Чаробњаци испред рукометних мрежа

БАЊАЛУКА - Кажу да је голман у рукомету поле екипе, човјек који улијева сигурност и без којег ни најбољи играчи на свијету не могу приказати и остварити оно што се од њих очекује.

Бивша Југославија већ четрдесетак година има, ако не најбоље, онда неколицину међу најбољим голманима на свијету, који су безброј пута донијели славље народу и најсјајнија свјетска одличја. Својеврсни феномен ових простора тешко је објаснити, а можда најсликовитији примјер дао је члан славне генерације бањалучког Борца Раде Унчанин, који је рекао да су се голмани морали развијати, јер су бранили шутеве најбољих играча, а играчи су постали тако добри због феноменалних голмана који су их увијек тјерали да покажу нешто ново. Ова узрочно-посљедична веза, као и огроман таленат људи са ових простора изњедрили су безброј голмана који су били најбољи на свијету у времену у којем су играли.

Све је почело од голмана бањалучког Борца, иначе рођеног Дервенћанина Абаса Арсланагића крајем шездесетих година прошлог вијека. Популарни Ако увео је многе новине у рукометни свијет: први је направио чувену "лепезу" и почео да излази са гол-линије приликом одбрана.

Седамдесете и осамдесете године биле су златно доба рукомета ових простора, а само неки од трофеја које је Арсланагић освојио са Борцем су титула првака Европе 1976. године, четири првенства и пет националних купова, док је са репрезентацијом постао олимпијски побједник 1972. године у Минхену, а освојио је и двије бронзе на свјетским првенствима 1970. и 1974. године. 

Упоредо са Арсланагићем развијао се још један голмански великан ових простора Зоран Тута Живковић, такође освајач злата у Минхену, који је послије успјешне каријере остварио још бољу тренерску. Један је од најтрофејнијих стручњака који је, поред нишког Жељезничара, у више наврата тренирао национални тим Југославије са којим је освајао златне медаље на Олимпијским играма у Лос Анђелесу 1984. године и Свјетском првенству 1986. На Европском првенству 1996. године водио је репрезентацију до бронзане медаље, а тренирао је и националну селекцију Египта са којом је изборио полуфинале на Свјетском првенству 2001. године, а у утакмици за треће мјесто изгубио је баш од своје СР Југославије. Ове године је савјетима помогао селектору репрезентације Србије на путу до освајања сребрне медаље на Европском првенству.

Легитимни насљедници легендарних голмана осамдесетих година постали су Златан Арнаутовић, Елмир Велић, Мирко Башић и Роландо Пушник.

Арнаутовић и Велић су дуго играли у Борцу и поред домаћих трофеја, први је освајач олимпијског злата из Лос Анђелеса 1984. године, док се Велић окитио бронзом са истог такмичења 1988. године у Сеулу, баш као Роландо Пушник, који је послије распада Југославије бранио за Словенију. Арнаутовић је учествовао и у освајању титуле најбољег на свијету 1986. године у Швајцарској, а освојио је и Куп ИХФ са Борцем 1991. године. Њихов колега Мирко Башић играо је за Партизан из Бјеловара, Загреб и Металопластику, као и за репрезентацију са којом је такође освојио медаљу у Лос Анђелесу и злато у Швајцарској.

- Сви набројани били су у једном периоду најбољи голмани на свијету. Постоји више разлога зашто су голмани са ових простора толико успјешни, а што се тиче тог периода мислим да је квалитет лиге, која је била најбоља на свијету од 1970. до 1985. године главни разлог. Други разлог је наш менталитет, јер нам много више одговарају екипни спортови, дружење, добра атмосфера и међусобно бодрење, који су такође кључни фактори за успјех. Арсланагић и Живковић имали су срећу да раде са једним од најбољих тренера свих времена Владом Штенцлом, који је и покретач рукометне револуцију у Југославији - рекао је Раде Унчанин, легенда Борца, који је дуго играо са Арсланагићем, постао првак Европе,  а данас спортски директор ЖРК Борац.

Ратне године нису спутале развој нових чувара мреже који су наставили тамо гдје су стали њихови претходници. Љубитељи рукомета радо се сјећају дерби утакмица Црвене звезде и Партизана, који су тада представљали прави празник рукомета и изњедрили нове голмане који су опет постали међу најбољим у свијету. Горан Бели Стојановић, Слободан Ђорђић, Дејан Перић, Данијел Шарић, Ненад Пуљезевић, Арпад Штербик, а данас Дарко Станић свакако спадају међу крем голмане у посљедње двије деценије.

