Велимировић: Били смо претеча модерне кошарке

Иза Ранка Велимировића је изузетно успјешна кошаркашка каријера. Посебно мјесто у њој заузимају Борац и Младост. У Бањалуци је освајао трофеје, срца навијача, док је у Мркоњићу исписао историју клуба.

Факти

• С Борцем био шампион и освајач Купа Српске
• У Младости провео четири године и играо два финала Купа
• Освојио ФИБА Челенџ куп

Иако је касно почео са озбиљним тренинзима то га није омело да се брзо снађе и у већини клубова је оставио дубок траг. О својим почецима, догодовштинама током каријере причао је за Глас Српске.

-Истина је да сам касно почео да тренирам кошарку. Ми смо у улици имали сјајан баскет из којег је све почело. Играли су ту између осталог Никола Булатовић, Гаврило Пајовић и још многи играчи који ће касније да направе добре каријере. Знало је ту опасно да се “закува”. Због другова сам отишао у Пикадили Титоград. Био је ту и Горан Бошковић. Били смо добри у млађим категоријама. Те године се у Подгорици  играо плеј-аут лиге Југославије и ту смо играли предигру као јуниори. Скренуо сам пажњу својим партијама па су ме Срећко Јарић и Златан Томић одвели у Београд а са мном је отишао и  Гораном Бошковић. Тако је почела моја озбиљнија кошаркашка каријера, сјећа се Велимировић.

Долазак у Београд није био лаган. Иако је Раднички требао да игра другу лигу због распада Југославије је остао у елитном рангу.

- Раднички је требао да игра другу лигу. Али због рата смо били у Првој и онда смо се борили за опстанак. У том периоду нам је дошао Лука Павићевић  и доста су нам значио. Не само као играч већ као и тутор нама млађима, добро нас је пазио. На крају нам је донио и опстанак сјајном партијом гдје смо савладали Слогу из Краљева.

У екипи са Црвеног крста је провео пет сезона а једна му је била посебно упечатљива.

-У трећој сезони нам је тренер био легендарни Слободан Пива Ивковић, брат Душана Ивковића. На почетку сезоне смо значајно подмладили екипу, остала су само два старија играча и сви су нам прогнозирали борбу за опстанак. А одиграли смо сјајну сезону и пласирали се у Супер лигу. Сад могу да кажем да смо били претеча модерне кошарке. Ово што данас играју Париз и Валенсија, ми смо играли тих година код Пиве. Било је то нешто потпуно ново. Играли смо заиста брзо, са пуно шутева за три поена, често без праве петице што је тад било готово незамисливо. Били смо млади полетни. Морам напоменути да сам играо лажну четворку и да сам се често извлачио да шутирам за три поена како бих ширио одбрану. Имали смо сјајну екипу, младе момке који су били жељни доказивања. Ту су били Игор Перовић, Горан Бошковић, Милан Гољевић. Ко нам је “упао у машину” кад нас крене шут није добро пролазио. Та сезона је била заиста одлична. Након тога су нас кратко водили Јовица Антонић и покојни Ацо Петровић, присјетио се Ранко.

Његове добре партије скренуле су пажњу тада финалисте првенства Југославије, екипе БФЦ-а.

- Дошао сам у БФЦ који је сезону раније изгубио од Партизана у легендарној серији финала плеј офа Југославије 2-3, иако су водили 2-0. Екипа је била фантастична, Миленко Топић, Владимир Кузмановић, Жељко Топаловић. Али те сезоне имали смо несрећу да је преминуо директор Цементаре Беочин. Остали смо без спонзора и читава сезона је била турбулентна што се тиче финансија. Играли смо Куп Сапорте и имали неке добре партије па смо на крају заустављени у шеснаестини финала од каснијег финалисте Меша. Што се тиче првенства завршили смо на петом мјесту. Изборили смо пласман у плеј-оф и у првој утакмици четвртфинала добијемо Будућност на свом терену. Буквално је савез да би сачувао регуларност такмичења платио да одемо на реванш у Подгорицу. Већ тад се није тренирало како је требало, били смо без новца. Али у том другом мечу је прорадио наш инат. У другом полувремену смо се баш разиграли. И онда се десило нешто што нисам доживио у каријери. Имали смо напад за побједу и пласман у полуфинале. Будућност је имала поен предности, а мене је на шуту фаулирао Владо Шћепановић. Отишао сам на линију за бацања и чекам лопту да изведем бацања која нам могу донијети полуфинале. И ту настаје фрка. Огроман је притисак на судије. Ушли су и навијачи на паркет. На крају након неких 10-15 минута они свирају крај. Тад ми покушамо да их околимо али је ту већ и обезбјеђење и полиција. Било је то нешто што никад нећу да заборавим. И онда су нас у трећој утакмици побиједили и прошли даље, истакао је крилни центар.

