Момир Илић за „Глас“: Желим да водим селекцију Србије

Прослављени рукометаш Момир Илић имао је изузетно богату и успјешну играчку каријеру, у којој је два пута био шампион Европе, два пута најбољи стријелац Лиге шампиона, уз мноштво освојених трофеја у домаћим првенствима.

Ипак, у играчку пензију је отишао веома тихо. Прво се повукао из репрезентације Србије 2014. године, а затим се након пораза у финалу Лиге шампиона 2019. године опростио и од клупске. У свијет рукомета је закорачио тихо, а затим је ушао међу легенде овог спорта.

Илић је ове године предсједник стручног жирија 70. Избора најбољих спортиста Републике Српске, а у интервјуу за "Глас Српске" се осврнуо на своју каријере и открио који су му даљи планови у новој тренерској каријери.

ГЛАС: Господине Илићу, одмарате ли од рукомета након раскида сарадње с Веспремом?

ИЛИЋ: Иако сам тренутно без ангажмана, не одмарам. И даље пратим мечеве, радим анализе, усвајам нове рукометне идеје. Кад стварно желим одмор, онда одем мало на море да се искључим, али овако сам увек ту да се усавршавам, јер ако желите да  успете морате стално да  радите и пратите шта се дешава. Никад не знате кад може да дође нова понуда, тако да морате да будете у току.

ГЛАС: Кад спомињете понуде, били сте међу кандидатима и за новог селектора Србије, али до сарадње није дошло.

ИЛИЋ: Истина је да је било контакта са челницима савеза. Прво док сам био тренер Веспрема па онда и касније. Нисмо се договорили и није дошло до сарадње. То је живот, али моја жеља је свакако да једног дана будем селектор Србије. То ће се сигурно десити. Говорим то из срца. Желим да водим репрезентацију своје земље и радим најбоље што могу како бих помогао српском рукомету. Сигуран сам да ћу то и урадити у будућности.

ГЛАС: На почетку каријере, да ли је рукомет био Ваш први избор?

ИЛИЋ: За клинце је фудбал увек први избор, али Аранђеловац је баш рукометни град. Старији брат је почео да тренира рукомет и он ме одвео у дворану. На крају сам био упорнији и направио каријеру. У школи је била рукометна секција и ти наставници су били и рукометни тренери. Душан Мирјанић нас је окупљао, учио и усмеравао на прави пут. Заволио сам рукомет и не кајем се нимало због одлуке да живот посветим овом спорту.

ГЛАС: Рукомет је специфичан  јер највећи асови највише долазе из мањих средина.

ИЛИЋ: Управо тако. Мој родни град је увек био рукометни центар. Екипа је била прволигаш и имала сјајну подршку и традицију. Рукомет највише успева у мањим срединама. Ето у бившој Југославији су међу најбољима били између осталог Партизан Бјеловар, Борац Бањалука, Металопластика Шабац, Црвенка да се не наљуте још неки које нисам споменуо. Али није то само у бившој Југославији. Слично је и у Бундеслиги. Гумерзбах је такође мањи градић близу Келна. Те мале средине доносе присну атмосферу, живе за своје клубове.

ГЛАС: Током каријере чини се да сте увијек доносили праве одлуке и добро бирали клубове.

ИЛИЋ: Читаву каријеру сам ишао степеник по степеник. Након сјајне сезоне у Фиделинки, прешао сам у Горење. Био је то идеалан клуб за мене у том моменту. Екипа која има високе амбиције, а опет с друге стране тим који жели да афирмише и истрпи младе играче. Играо сам Лигу шампиона с њима и то је био додатни искорак, јер сам добио шансу да играм на  највећој сцени и скренем пажњу на своје квалитете.

ГЛАС:  Након Горења, слиједи одлазак у Њемачку гдје сте направили сјајну каријеру. Како је дошло до преласка у Гумерзбах?

ИЛИЋ: Желео сам да направим додатни искорак и играм у Бундеслиги, која је најјача лига на свету. Гумерзбах је био дуго без трофеја, а тренер Велимир Кљајић је желео да ангажује Ведрана Зрнића и мене. Успостављен је контакт преко менаџера Саше Братића  и отишао сам у тај клуб, који је рукометни великан. Жао ми је само што нисам дуго сарађивао с Кљајићем, јер је он брзо отишао с места тренера. Ипак, тај период смо на крају крунисали трофејом у Купу ЕХФ. Водио нас је Сеад Хасанефендић и данас се најежим кад се сетим славља на улицама након тријумфа. Био је то први трофеј после дуго времена и знали су свакако да га прославе.

