Андрија Герић, трофејни српски одбојкаш за “Глас Српске”: Из “Мекдоналдса” до олимпијског злата

Дејан Марић
Додај glassrpske.com као Гугле извор
Фото: Андрија Герић, трофејни српски одбојкаш за “Глас Српске”: Из “Мекдоналдса” до олимпијског злата

На путу до олимпијског злата у Сиднеју смо шверцовали клопу из “Мекдоналдса”. У каријери жалим само за четири ствари. Важно је сам правити своје изборе. Бити функционер у Србији је, нажалост, повезано са политиком. Психологија ме је увек интересовала, некада сам уживао у првом темпу, а сада у победама мојих клијената.

Овако би се, у најкраћим цртама, могао препричати разговор са Андријом Герићем, трофејним српским одбојкашем који је у клупској и репрезентативној каријери освојио готово све, а потом направио заокрет и постао успјешан спортски психолог.

Дијете Војводине је обиљежило једну одбојкашку епоху. Са “плавима” је доминирао континентом, прије округло двије деценије у Сиднеју досањао олимпијски сан, док је бранећи боје Лубеа, Латине, Панатинаикоса, Фенербахчеа... помјерао границе и на клупском нивоу.

Након што је окачио патике о клин, човјек који је из смеча имао досег од импозантних 350 центиметара, одлучио је да се опроба на мало другачијем фронту. Ипак, на почетку приче за “Глас Српске” вратили смо се у јесен 2000. године, када су Герић, браћа Владимир и Никола Грбић, Горан Вујевић, Иван Миљковић, Васа Мијић и друштво освојили најважнију медаљу. И, на путу до ње, имали су “скривени” састојак.

- Као анегдоту бих издвојио то да смо се на Играма у Сиднеју доста хранили у “Мекдоналдсу”. Кад кажем доста, мислим на то да смо једном у три дана нешто “прошверцовали” из “Мека” у наш редовни мени - открио је Герић.

ГЛАС: Када се догодио преломни тренутак у којем сте помислили да екипа може подићи пехар намијењен олимпијском прваку?

ГЕРИЋ: Од почетка смо у то веровали. Иако смо изгубили прве две утакмице, били смо свесни да смо играли доста добро и да смо и даље под “јаком” теретаном. Наш договор је био да будемо на врхунцу форме за четвртфинале, јер то је одлучујућа утакмица на Играма. Или играш за медаље или идеш кући.

ГЛАС: Да ли је генерација из Сиднеја остала на окупу?

ГЕРИЋ: Са понеким играчима ретко, али углавном сам са свима у редовном контакту. Са некима сам у кумовским везама или пословним релацијама. Такви велики догађаји вас повежу за читав живот и надам се да ћемо се дружити још дуго и ићи заједно да гледамо неке будуће Олимпијске игре и клинце који долазе.

ГЛАС: Званично најбољи поен у историји одбојке је “онај” Вањин из сиднејског финала против Русије када је прескочио рекламу да спаси лопту, вратио се на терен и блокирао Романа Јаковљева. Колико такав потез може да подигне екипу и “напумпа” јој самопоуздање?

ГЕРИЋ: Тај потез више утиче на противника у смислу да се обесхрабри, јер није у стању да освоји већ добијен поен! Сигурно је да такви потези остају у лепом сећању свима нама који смо били део тога, као и публици.

ГЛАС: Шта је потребно урадити па да нека нова генерација понови успјех Ваше из Сиднеја?

ГЕРИЋ: Планирање, улагање и озбиљан рад кроз све селекције. То је посао који мора да уради Савез уколико жели да наше репрезентације буду у врху.

ГЛАС: За 20 година каријере освојили сте 40 медаља, практично све што се освојити може. Остаје ли жал не нечим?

ГЕРИЋ: Жао ми је светских првенстава 2002. и 2006. године на којима смо губили од Бразила у полуфиналу и онда завршили као четврти. Жао ми је и Игра у Атини 2004. јер смо због болести седам играча били десетковани и нисмо успели да узмемо медаљу, а тада смо имали можда и најјачу репрезентацију. Такође, остаје жал и за Светском лигом 2003. у Мадриду, где смо опет изгубили од Бразила 2:3 у једној од најнапетијих утакмица икада у одбојци. Дакле, жалим само за четири ствари, што је супер!

ГЛАС: Тренирали сте и џудо, упоредо се бавили кошарком, на крају сте одабрали одбојку. Јесте ли се икада запитали шта би било кад би било да сте одабрали један од друга два спорта?

