Aлександар Ђурић национални херој Сингапура

Представник БиХ у кануу (!) на Олимпијским играма у Барселони 1992. постао велика звијезда сингапурског фудбала. Ове сезоне на 37 мечева постигао чак 31 погодак

ТРИДЕСЕТСЕДМОГОДИШЊИ фудбалер, поријеклом из Добоја, дебитовао је за национални тим Сингапура постигавши оба гола у сусрету са Таџикистаном (2:1), чиме је оставио екипу у игри за пласман на Свјетско првенство у Јужној Aфрици 2010. године. Представник БиХ у кануу (!) на Олимпијским играма у Барселони 1992, постао је велика звијезда сингапурског фудбала, пошто је ове сезоне на 37 мечева постигао чак 31 погодак. Биографија српског спортисте, вјероватно је једна од најневјероватнијих у историји спорта уопште. На Игре у Барселону стигао је ауто-стопом. Био је репрезентативац БиХ у кануу, иако је био непливач. Судбина је хтјела да остави весло и постане голгетер број један у далекој Aустралији и Сингапуру. - Тренирао сам све и свашта: карате, рукомет, фудбал. Чак сам био перспективан голман у неким млађим категоријама Слоге из Добоја. Међутим, једног дана комшије ме позову да пођем са њима на тренинг у кајак и кану клуб "Вал". Рекли су да поклањају "Aдидас" опрему за нове чланове, па се томе никако није могло одољети - почео је причу Ђурић. На почетку кану каријере посебно му је сметала чињеница да није знао да плива, али је ипак марљиво тренирао, након чега је у пару са Дамиром Вошановићем 1986. године постао шампион Југославије у кануу двоклеку. У периоду од 1989. до 1991. освајао је и титуле шампиона СФРЈ у кануу на 10.000 метара. - Био сам на списку "плавих" за ОИ у Барселони. У фебруару 1992. године добио сам позив да одем на припреме у Београд. Спаковао сам једну спортску торбу и моје весло, не знајући да је то мој опроштај са Добојем. Рат ме затекао у Панчеву, напустио сам припреме и веслање и отишао у свијет, прво у Мађарску, а одатле у Шведску. Због проблема са папирима у Шведској, Ђурић се вратио у Сегедин, гдје је и почела његова фудбалска прича. - У Сегедину ме прихватио Јусуф Макаревић, који је мени и многим другим Добојлијама јако помогао. Да бих преживио, препродавао сам девизе на улици, све док ми није пало на памет да опет почнем да се бавим спортом. Отишао сам на пробу у њихов друголигашки клуб и постао фудбалер! Клуб се такмичио у прилично јакој лиги и тако сам потписао први професионални уговор - открива Ђурић. Онда је поново услиједила епизода са кајаком. - Олимпијски комитет БиХ ме тражио да будем члан тима у Барселони и ја сам пристао. Стопирајући из Мађарске, некако сам стигао у Каталонију и прикључио се екипи. Такмичио сам се у позајмљеном чамцу и без тренинга сам успио да прођем прве квалификације - рекао је Ђурић. Послије тога, мајка му је погинула од гранате у Добоју, па се Ђурић, разочаран грађанским ратом у БиХ, вратио у Сегедин и наставио фудбалску каријеру. - Добио сам добар уговор и стални боравак у Мађарској, међутим, одлучио сам да се одселим у Aустралију. Као спортиста добијам усељеничку визу и од септембра 1995. живим у Мелбурну. Три године касније постао сам и аустралијски држављанин, захваљујући играма за Мелбурн Палас, али ме живот 1999. одвео у Сингапур, гдје сам и данас - истакао је Ђурић. Добојлија је од доласка у ту земљу промијенио четири клуба. - Сада играм за екипу сингапурских оружаних снага. Публика нас зове "ратници". Досад сам постигао 31 гол на 37 утакмица. Најбољи сам стријелац лиге, због чега ми је понуђено да узмем њихово држављанство и заиграм за репрезентацију. Сан ми је да изборимо наступ на Свјетском првенству. То би била круна моје животне приче - додао је Aлександар Ђурић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.