Саша Обрадовић за "Глас" о највриједнијој медаљи српске кошарке (ФОТО, ВИДЕО)

БЕОГРАД - Златна медаља са Европског првенства 1995. године највреднија је медаља српске кошарке. Обележила је наше животе и каријере као и свих људи који су били сведоци великог успеха након скинутих санкција и повратка на велику сцену, изјавио је за "Глас Српске" прослављени српски кошаркаш Саша Обрадовић који је са репрезентацијом СР Југославије освојио златну медаљу на поменутом Евробаскету у Атини прије равно 30 година.

Наступа на култном Европском првенству као и епског финала са Литванијом сјећају се сви љубитељи спорта јер је то била прва велика медаља за СР Југославију након укидања санкција Уједињених нација које су уведене три године раније.

- Велика срећа преплавила је све нас као и сав наш народ те променила ток историје и радовања после великих успеха мада је то дошло спонтано. Видим да људи обележавају ту годишњицу, што значи да су препознали величину тог догађаја. Драго ми је због тога и што ће тако остати забележено - рекао је Обрадовић.

Иако је Југославија на ЕП уписала свих девет побједа, уз доста муке се пласирала на шампионат. Након скидања санкција тадашњи генерални секретар ФИБА Бора Станковић некако је "угурао" репрезентацију у додатни круг квалификација које су одржане у Бугарској од 31. маја до 4. јуна 1995. па је ЕП бројало 14 умјесто 12 екипа. Нешто слично Станковић је урадио двије године раније за ЕП у Њемачкој јер је тада настао велики број држава након распада СФРЈ и СССР-а. "Плави" су прво уз доста муке побиједили Бугарску након продужетка (93:87) која је у 15. минуту водила са 41:26, да би потом службеним резултатом 20:0 добили БиХ која је одбила да игра меч, а потом савладали Турску (84:65) која је такође изборила наступ у Грчкој. У Софији није било Владе Дивца, умјесто кога је играо Зоран Стевановић, али је стигао за Атину.

- Кроз квалификације смо отишли на ЕП. Иако је прошло већ 30 година и издешавало се "милион" ствари у међувремену, и даље се добро сећам неких догађаја. Сећам се како је било добро што смо добили прилику да се поново такмичимо кроз квалификације, што је била велика ствар, али и отежавајућа околност. Ми играчи смо се познавали, али нисмо играли заједно па је постојала бојазан како ће се одреаговати на неко ново састајање, на неку нову хемију као и веома кратке припреме након што смо изашли из тешких сезона. То су били велики проблеми за тренере и нас играче да се добро спремимо. Квалификације су срећно завршене за нас и добро су нам дошле јер смо практично без припрема отишли на првенство. Те утакмице су нам послужиле за уигравање, а нисмо имали ни "суве" тренинге које нико од играча не воли. Форму смо стицали кроз такмичење. Свака утакмица била је посебна за себе, док је последња на шампионату имала посебну тежину. Начин на који смо играли, не само против противника већ и навијача који су били у дворани и створили су одређени притисак да направимо велики успех и да се вратимо тамо где смо припадали. Све то није било лако извући, али смо успели с обзиром на карактер играча. Част ми је да сам био део те акције и део тог тима - истакао је Обрадовић.

Према његовим ријечима, нико није знао шта да очекује од првенства.

- Код нас никад нема малих амбиција, али правила су се реална и нереална очекивања. Можда се ми некад мало прецењујемо, али наше могућности нам то дају за право. С једне стране добро је ако имаш високе циљеве, јер онда тежиш да их оствариш. Сада не могу тачно да се сетим шта су нам говорили о амбицијама, али с обзиром на играче у екипи, није могло да буде ништа мање од напада на медаљу - нагласио је Обрадовић.

"Плави" су остварили свих девет побједа на шампионату. Прво су надиграли Грчку након продужетка, потом Литванију (70:61), Италију (74:87), Израел (59:72) и Њемачку (92:79) у групи.