Стојановић и Ђорђић су најбоље године каријере провели у њемачкој Бундеслиги, а Бели је још активан и брани за Рајн Некар Левен. Ђорђић има насљедника Петра, који је један од најталентованијих играча Бундеслиге и могао би да надмаши оца уколико овако настави.

Дејан Перић је икона Цеља Пивоварне Лашко, са којим је постао првак Европе 2004. године, а само годину касније поновио је исти успјех и са Барселоном. Послије епизоде у Веспрему, поново се вратио у Цеље гдје и данас брани. Имао је малу несрећу да за репрезентацију брани у тренуцима када није функционисало све најбоље, па су његове феноменалне одбране награђене само свјетском и европском бронзом.

Најзаслужнији човјек што је Србија ове године послије 11 сушних љета дошла до медаље на великом такмичењу је Дарко Станић. Човјек са чудном животном причом успио је да преброди све проблеме и постане један од најбољих за чије се услуге отимају великани. Сви ће вјероватно памтити друго полувријеме полуфиналне утакмице против Хрватске када је просто "спустио ролетну" и донио финале "орловима".

- Голман је један од најважнијих "шрафова" у рукометној екипи, јер по добро познатој тренерској филозофији, из добре одбране произлази брз и ефикасан напад. Добре одбране голмана врло често дају крила осталој екипи. Радујем се свакој својој одбрани као и играчи који постижу голове - каже Станић. 

Станић тренутно брани у скопском Металургу са којим, нажалост, није успио да се пласира у четвртфинале Лиге шампиона, а од идуће сезоне вјероватно ће бити члан Гепингена, чији је тренер Бањалучанин Велимир Петковић.

- Познате су двије голманске рукометне школе, скандинавска и балканска, али Станић не припада ниједној од њих. Човјек има свој стил, искаче из свих шаблона, али је међу најбољим, ако не и најбољи на свијету. Задивљујућа је његова антиципација, одлично се поставља и чита шутеве и тако доноси неопходну сигурност играчима - рекао је Небојша Голић, такође бивши репрезентативац и тренер у рукометној школи "Голић-Шарић". 

Поред наведених голмана, наравно да постоји још много чувара мреже који су свакако позната и призната имена широм Европе и свијета, али због тога што су рођени у погрешно вријеме нису успјели да се озбиљније докажу у националном дресу. У ту плејаду свакако спадају Димитрије Пејановић, Драган Марјанац, Владан Красавац, Дане Шијан и многи други.

Данијел Шарић

Момак рођен у Добоју годинама је међу најбољим чуварима мреже шпанске Асобал лиге. Са Барселоном је освојио титулу Лиге шампиона прошле године, а проглашен је за најбољег голмана првенства Шпаније и за најбољег голмана Европе по избору посјетилаца сајта  "Хандбалл-планет.цом", али и заузео треће мјесто по избору ИХФ-а за најбољег играча прошле сезоне и био једини голман на тој листи. Бранио је за репрезентацију Србије и БиХ, али због спора са људима из Савеза није позиван на посљедње акције репрезентације.

Свијетла будућност Граховца

Голман француског прволигаша Шамберија, рођен је у Приједору, а послије Борца и Босне, отиснуо се у Француску. Учесник је Лиге шампиона и вицешампион је Француске, а стандардни је члан репрезентације БиХ. Има 28 година и пред њим су вјероватно тек најбољи дани у каријери, а у Шамберију има све предуслове да пређе на још виши ниво.

Штербик и Пуљезевић странци

Два одлична голмана напустила су репрезентацију Србије и отиснули се у Шпанију, односно Мађарску. "Војвода" због срчаних проблема није стајао на голу Шпаније на Европском првенству у Србији, али је рутински хируршки захват отклонио проблеме и Арпад већ брани за Сијудад Реал.

Пуљезевић је узео мађарско држављанство и неколико година бранио за сјеверног сусједа бивше домовине, а тренутно брани за бундеслигаша Хановер.    

Хрватска

Селекција Хрватске, која је међу најбољим селекцијама свијета, такође је имала своје адуте између статива. Валтер Матошевић, Венио Лосерт, Владо Шола и Мирко Алиловић освојили су готово све што се могло освојити, а праве насљеднике имају у ликовима голмана Загреба Ивана Першића и Марина Шега.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.