Momir Ilić za „Glas“: Želim da vodim selekciju Srbije

Proslavljeni rukometaš Momir Ilić imao je izuzetno bogatu i uspješnu igračku karijeru, u kojoj je dva puta bio šampion Evrope, dva puta najbolji strijelac Lige šampiona, uz mnoštvo osvojenih trofeja u domaćim prvenstvima.

Ipak, u igračku penziju je otišao veoma tiho. Prvo se povukao iz reprezentacije Srbije 2014. godine, a zatim se nakon poraza u finalu Lige šampiona 2019. godine oprostio i od klupske. U svijet rukometa je zakoračio tiho, a zatim je ušao među legende ovog sporta.

Ilić je ove godine predsjednik stručnog žirija 70. Izbora najboljih sportista Republike Srpske, a u intervjuu za "Glas Srpske" se osvrnuo na svoju karijere i otkrio koji su mu dalji planovi u novoj trenerskoj karijeri.

GLAS: Gospodine Iliću, odmarate li od rukometa nakon raskida saradnje s Vespremom?

ILIĆ: Iako sam trenutno bez angažmana, ne odmaram. I dalje pratim mečeve, radim analize, usvajam nove rukometne ideje. Kad stvarno želim odmor, onda odem malo na more da se isključim, ali ovako sam uvek tu da se usavršavam, jer ako želite da  uspete morate stalno da  radite i pratite šta se dešava. Nikad ne znate kad može da dođe nova ponuda, tako da morate da budete u toku.

GLAS: Kad spominjete ponude, bili ste među kandidatima i za novog selektora Srbije, ali do saradnje nije došlo.

ILIĆ: Istina je da je bilo kontakta sa čelnicima saveza. Prvo dok sam bio trener Vesprema pa onda i kasnije. Nismo se dogovorili i nije došlo do saradnje. To je život, ali moja želja je svakako da jednog dana budem selektor Srbije. To će se sigurno desiti. Govorim to iz srca. Želim da vodim reprezentaciju svoje zemlje i radim najbolje što mogu kako bih pomogao srpskom rukometu. Siguran sam da ću to i uraditi u budućnosti.

GLAS: Na početku karijere, da li je rukomet bio Vaš prvi izbor?

ILIĆ: Za klince je fudbal uvek prvi izbor, ali Aranđelovac je baš rukometni grad. Stariji brat je počeo da trenira rukomet i on me odveo u dvoranu. Na kraju sam bio uporniji i napravio karijeru. U školi je bila rukometna sekcija i ti nastavnici su bili i rukometni treneri. Dušan Mirjanić nas je okupljao, učio i usmeravao na pravi put. Zavolio sam rukomet i ne kajem se nimalo zbog odluke da život posvetim ovom sportu.

GLAS: Rukomet je specifičan  jer najveći asovi najviše dolaze iz manjih sredina.

ILIĆ: Upravo tako. Moj rodni grad je uvek bio rukometni centar. Ekipa je bila prvoligaš i imala sjajnu podršku i tradiciju. Rukomet najviše uspeva u manjim sredinama. Eto u bivšoj Jugoslaviji su među najboljima bili između ostalog Partizan Bjelovar, Borac Banjaluka, Metaloplastika Šabac, Crvenka da se ne naljute još neki koje nisam spomenuo. Ali nije to samo u bivšoj Jugoslaviji. Slično je i u Bundesligi. Gumerzbah je takođe manji gradić blizu Kelna. Te male sredine donose prisnu atmosferu, žive za svoje klubove.

GLAS: Tokom karijere čini se da ste uvijek donosili prave odluke i dobro birali klubove.

ILIĆ: Čitavu karijeru sam išao stepenik po stepenik. Nakon sjajne sezone u Fidelinki, prešao sam u Gorenje. Bio je to idealan klub za mene u tom momentu. Ekipa koja ima visoke ambicije, a opet s druge strane tim koji želi da afirmiše i istrpi mlade igrače. Igrao sam Ligu šampiona s njima i to je bio dodatni iskorak, jer sam dobio šansu da igram na  najvećoj sceni i skrenem pažnju na svoje kvalitete.

GLAS:  Nakon Gorenja, slijedi odlazak u Njemačku gdje ste napravili sjajnu karijeru. Kako je došlo do prelaska u Gumerzbah?

ILIĆ: Želeo sam da napravim dodatni iskorak i igram u Bundesligi, koja je najjača liga na svetu. Gumerzbah je bio dugo bez trofeja, a trener Velimir Kljajić je želeo da angažuje Vedrana Zrnića i mene. Uspostavljen je kontakt preko menadžera Saše Bratića  i otišao sam u taj klub, koji je rukometni velikan. Žao mi je samo što nisam dugo sarađivao s Kljajićem, jer je on brzo otišao s mesta trenera. Ipak, taj period smo na kraju krunisali trofejom u Kupu EHF. Vodio nas je Sead Hasanefendić i danas se naježim kad se setim slavlja na ulicama nakon trijumfa. Bio je to prvi trofej posle dugo vremena i znali su svakako da ga proslave.