- Из овог угла јасно је да не мораш играти најбоље да би побеђивао, али треба да изађеш са најбољим расположењем. Имали смо тежину играња квалификација, а прве утакмице на било ком првенству и против било којег противника су увек најтеже мада у њима "растеш". Не бисмо ништа изгубили да смо поражени у том првом сусрету, али добро је да смо кренули победом. Цела та атмосфера била је добра и то са човеком који нас је водио (Душан Ивковић) и знао да препозна кога, односно како треба да користи. Увек истичем колико је он био значајан за моју партију у финалу. Играо сам у првом полувремену, док је у другом требало да заменим Даниловића, али сам остао у игри до краја па је моја емоција посебно јака - навео је Обрадовић.

Мало је недостајало да не заигра у Атини.

- Пред почетак шампионата рекао сам Ивковићу да нећу моћи играти због повреде колена која ме мучила током целе сезоне. Он ми је рекао: "Ти нама требаш и чекаћу те до последњег момента", што је било добро за моју "главу" па ми је дао самопоуздања пред првенство - истакао је Обрадовић.

Затим су у четвртфиналу били бољи од Француске (86:104), а у полуфиналу поново од Грчке (60:52). Био је то други обрачун са Грчком пред препуном Олимпијском двораном.

- Поново Грчка, домаћин и плус навијачи који су били врло гласни. Имали су Грци доста квалитета па су се надали медаљи уз проверене играче и домаћи терен те ватрену атмосферу у којој се понекад изгуби глава. Начин на који је побеђена Грчка у првој утакмици остављен је иза нас, док је у полуфиналу био велики улог. Знали смо да исконтролишемо први меч као и тај полуфинални и прављење успешног такмичења зависи од полуфинала којег смо заслужено добили - поручио је Обрадовић.

Затим је услиједило епско финале које су "плави" добили са 96:90. Многи ту утакмицу сматрају најбољим финалом свих европских првенстава јер је виђена поентерска ревија. Обрачун Александра Ђорђевића и Шарунаса Марчуљониса добио је популарни Сале национале који се неколико дана послије тог финала оженио.

- Прошло је 30 година па се не сећам баш свих детаља, али увек ме неко подсети на нешто што се тада десило, а нешто ми и само падне на памет (ха-ха-ха). Ипак, памтим добро овај датум, 2. јул, који ће златним словима остати записан. Понекад погледам ту финалну утакмицу иако то нисам радио када смо завршили са такмичењем. Лепо је сетити с поново утакмице и великих одлука, па и неких погрешних са једне стране, као и неких тактичких ствари. Одлука да се игра зона против најбољих шутера није била добра. Сви смо били "унутра", а њихови шутери су имали велике проценте убачених поена. Исто тако, и они су нама дали простор за шут па је Ђорђевић убацио девет тројки мада смо имали 80 одсто отворених шутева. У садашњим условима то се не би десило. Ипак, на крају крајева треба дати све те поене и да си сам на овом свету - рекао је Обрадовић.

Два и по минута прије краја финалне утакмице десио се инцидент, када је након једне судијске одлуке Шарунас Марчуљонис повукао свој тим са паркета и запријетио да се неће вратити. Тада су Александар Ђорђевић и Владе Дивац разговарали са Марчуљонисом и Арвидасом Сабонисом који су врло брзо пристали да играју.

- Пре свега, мислим да је пренаглашена та реакција Литваније. Ако се грешка десила, треба имати у виду да се грешило на обе стране. Те одлуке сигурно нису утицале на резултат и у њима није требало да траже узроке пораза, зна се с ким си играо и пружиш руку противнику. Дешавања на крају утакмице лако су се могла окренути на другу страну - рекао је Обрадовић.

Нови инцидент десио се приликом додјеле медаља. Када су играчи Југославије кренули да се попну на највиши степеник побједничког постоља, са трећег мјеста репрезентативци Хрватске су отишли у свлачионицу.