ГЛАС: Добре партије су Вас одвеле у Кил, који је у том моменту био рукометни "тим снова".

ИЛИЋ: Период у Килу је свакако најтрофејнији у мојој каријери.  У те четири године освојили смо две Лиге шампиона, по три првенства и Купа Немачке, ИХФ Супер глобе. Памтим свакако ту 2012. годину када смо у Бундеслиги добили све мечеве и без изгубљеног дуела смо дошли до титуле. Остварили смо 34 победе. То је нешто што нико од нас није доживео у каријери, а верујем да ће тешко и било ко да понови у будућности. Освојили смо и две титуле шампиона Европе, тако да је то заиста био сјајан период.

ГЛАС: Кил је тих сезона био дрим тим. Како су успјели да све те звијезде уклопе у екипу?

ИЛИЋ: Кил је заиста у то време имао фантастичан тим, али клуб је био врхунски организован. Упоредио бих га с Фудбалским клубом Бајерн. Јасна правила понашања, све је било под конац. Сви ти играчи су били врхунски људи и рукометаши. Без тога не можеш да направиш каријеру, али смо сви били и свесни величине клуба. Свако од нас има его, али нико није већи од клуба. Сви смо то прихватили и зато су и дошли ти резултати.

ГЛАС: Рукометна Бундеслига важи за једну од најзахтјевнијих на свијету. Да ли је заиста толико тешко играти у њој?

ИЛИЋ: Бундеслига је најјача не само због водећих екипа већ и због квалитета осталих тимова. У односу на друга првенства у Немачкој сваки меч мораш да играш максимално. Нема лаганих ривала и са те стране те заиста направе бољим играчем и човеком ако си довољно јак да јој се предаш потпуно. Физички и психички мораш да будеш потпуно спреман на сва искушења. Кад се сетим само, та прва два-три месеца су била  тешка. Међутим, обожавам рукомет желим да успем и онда преломиш и потпуно се посветиш томе. То је сад ово што Јокић ради у НБА. Након тога уживаш у свему томе. Кад уђеш у халу дајеш максимум и нема даље. То је једини рецепт за успех. Не постоје пречице у животу. Мораш напорно да радиш да  би дошао до звезданих висина. А Бундеслига је свакако посебна и по пуним дворанама. То је феноменално. Где год да играш пуна дворана, публика која ужива. Имали су они тај подневни матине. Породице дођу, гледају меч и уживају. Искрено кад сам прешао у Веспрем то ми је на почетку веома недостајало те пуне дворане на свакој утакмици

ГЛАС: Ваш наредни изазов био је Веспрем. Доведени сте управо с циљем да се освоји европска титула, али је она остала недосањан сан. Шта је то недостајало овом клубу да се попне на врх Европе?

ИЛИЋ: Управо тако. Желео сам нови изазов и мађарски тим је имао јасне амбиције, квалитетан тим. Све је подређено било освајању европске титуле. Нажалост, нисмо успели иако смо имали неколико прилика. И даље не могу да прежалим то финале 2016. године кад смо имали плус девет у финишу и нисмо успели да сачувамо. Тај пораз ме и даље боли. Ето прошло је доста времена, али и даље не можемо да схватимо шта се десило. Да ли је у питању превелика жеља због које екипа сагори током финала, тај додатни притисак који смо имали да се то оствари или неки ранији неуспјеси. Од тог првог финала и пораза 2002. године против Магдебурга никако да екипа направи кључни искорак ка титули.

ГЛАС: Тихо сте завршили играчку каријеру, отишли сте након пораза у финалу Лиге шампиона. Да ли сте већ током играчке каријере размишљали о тренерском позиву?

ИЛИЋ: Одлучио сам да завршим каријеру док сам још пружао значајне партије, да ме људи тако памте. Штета само што није био крај уз трофеј. Знао сам и раније да ћу остати у рукомету и радити као тренер. Већ током играчке каријере сам се спремао за то. Учио сам од својих тадашњих тренера, ишао на семинаре. За мене није било дилеме. Рукомет је мој живот, нешто што ме у потпуности испуњава. Кад сам завршио играчку каријеру одмах сам почео тренерску. Водио сам млади тим Веспрема, био помоћник и главни тренер тако да се и даље радујем свој послу и желим  нове изазове.