GLAS: Dobre partije su Vas odvele u Kil, koji je u tom momentu bio rukometni "tim snova".

ILIĆ: Period u Kilu je svakako najtrofejniji u mojoj karijeri.  U te četiri godine osvojili smo dve Lige šampiona, po tri prvenstva i Kupa Nemačke, IHF Super globe. Pamtim svakako tu 2012. godinu kada smo u Bundesligi dobili sve mečeve i bez izgubljenog duela smo došli do titule. Ostvarili smo 34 pobede. To je nešto što niko od nas nije doživeo u karijeri, a verujem da će teško i bilo ko da ponovi u budućnosti. Osvojili smo i dve titule šampiona Evrope, tako da je to zaista bio sjajan period.

GLAS: Kil je tih sezona bio drim tim. Kako su uspjeli da sve te zvijezde uklope u ekipu?

ILIĆ: Kil je zaista u to vreme imao fantastičan tim, ali klub je bio vrhunski organizovan. Uporedio bih ga s Fudbalskim klubom Bajern. Jasna pravila ponašanja, sve je bilo pod konac. Svi ti igrači su bili vrhunski ljudi i rukometaši. Bez toga ne možeš da napraviš karijeru, ali smo svi bili i svesni veličine kluba. Svako od nas ima ego, ali niko nije veći od kluba. Svi smo to prihvatili i zato su i došli ti rezultati.

GLAS: Rukometna Bundesliga važi za jednu od najzahtjevnijih na svijetu. Da li je zaista toliko teško igrati u njoj?

ILIĆ: Bundesliga je najjača ne samo zbog vodećih ekipa već i zbog kvaliteta ostalih timova. U odnosu na druga prvenstva u Nemačkoj svaki meč moraš da igraš maksimalno. Nema laganih rivala i sa te strane te zaista naprave boljim igračem i čovekom ako si dovoljno jak da joj se predaš potpuno. Fizički i psihički moraš da budeš potpuno spreman na sva iskušenja. Kad se setim samo, ta prva dva-tri meseca su bila  teška. Međutim, obožavam rukomet želim da uspem i onda prelomiš i potpuno se posvetiš tome. To je sad ovo što Jokić radi u NBA. Nakon toga uživaš u svemu tome. Kad uđeš u halu daješ maksimum i nema dalje. To je jedini recept za uspeh. Ne postoje prečice u životu. Moraš naporno da radiš da  bi došao do zvezdanih visina. A Bundesliga je svakako posebna i po punim dvoranama. To je fenomenalno. Gde god da igraš puna dvorana, publika koja uživa. Imali su oni taj podnevni matine. Porodice dođu, gledaju meč i uživaju. Iskreno kad sam prešao u Vesprem to mi je na početku veoma nedostajalo te pune dvorane na svakoj utakmici

GLAS: Vaš naredni izazov bio je Vesprem. Dovedeni ste upravo s ciljem da se osvoji evropska titula, ali je ona ostala nedosanjan san. Šta je to nedostajalo ovom klubu da se popne na vrh Evrope?

ILIĆ: Upravo tako. Želeo sam novi izazov i mađarski tim je imao jasne ambicije, kvalitetan tim. Sve je podređeno bilo osvajanju evropske titule. Nažalost, nismo uspeli iako smo imali nekoliko prilika. I dalje ne mogu da prežalim to finale 2016. godine kad smo imali plus devet u finišu i nismo uspeli da sačuvamo. Taj poraz me i dalje boli. Eto prošlo je dosta vremena, ali i dalje ne možemo da shvatimo šta se desilo. Da li je u pitanju prevelika želja zbog koje ekipa sagori tokom finala, taj dodatni pritisak koji smo imali da se to ostvari ili neki raniji neuspjesi. Od tog prvog finala i poraza 2002. godine protiv Magdeburga nikako da ekipa napravi ključni iskorak ka tituli.

GLAS: Tiho ste završili igračku karijeru, otišli ste nakon poraza u finalu Lige šampiona. Da li ste već tokom igračke karijere razmišljali o trenerskom pozivu?

ILIĆ: Odlučio sam da završim karijeru dok sam još pružao značajne partije, da me ljudi tako pamte. Šteta samo što nije bio kraj uz trofej. Znao sam i ranije da ću ostati u rukometu i raditi kao trener. Već tokom igračke karijere sam se spremao za to. Učio sam od svojih tadašnjih trenera, išao na seminare. Za mene nije bilo dileme. Rukomet je moj život, nešto što me u potpunosti ispunjava. Kad sam završio igračku karijeru odmah sam počeo trenersku. Vodio sam mladi tim Vesprema, bio pomoćnik i glavni trener tako da se i dalje radujem svoj poslu i želim  nove izazove.

