Милина Мишељић за "Глас": Дошла сам по дуплу круну

БАЊАЛУКА - Нова-стара чланица Орлова Милина Мишељић радује се поновном доласку у Бањалуку из које је 2021. године понијела лијепе успомене.

Мишељићева је и тада одиграла завршницу сезоне у којој је бањалучки тим стигао до титуле шампиона БиХ што ће покушати да оствари и ове сезоне заједно са њом у тиму.

Дјевојка рођена у Требињу 1998. године долазак у Бањалуку види као нови почетак, јер је имала много проблема прошле године.

- Имала сам тешку повреду прошле сезоне и била је то велика патња за мене. Због проблема са кољенима много сам се мучила током тренинга. Када сам прошлог септембра видјела да нисам спремна за сезону одлучила сам да паузирам и не идем нигдје те да сачекам други дио сезоне. Понуде су стизале редовно, али су биле веома лоше па сам одлучила да паузирам цијелу сезону. Ипак, позив Орлова ме много обрадовао. Они су представили план и циљеве до краја сезоне што је мени звучало сасвим О. К. па сам пристала да дођем и помогнем дјевојкама. Знам да су имале неких проблема током сезоне, да је било одлазака и долазака играчица као и промјена тренера, али то је све што знам, јер их нисам пратила. Нисам очекивала њихов позив, али се радујем новом доласку - изјавила је Мишељићева за "Глас Српске".

Један од разлога њеног повратка међу Орлове врло је једноставан.

- Ово представља мој неки нови старт и радује ме што сам на нашем простору. Орлови су ме веома лијепо дочекали када сам први пут била њихов члан и сада не бих отишла у 95 одсто клубова на нашим просторима. Један од разлога што сам прихватила понуду Орлова јесте то да им на неки начин захвалим за све оно што су ми пружили у првом мандату - навела је Мишељићева.

Евоцирајући успомене на поменуту титулу шампиона БиХ увијек се сјети пораза у трећој утакмици финалне серије плеј-офа против Феникса.

- Кошарку играм због трофеја. Сјећам се добро славља након титуле, јер смо заиста биле пресрећне када смо то оствариле и то је нешто што се памти цијелог живота. Поред тога, и даље памтим тројку на крају треће утакмице којом смо изгубили па смо морали да играмо четврту утакмицу. Био је то тежак шут ван свих закона физике и логике којег је погодила моја Требињка Николина Џебо. Био ми је то један од тежих пораза у каријери, али смо се након њега скупиле и добиле наредну утакмицу па је тиме наше славље било још веће - нагласила је Мишељићева.

Њени лични планови су јасни, освајање трофеја.

- Желим дуплу круну и због тога сам дошла. Да не желим трофеје не бих ни дошла. Желим да помогнем екипи колико могу, бићу ту да радим све што је потребно, поштоваћу одлуку тренера какву год улогу да ми додијели. Нисам се још упознала са дјевојкама мада вјерујем да све заједно имамо исти циљ - истакла је Мишељићева.

Није могла дати прецизан одговор на питање колико је спремна у овом тренутку.

- То ћемо видјети када дођем на тренинг (ха-ха-ха). Мало сам тренирала са екипом Леотара, док сам индивидуално покушавала да одржим неки ниво форме, али тек када одрадим први тренинг знаћу у каквој сам кондицији. Генерално, супер се осјећам, немам болова или тегоба и спремна сам за рад - поручила је Мишељићева.

Признала је да не зна тачан број медаља и трофеја које је освојила.

- Прије неколико дана сам давала изјаву за једaн медиј и нисам могла одговoрити колико медаља имам, јер стварно не знам. Много их је из омладинских категорија, а рецимо оне из Словеније су све исте, на њима ништа не пише тако да не знам да ли су из кадетске, јуниорске или сениорске конкуренције, а и у Србији ми се десила слична ситуација (ха-ха-ха). Увијек сам играла у тимовима који се боре за титулу и понуде које сам одбила током ове сезоне урадила сам управо зато, јер се они не боре за титулу - рекла је Мишељићева.

Говорећи о успјесима у каријери навела је да се једног посебно сјећа.

- Сјећам се прве титуле са Црвеном звездом. Тај трофеј освојен је након 13 година и сезона је завршена освајањем дупле круне. Посебно сам поносна на то што сам имала запажену улогу у тиму и дала свој највећи допринос. У неким ранијим титулама нисам много играла тако да је ово било нешто посебно, а уз то је и титула са Звездом - изјавила је Мишељићева.

Играње за београдске "црвено-бијеле" за њу је била посебна емоција.

- То је било остварење сна и свих спортских амбиција. Ми смо звездашка породица и пратимо све што стигнемо. Сјећам се када сам била члан Цеља да је на тимском састанку тренер од нас тражио да на папирићу напишемо име клуба за којег бисмо жељеле играти. Једна је написала Фенербахче, друга Јекатеринбург, трећа неки фрaнцуски тим. Ја сам написала Црвена звезда иако смо је неких 15 дана раније добили са тридесетак поена разлике. Након тога једна по једна смо читале имена клубова и говориле зашто желимо да играмо баш у њему. Када је дошао ред на мене тренер ми је рекао да не жели да чује разлоге него да напишем име неког другог клуба. Ја то нисам могла да урадим, јер заиста нисам имала жељу да играм за било који други клуб. Једноставно морала сам да заиграм за Звезду и када сам то остварила стварно сам уживала - нагласила је Мишељићева.

Дјевојка која игра на позицији крила кошарку је завољела од малих ногу.

- Тата ми је био фудбалер, а мама играла кошарку за школу мада јој је бака то бранила (ха-ха-ха). Гледали смо фудбал и мушку кошарку па сам тражила да почнем тренирати. То је тада било тешко, јер смо живјели на једном крају града, а клуб је био на другом и нисмо могли стизати на вријеме. Када су тренинзи почели у мојој школи тражила сам од родитеља да тренирам и они су пристали, а мама је вјеровала да ће ме то попустити за мјесец дана. Међутим, ни дан-данас ме није попустило (ха-ха-ха). Након тога играла сам неке турнире у Италији и отишла у Словенију што су моји родитељи подржали, иако је било и других опција. Цеље је било мјесто гдје сам одрасла. Цеље је велики клуб и било ми је тешко да уклопим све обавезе у вези са школом и тренинзима, а при томе нисам знала словеначки језик. Ипак, добро ми је ишла математика и захваљујући њој остала дјеца ме нису задиркивала што не знам њихов језик тако да сам захвална математици која ми је отворила неке путеве (ха-ха-ха). Тренер у екипи био ми је Дамир Гргић који ми је прије свега био ослонац и подршка у животу - рекла је Мишељићева.

Факултет

Милина није водила рачуна само о спортској каријери, већ и о школској па је завршила Факултет за спорт у Београду.

- Завршила сам факултет јер у животу морате да имате и неку другу опцију поред спорта. Кошарка је мој живот и њој сам максимално посвећена, али послије двије тешке повреде почнеш да размишљаш на други начин. Играћу још неколико година мада је јасно да ћу једног дана морати да престанем и почнем се бавити нечим другим. Факултет је одлична ствар и подржавам сваку кошаркашицу или спортисту уопште који се одлучи на тај корак. Проблем је што много њих не заврши ни средњу школу, јер се надају да ће много зарадити од спорта што не буде чест случај - навела је Мишељићева.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.