Ипак остао је у Новом Саду гдје је потписао за Војводину.

- Одиграо сам сезону у Војводини али иако сам имао добар лични учинак нисам могао да будем задовољан јер смо испали из лиге.  Потписао сам за Беопетрол који је био сјајно организован. Одлични услови, управа максимално коректна као и екипа. Освојили смо шесто мјесто и изборили Европу али нисмо играли због санкција. Требали смо да играмо ван Југославије а то нам се није исплатило. Те сезоне са нама је играо и Мијаило Микан Грушановић а почињао је и Душан Кецман. То је мислим прва сезоне у којој је Микан играо ван Иве Зорке Шабац. Каква је то људина била то не може да се опише. Таква поштењачина се не рађа. Он би знао да ради на њиви и да након тога дође на тренинг, сав уморан није желио никад да одустане. Мислим да је обиљежио ту деценију у кошарци Србије. Увијек је био међу најбољим скакачима и имао одличан учинак. Имао је те своје потезе гдје га нико није могао зауставити а био је природно јак, препричава популарни Рањо.

У Русији на минус 50

Након неуспјешног одласка у Пољску , потписао је за Шахтјор Иркутск.

- У клубу су поред мене били Бранко Зека Милисављевић и Борис Раичевић. Иркутск је мјесто у Сибиру одмах изнад границе с Монголијом. У шали кажем да сам више времена провео у авиону него на тренинзима јер је град био на пет сати лета од Москве. Али било је сјајно зезање. Имали смо несрећу да је прве године била најхладнија зима у историји. Оно по дану минус 45 а ти требаш на тренинг. Имали смо возача који нас је превозио из хотела до дворане и практично није гасио ауто. Да није било тако хладно вјероватно не би ми ни дошли. По ноћи је  било још хладније. Тамо је доста наших људи и сјајно смо се дружили. Имали смо и наш ресторан “Београд” гдје смо се окупљали, играли фудбал. Срби с једне стране града против оних из другог дијела. Ту сам упознао и кума Милана Рацковића и тај период је био врхунски. Била је заиста јака лига, није било пуно странаца али су били веома квалитетни. Тада је на примјер играо Гиричек. Али нажалост клуб се угасио и тако сам морао опет да тражим нови клуб.

Мало је недостајало да остане у Русији.

-Тражио ме тад Химки, али су дуго вагали јер сам требао да будем први странац. На крају су ипак одустали иако су ме баш нахвалили.

Прелаз у нови клуб је био драматичан, највише због температура.

- Хаха тако некако. Дошао сам са минус 50 из Сибира на плус 30 на Кипру. Температурни шок. Позвао ме тренера Драгана Раце и и грао сам само Европу. И освојили смо трофеј. Играо се Челенџ куп по регионима. Ми смо освојили јужну конференцију. Одиграо сам заиста добро тај период. У полуфиналу смо савладали градског ривала Аполон, а тад је све горило у дворани. Пола дворане у жутом пола у црвеном и страствено навијање како то само они знају. И онда у финалу смо били бољи од  Игокее која је имала сјајан тим. Био је то први трофеј за кипарске клубове у екипним спортовима, па можете мислити какво је било славље, истиче Ранко.

У тој сезони били сте трећи стријелац такмичења.

- Ето то не знам али знам да је било фантастична прослава. Мислим да су сви славили у жутом. Бацили су нас све у фонтану, неколико дана је то трајало.

Борац сјајна успомена

Велимировић се вратио и одиграо за Атлас а затим је након операције први пут дошао у БиХ. Заиграо је за тузлански Студент гдје је био међу најбољим играчима лиге и онда је услиједио позив у Бањалуку.

-Борац је у том периоду желио да се врати у лигу БиХ. Играли смо Прву лигу Републике Српске. Имали смо одличну екипу, атмосфера је била фантастична. На путовањима су  нон стоп биле неке смицалице, зезања са Злајом Јовановићем, Томицом Зиројевићем, Били су ту и Ступар, Палалић, Милиновић. У лигашком дијелу смо имали максималан учинак, али смо се онда у плеј-офу намучили против Младости из Мркоњића. Било је чупаво, изгубили смо од њих једну утакмицу а на крају смо ипак изборили пласман у виши ранг.

Прелазак у виши ранг донио је и промјене у клубу као и играчком кадру.