- Хрвати су касније признали да је то било погрешно и да су били под утицајем неких политичара. С једне стране ми је жао јер је ово ипак спорт па како год он изгледао тих година. Мислим да није у реду да радиш нешто што ти политичари кажу ако мислиш да је то погрешно. Можда је сам тај део њиховог силаска са постоља само појачао наше славље, а они се више никад нису вратили на постоље - рекао је Обрадовић.

Са репрезентативцима Хрватске нису се сусретали у хотелу или дворани.

- Искрено, не сећам се. Знам да није било неког дружења међу нама иако смо са некима заједно играли, али су они остали коректни. Неко ко је био под утицајем политике, он је окретао главу, али било је и оних који нису били под тим утицајем. Било је у тој екипи момака који су играли у Бормију (Свјетско првенство за јуниоре 1987. године) што не може да се избрише. И дан-данас се види колико су људи љути на то што су они урадили - навео је Обрадовић.

Химна побједничке репрезентације није се чула у дворани јер су је грчки навијачи извиждали.

- Сећам се да сам изгубио слух после утакмице. Када је интонирана химна, практично смо били у једној другој зони. Сама емоција која је тада доживљена, па и оно што се дешавало у Атини и после у Београду доживљено је на посебан начин. Некако се нисам бавио тиме и уживао сам у том моменту. Моја сезона била је врло лепо завршена уз европски трофеј са Албом (Куп Радивоја Кораћа) и велики трофеј са репрезентацијом Југославије - поручио је Обрадовић.

Дан послије освајања злата репрезентативци су стигли у Београд. Све улице од аеродрома на Сурчину до Старог двора биле су потпуно закрчене. Навијачи су приредили до тада невиђен ватрени дочек својим љубимцима и одушевљење је виђено на сваком кораку. Процјене кажу да је било 100.000 људи, али они који су били присутни тврде да их је било много више. Тада је сасвим случајно установљен догађај који ће послије тога постати традиција и препознатљив начин прославе титула српских спортиста, а то је излазак на балкон пред навијаче. 

- Већ у авиону за Београд смо чули да ће нас дочекати људи, али нисмо очекивали да ће се десити то што се десило. У моменту слетања на самој писти било је много људи, а много аутомобила нас је пратило док смо се возили аутобусом. Од аеродрома до центра града има десетак километара и све је било закрчено и сви су чекали да се поклоне нашем великом успеху. Нико није знао шта нас очекује, али испало је историјски и драго ми је што је тако остало забележено - закључио је Обрадовић.

Утакмица

ЈУГОСЛАВИЈА 96 (48)

ЛИТВАНИЈА 90 (49)

Дворана: "ОАКА Маруси" у Атини.

Гледалаца: 17.000.

Судије: Толивер (САД), Пицилкас (Грчка).

ЈУГОСЛАВИЈА: Бодирога 12 (1/3 за три), Даниловић 23 (3/6 за три, 4/5 за два), Обрадовић 5, Сретеновић, Паспаљ 5, Берић, Ђорђевић 41 (10/12 за један, 2/3 за два, 9/12 за три), Ребрача 1, Дивац 5 (9 скокова), Савић 4, Томашевић, Котуровић. Селектор: Душан Ивковић.

ЛИТВАНИЈА: Хомичус 3, Висоцкас, Штомбергас 2, Тиминскас, Лукминас, Крапикас, Куртинаитис 6, Сабонис 20 (6/12 за два), Карнишовас 19 (4/6 за два, 2/3 за три), Марчуљонис 32 (8/9 за два, 3/5 за три), Еиникис 8, Маркевичијус. Селектор: Владас Гарастас.

Закуцавање Даниловића

Финале је обиљежило и закуцавање Предрага Даниловића преко 221 центиметра високог Арвидаса Сабониса у првом полувремену. "Плави" су тада одузели лопту противнику и управо је Обрадовић асистирао Даниловићу за то чувено закуцавање.

- Сећам се да сам асистирао Даниловићу за тај један од посебних потеза на првенству - рекао је Обрадовић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.