ГЛАС: Колика је разлика у рукомету између улоге играча и тренера?

ИЛИЋ: Разлика је драстична. Као играч водиш рачуна о акцијама и својој игри, док је посао тренера много комплекснији. Није то само одрадити тренинг и спремити утакмицу, мораш да будеш и психолог према играчима и да развијеш добар однос с навијачима, медијима. Мораш да мислиш на милион ствари на које као играч ниси обраћао пажњу. Али кад нешто волиш, онда је све лако и желиш да се усавршаваш.

ГЛАС: Да ли бисте сад као тренер нешто мијењали у својој игри и каријери коју сте имали као играч?

ИЛИЋ: Сигурно је да бих са ове дистанце имао шта да поручим себи као играчу. Пуно сам старији, искуснији, сигурно да бих исправио неке грешке, али би и као играч имао места у мом тиму. Лепо је рекао тренер Гордон Херберт: "Побрини се за данас, сутра ће се побринути за тебе". Играчка каријера је кратка треба напорно да  се ради. Трофеји су свакако важни, али је још важнији пут којим се дошло до њих.

ГЛАС: Репрезентативну каријеру Вам је свакако обиљежило сребро 2012. године.

ИЛИЋ: Медаља на Европском првенству 2012. године је врхунац каријере. Имали смо план који је требало да се крунише управо на том првенству у Београду и успели смо. То је нешто посебно, деловали смо као тим, знали смо шта желимо и ишли смо ка томе. Рукомет је био тема број један у држави, играш пред својим навијачима и донесеш медаљу. Ма неописива радост. То је нешто што памтиш и желиш да поновиш.

ГЛАС: Након те медаље, Србија није успјела да понови успјех иако је имала квалитетне играче. У чему је био проблем послије тога, чини се да код нас нема средине око очекивања. Или желимо медаљу или је пропаст.

ИЛИЋ: Зашто се није наставило истим путем, не знам. Да ли није било визије, квалитета, можда нисмо реално гледали на наше могућности, не знам. А што се тиче очекивања јавности код нас заиста нема средине. Иде се из крајности у крајност, што сигурно није добро не само у рукомету, већ генерално у спорту треба да реалније гледамо на ствари.

ГЛАС: Посљедњих година шансу да воде рукометну репрезентацију Србије у обје конкуренције су добили странци. Како оцјењујете њихов рад?

ИЛИЋ: Ту су два питања. Прво је колико смо ми спремни да усвојимо оно што странци желе да промене у нашег раду, а друго да ли довођењем странаца желимо само да покријемо своје недостатке. Оно што је јасно да су страни тренери боље поштовани него домаћи. Ко год нам дође у госте, ми га пазимо. Тако је на читавом Балкану и сад је у моди да се доводе страни тренери како би се покрило да нема резултата. Сигурно је да има проблема и код нас са сујетом и егом. Али сигурно да наши тренери немају континуитет као страни. Ево пример. Урош Брегар је напустио женску репрезентацију, циљ није испуњен, а потрошене су године. Нико није одговарао. На домаћег тренера би била "паљба са свих страна". Овако селектор је отишао, а ситуација се није поправила и ником ништа. Мора  се гледати дугорочно да се има визија шта се жели и у ком периоду и да све почне од млађих категорија. Само тако ћемо доћи до резултата.

Хвала за подршку

ГЛАС: Радо сте се одазвали на наш позив да будете предсједник жирија и да дођете у Бањалуку.

ИЛИЋ: Увек се обрадујем кад добијем позив из Бањалуке и Републике Српске. Осећам се ту као код куће. Обожавам наш народ и људе у тим крајевима, јер знам колико они воле Србију. Људи из Републике Српске су нам увек давали велику подршку док сам играо за репрезентацију. Били су уз нас и у тешким тренуцима. Волим тај патриотизам и љубав према Србији без поговора, где се даје и срце и душа. Искрено треба нам тога више и у Србији да сви радимо у једном правцу, да пружимо подршку нашим селекција па би онда верујем и резултати били бољи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.