-Та друга сезоне је баш била турбулента. Смијенили су Драгу (Драго Каралић опа.а), па довели Слободана Николића који је био шмекер и шаљивџија. Имао је неке своје форе, али смо изгубили неке утакмице у завршницама па је у финишу екипу преузео  Милош Пејић. Ту смо добили сјећам се Игокеу у задњем нападу (Вил Френклин погодио тројку), а затим и Широки. Али већ су кренули проблеми с новцем остали су нам дужни и нисмо се ту растали баш пријатељски с појединцима из управе. Али Бањалука је остала у сјајној сјећању, прелијеп град. Одлично смо били прихваћени а и данас се виђам са већим дијелом екипе. Био је ту и Роберт Рохбарт који је био квалитетан центар али је настојао само да поправи лични учинак па смо морали да га “преваспитавамо”. Био је посебан. Неће се наљутити кад споменем како је на тренинг дошао с прљавом јакном. Ми  збуњени шта се десило а он објашњавао како је желио да баки ухвати голуба који је пио воду па је бацао јакну на њега. Али имао је заиста велики потенцијал. На крају смо нажалост остали без плеј-офа због пораза од Груда.

Након сезоне у Слободи још једном се вратио у Републику Српску у екипу Младости, гдје се најдуже задржао. Са овом екипом је играо два финала Купа Српске, два полуфинала лиге БиХ

-За четири сезоне смо играли два пута полуфинале плеј-офа. Намучили смо ривале који су играли и АБА лигу. Имао сам и одличну сарадњу са тренером Гораном Сладојевићем, који је знао да изабере играче и да направи атмосферу. Знао је и да слуша нас старије и да усвоји неке примједбе. Нажалост људи некад најмање цијене домаће тренере и играче. Ето споменути Сладојевић је живио за тај клуб и правили добре резултате. Драган Бајић је с Игокеом освојио лигашки дио АБА лиге. Освојио је и Куп у Бугарској, уз титуле и купове у БиХ  Људи су склони да потцјењују домаће а то није добро јер ти тренери и играчи би све дали за те клубове. А људи овдје у Србији и Црној Гори не знају колико су те лиге незгодне колико има врућих терена. Бар кад сам ја играо заиста је било квалитетна лига, јасан је Ранко

На крају се дотакао и бившег клуба.

- Нажалост чуо сам да је Младост испала из лиге БиХ и баш ми је жао. Кад смо ми играли имали смо пуну дворану али видим да је и доста људи отишло у иностранство. Чуо сам да је Палалић на крају водио екипу на крају и да је урадио све да их спаси али и да их је коштао један пораз. Таква је судбина тренера.

Осим сиједе косе Велимировић се није пуно промијенио од времена кад јее носио дрес клубова из Српске

-Тајна је да нема сикирације. Само осмијех на лице и ведар поглед на живот. У кошарци сам био такав а и након завршетка каријере. Најважније је да сам себи газда. Тако да кад ми треба могу да узмем одмор и да одем на пецање, поручио је на крају некад сјајни кошаркаш.

Група Плави гостовала у Броду и Бањалуци

Велимировић је током каријере био члан и екипе Плави која је током бомбардовања Југославије играо хуманитарне мечеве против Борца. Као да је наслутио да ће дио каријере играти и у Бањалуци.

-Била је то репрезентација направљена од играча из београдских клубова. Били су Болић, Тица, Видачић, од млађих смо повели Душана Кецмана и Милоша Вујанића. Сјећам се да је на првој утакмици у Борику била пуна дворана. Била је сјајна атмосфера. Сљедећи дан смо играли у Броду, гдје је такође било одлично-изјавио је Ранко

Иначе у тим мечевима Борац Нектар је славио у Бањалуци 15.маја 99-91, док је група Плави била боља у Броду 89-73.

Кућа Великог брата

Боравак у Мркоњићу ће да памти и по заједничком становању са осталим кошаркашима

- Те четири сезоне у Младости су биле одличне. Не бих остајао да ми није одговарало. Практично смо били претеча куће Великог брата. Били смо то и прије ТВ формата.  Играчи са стране су наиме били смјештени у једној кући гдје смо заједно живјели. Нон стоп смо се дружили. Значи тренинг, кућа, играње игрица, карти. Ма лудница је баш била. Такође интензитет тренинга није био прејак, што ми је требало на крају каријере. Уживао сам и у пецању а ту у околини су прелијепи предјели. Морам ове године опет доћи, да водим малог Баћу на пецање да видим да ли је шта научио ових година како нисам био, уз осмијех је истакао Велимировић.

 

Закључао Игокеу

Велимировић нам је открио и једну тајну. Наиме, на утакмици финала Купа Републике Српске у Козарској Дубици 2006. године закључао је кошаркаше Игокее пред дуел. На том мечу је био најбољи стријелац са 23 поена.

- Финале је игран у Козарској Дубици. И ту су биле оне школске свлачионице. Примјетили смо да су они оставили кључ са вањске стране и тад их закључам. Одемо на загријавање, а њих нема. Дуго су лупали и звали неког да их откључа. Били су баш бијесни, али су исто због тога изгубили концентрацију. Иако су имали веома добар тим за који су играли између осталог Тошић, Булатовић, Пуповић, ми смо их добили лагано и освојили Куп Српске, открива Велимировић

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.