали на највећу свјетску смотру спорта.

- Послије такмичења у Осијеку постао сам кандидат за Олимпијске игре у Мелбурну 1956. године. Били смо више од два мјесеца на припремама у Словенији, а онда нам је седам дана прије почетка такмичења у Aустралији речено да нема новца за гимнастичаре. Разочарење које је тада захватило моје другове из репрезентације и мене тешко је описати, али знам да је у мом срцу увијек остао жал због Олимпијских игара. Не треба ни трошити ријечи да је одлазак на највећу планетарну смотру сан сваког спортисте, тако да ће ми то бити ружна успомена до краја живота - рекао је Петричевић.

Својевремено један од најбољих гимнастичара објаснио је и почетке, односно први сусрет са гимнастичарском справом карике, које су обиљежиле једно велико поглавље његовог живота.

- Нисам имао ни пуних шест година када сам први пут ушао у салу Соколског дома и одмах сам заволио овај спорт. То се може назвати почетком мог бављења гимнастиком, која је непосредно послије Другог свјетског рата, уз фудбал и атлетику, била најпопуларнији спорт - рекао је Петричевић.

Он са жаљењем констатује да је гимнастика данас, иако базни спорт, на врло ниским гранама у готово свим земљама бивше Југославије и да само труд појединаца и велики таленат дају понеки добар резултат.

- Не знам зашто је гимнастика, као и атлетика, отишла са велике сцене, али свакако знам да је то незаслужено. Увијек смо имали врло талентовану дјецу, која уз правилан рад и мало улагања могу да постижу феноменалне резултате, али у Бањалуци тренутно нема интересовања да вратимо гимнастику тамо гдје је некада била. Што се тиче земаља бивше Југославије, Хрватска и поготово Словенија су испред осталих, а мислим да би врло брзо могле да их стигну и остале земље, уколико би се са дјецом правилно радило и уколико би имали добре услове за бављење овим спортом. Са групом ентузијаста покушавам нешто да промијеним, али то јако тешко иде. Ипак, надам се да ће ускоро доћи љепше вријеме за овај прелијепи спорт - нагласио је Петричевић.

Као бивши професор и педагог Петричевић у потпуности подржава акцију Министарства породице, омладине и спорта, које је свим школама у Републици Српској поклонило по двије струњаче за вјежбање и организовање Малих олимпијских игара.

- То ипак мало враћа вјеру да ће гимнастика, али и остали спортови у Републици Српској ићи напријед и да ће се изродити велики шампиони. Што се тиче Малих олимпијских игара, оне поново добијају заслужени третман. У своје вријеме био сам задужен за организовање овог такмичења и драго ми је што се Игре поново враћају на велика врата. Било би идеално када би се у њих могла укључити сва школска популација, јер из квантитета увијек изађе квалитет. Уз све то, млади кроз побједе и поразе очврсну и на психолошком плану и науче манире лијепог понашања - нагласио је Петричевић.

Свјестан је да спорт више није као што је био у његово вријеме и да је сада материјална корист свих учесника на првом мјесту.

- Тиме је спорт много изгубио. Порука младима је да се баве спортом, јер осим успјеха и славе, до које наравно сви не могу да дођу, он доноси не само физичку, него и психичку стабилност. Ствара човјека, који је спреман да се ухвати у коштац са свим добром и злом које доноси живот - рекао је Петричевић.  

Бањалука

Иако је по завршетку студија имао понуду да остане у Београду и добије мјесто асистента на факултету, Петричевић је одлучио да са врати у родни град.

- Пресудила је велика љубав према Бањалуци. Вратио сам се у родни град и запослио као професор у Средњој техничкој школи, гдје сам провео читав радни вијек. Иако сам можда у Београду могао да постигнем нешто више, нисам се покајао - рекао је Петричевић.

Пензионерски дани

Иако је одавно у пензији, Петричевића није напустио спортски дух, па слободно вријеме углавном користи за шетњу.

- И дан-данас највише волим да прошетам и по неколико километара. То је врло лијепа и здрава активност, коју препоручујем и млађима од мене - рекао је Петричевић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.