GLAS: Kolika je razlika u rukometu između uloge igrača i trenera?

ILIĆ: Razlika je drastična. Kao igrač vodiš računa o akcijama i svojoj igri, dok je posao trenera mnogo kompleksniji. Nije to samo odraditi trening i spremiti utakmicu, moraš da budeš i psiholog prema igračima i da razviješ dobar odnos s navijačima, medijima. Moraš da misliš na milion stvari na koje kao igrač nisi obraćao pažnju. Ali kad nešto voliš, onda je sve lako i želiš da se usavršavaš.

GLAS: Da li biste sad kao trener nešto mijenjali u svojoj igri i karijeri koju ste imali kao igrač?

ILIĆ: Sigurno je da bih sa ove distance imao šta da poručim sebi kao igraču. Puno sam stariji, iskusniji, sigurno da bih ispravio neke greške, ali bi i kao igrač imao mesta u mom timu. Lepo je rekao trener Gordon Herbert: "Pobrini se za danas, sutra će se pobrinuti za tebe". Igračka karijera je kratka treba naporno da  se radi. Trofeji su svakako važni, ali je još važniji put kojim se došlo do njih.

GLAS: Reprezentativnu karijeru Vam je svakako obilježilo srebro 2012. godine.

ILIĆ: Medalja na Evropskom prvenstvu 2012. godine je vrhunac karijere. Imali smo plan koji je trebalo da se kruniše upravo na tom prvenstvu u Beogradu i uspeli smo. To je nešto posebno, delovali smo kao tim, znali smo šta želimo i išli smo ka tome. Rukomet je bio tema broj jedan u državi, igraš pred svojim navijačima i doneseš medalju. Ma neopisiva radost. To je nešto što pamtiš i želiš da ponoviš.

GLAS: Nakon te medalje, Srbija nije uspjela da ponovi uspjeh iako je imala kvalitetne igrače. U čemu je bio problem poslije toga, čini se da kod nas nema sredine oko očekivanja. Ili želimo medalju ili je propast.

ILIĆ: Zašto se nije nastavilo istim putem, ne znam. Da li nije bilo vizije, kvaliteta, možda nismo realno gledali na naše mogućnosti, ne znam. A što se tiče očekivanja javnosti kod nas zaista nema sredine. Ide se iz krajnosti u krajnost, što sigurno nije dobro ne samo u rukometu, već generalno u sportu treba da realnije gledamo na stvari.

GLAS: Posljednjih godina šansu da vode rukometnu reprezentaciju Srbije u obje konkurencije su dobili stranci. Kako ocjenjujete njihov rad?

ILIĆ: Tu su dva pitanja. Prvo je koliko smo mi spremni da usvojimo ono što stranci žele da promene u našeg radu, a drugo da li dovođenjem stranaca želimo samo da pokrijemo svoje nedostatke. Ono što je jasno da su strani treneri bolje poštovani nego domaći. Ko god nam dođe u goste, mi ga pazimo. Tako je na čitavom Balkanu i sad je u modi da se dovode strani treneri kako bi se pokrilo da nema rezultata. Sigurno je da ima problema i kod nas sa sujetom i egom. Ali sigurno da naši treneri nemaju kontinuitet kao strani. Evo primer. Uroš Bregar je napustio žensku reprezentaciju, cilj nije ispunjen, a potrošene su godine. Niko nije odgovarao. Na domaćeg trenera bi bila "paljba sa svih strana". Ovako selektor je otišao, a situacija se nije popravila i nikom ništa. Mora  se gledati dugoročno da se ima vizija šta se želi i u kom periodu i da sve počne od mlađih kategorija. Samo tako ćemo doći do rezultata.

Hvala za podršku

GLAS: Rado ste se odazvali na naš poziv da budete predsjednik žirija i da dođete u Banjaluku.

ILIĆ: Uvek se obradujem kad dobijem poziv iz Banjaluke i Republike Srpske. Osećam se tu kao kod kuće. Obožavam naš narod i ljude u tim krajevima, jer znam koliko oni vole Srbiju. Ljudi iz Republike Srpske su nam uvek davali veliku podršku dok sam igrao za reprezentaciju. Bili su uz nas i u teškim trenucima. Volim taj patriotizam i ljubav prema Srbiji bez pogovora, gde se daje i srce i duša. Iskreno treba nam toga više i u Srbiji da svi radimo u jednom pravcu, da pružimo podršku našim selekcija pa bi onda verujem i rezultati bili bolji.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.