ГЕРИЋ: Џудо ме је научило како да падам. Мислим да, да сам изабрао кошарку, не бих био на Олимпијским играма, али бих играо на неком солидном нивоу. У животу некад правите изборе и деси се да направите “праве”. Важно је сам правити своје изборе, зато што је то онда твоја одговорност, шта год да се деси.

ГЛАС: Кошаркашки тренер Вам је, након што сте одабрали одбојку, рекао да се више не враћате. Колико Вас је то “гурало” напријед?

ГЕРИЋ: То ми је сигурно био мотив касније у каријери, али ме је то онда са 13 година страшно погодило. Он баш и није био добар педагог.

ГЛАС: Многи Ваши саиграчи су остали у одбојци, да ли као функционери или тренери. Како то да сте се окренули спортској психологији?

ГЕРИЋ: Мене је психологија и ментална припрема увек интересовала кроз каријеру. Уживам да помажем другима да остваре оно што желе и будем део њиховог успеха. У Србији је бити функционер, нажалост, повезано са политиком и то је потпуно погрешно, али је тако.

ГЛАС: Да ли је лакше било да се тактички прилагођавате противнику док сте активно играли или данас да се прилагодите клијенту од којег баш и не знате шта да очекујете?

ГЕРИЋ: Мој посао је данас да испитам како клијент размишља и прилагодим његово размишљање за потребе онога што клијент жели да оствари. Разлика је што сам се у игри ја прилагођавао, а сада у раду помажем клијенту да се он прилагоди ономе што жели.

ГЛАС: Који су најбитнији аспекти за успјех једног професионалца - техничко-тактичке могућности или психа?

ГЕРИЋ: Техника, тактика и физика су база, а психа је надоградња и без сва четири аспекта нема добрих резултата.

ГЛАС: Радећи са клијентима из спортских области које Вам нису биле толико познате, које су најзанимљивије нове ствари које сте научили?

ГЕРИЋ: Научио сам које су мајсторске кате у каратеу, шта је “маунтин борд”, како се управља коњем, о чему шахисти размишљају кад су у цајтноту...

ГЛАС: Колико се код нас посвећује пажња спортској психологији и на којем смо нивоу по том питању у односу на регион и развијене земље?

ГЕРИЋ: На Играма у Рију селекција Аустралије је имала једног психолога на седам спортиста своје екипе, а Србија, чини ми се, једног на цео тим. Са колегама се борим да то буде на много вишем нивоу, јер ми у овој делатности каснимо за светом бар 30 година.

ГЛАС: Који је бољи осјећај, послати на линију први темпо за титулу или помоћи неком спортисти да побиједи своје демоне и изађе на прави пут?

ГЕРИЋ: Оба осећаја су лепа на свој начин. Некада сам уживао у првом темпу, а сада уживам у победама мојих клијената.

ГЛАС: За крај, да ли постоји нешто што Вас новинари никада нису питали, а што сте жељели рећи, невезано за било коју област?

ГЕРИЋ: Желим да кажем: Уживајте у ономе што радите или промените посао! Све најбоље у 2021!

Не постоји инстант резултат

ГЛАС: Како оцјењујете тренутно стање српске одбојке?

ГЕРИЋ: Квалитет домаће лиге се мало подигао, јер су се играчи који имају одређени квалитет вратили због короне. Ипак, ситуација у мушкој одбојци је лоша зато што је број дечака који тренирају врло мали. Кошарка нас је поразила. Други фактор је што млади желе инстант резултат, а тога у спорту нема. Потребан је труд и рад. У женској одбојци је ситуација мало боља, мада су наши клубови у поређењу са европским врло слаби. Мушка репрезентација је неодласком на Игре пала на ранг-листама и тешко ће бити вратити се на стазе успеха и поред титуле Европског шампиона. Женска репрезентација је на врхунцу и од девојака очекујемо велике резултате.

Затуцано друштво

ГЛАС: Који такмичари више траже помоћ психолога, они из индивидуалних или колективних спортова?

ГЕРИЋ: Сви. Разлика је што се спортисти из тимских спортова више боје шта ће рећи саиграчи ако сазнају. Моја мисија је да објасним спортистима да је ићи код психолога корисно и добро за њихове каријере и резултате, јер у Србији је и даље понекад ићи код психолога срамота. Ми смо традиционално и затуцано друштво и верујем да ће се ствари променити.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.