Јелена Тодоровић за "Глас": Кад постоји визија, све границе нестају

Професионални спорт, а нарочито кошарка, и даље је простор у којем су жене ријеткост, а повјерење у њихово знање и лидерске способности стиче се спорије и теже. Ипак, примјер Јелене Тодоровић недвосмислено показује да се упорношћу, стручношћу и посвећеним радом могу помјерити и најчвршће постављене границе. Од дјетињства обиљеженог избјеглиштвом и селидбом у Аустралију, преко играчке каријере и дугогодишњег тренерског усавршавања на више континената, до тренутне позиције на челу мушког професионалног тима у Бразилу - Тодоровићева је изградила изузетан и вишеслојан професионални пут.

Са невјероватном скромношћу Тодоровићева је у разговору за "Глас" открила да је поријеклом из Републике Српске, тачније из Добоја, али и испричала како је изгледао њен пут до Бразила, како је прихваћена у том окружењу, шта је научила од тренерских великана као што су Димитрис Итудис и Марина Маљковић, али и ко су јој омиљени кошаркаши.

У времену у којем су узори младима пријеко потребни, Јелена, која је прва жена у историји Бразила која води мушки кошаркашки тим и која је најмлађи тренер у историји прве лиге, нуди причу која није само свједочанство истрајности, већ и позив на промјену друштва у цјелини.

ГЛАС: Како бисте описали свој животни пут - од дјевојчице која је избјегла из Српске до тренерске позиције у Бразилу?

ТОДОРОВИЋ: Мој животни пут је све само не лак. Као девојчица од седам  година сам дошла у Аустралију, што ме врло рано научило да се борим, да се прилагођавам и да не узимам ништа здраво за готово. Од Аустралије, преко Европе, па сада до Бразила – сваки корак је био испуњен изазовима, али и огромним учењем. Све то ме је формирало и као особу и као тренера. Због кошарке сам путовала и видела свет, то ми је много изградило карактер и могућност прилагођавања.

ГЛАС: Сјећате ли се тренутка када сте одлучили да кошарка буде Ваш животни позив - прво као играчице, а затим као тренера?

ТОДОРОВИЋ: Своју каријеру започела сам као играчица, а природан наставак био је прелазак у тренерске воде - прво кроз рад са својом млађом браћом, где сам постепено развијала знање и вештине. Градила сам се корак по корак: кроз рад у различитим узрасним категоријама, учење од искусних колега и легенди нашег спорта, бројне семинаре и богато практично искуство. Све што сам радила било је вођено дубоком посвећеношћу и љубављу према кошарци. Своју тренерску филозофију и приступ обликовала сам узимајући оно најбоље из различитих система у којима сам радила од америчких и европских тренера, до аустралијских у чијем сам окружењу провела значајан део каријере. Тај спој култура и стилова дао је мом раду посебну ширину и флексибилност.

ГЛАС: Како сте дошли до ангажмана у Бразилу? Да ли сте могли да замислите да ћете једног дана тренирати мушки тим у Јужној Америци?

ТОДОРОВИЋ: До мог ангажмана у Бразилу дошло је сасвим спонтано – док сам пратила тренинге тренера Јаниса Сферопулоса у Црвеној звезди, на једном од њих су били присутни и представници бразилског клуба који су тада дошли да прате Јага дос Сантоса. Бразилци су менталитетом врло слични нама, отворени, срдачни, пуни енергије тако да смо се одмах повезали. Убрзо су ме позвали да одржим клинике за тренере и играче у Бразилу где сам дочекана са невероватном топлином, љубазношћу и истинским поштовањем. У Бразилу нас изузетно цене, препознају нас као спортску нацију, иако нас има 40 пута мање. Посебно бих издвојила Талиса Брагу, председника клуба, који је визионар са јасним амбицијама да подигне бразилски клупски систем на виши ниво. Изузетно га ценим и кроз наше разговоре схватила сам да делимо исту страст и сличну визију. Након што сам стекла увид у њихове циљеве, начин рада и енергију коју улажу, одлучила сам да прихватим изазов. Верујем да је Бразил идеална средина за даљи развој како мог тренерског пута, тако и напретка самог тима.

ГЛАС: Постали сте прва жена на челу мушке професионалне екипе у Бразилу, како се носите с тим изазовом и одговорношћу?

ТОДОРОВИЋ: Носим се с тим свесно, али не дозвољавам да ми то постане терет. Знам колико је важно за друге жене да виде да је то могуће, али фокус ми је увек на послу, на игри и тиму. Ово је четврти континент на којем живим и радим, тако да ми је највећи изазов увек прилагођавање новој култури, средини и кошаркашкој традицији. Уз то, тренутно градим потпуно нови тим, што захтева време и посвећеност, посебно када је реч о стицању поверења играча. Али искрено – све те "изазове" доживљавам као привилегију. Имам прилику да живим своје снове и радим посао који волим. Не плашим се, већ сам искрено узбуђена. Недавно је Василис Спанулис рекао да ми у спорту не смемо да се жалимо, јер смо од хобија направили професију и потпуно се слажем с тим. Много људи у свету заиста пати, а ја имам прилику да свакодневно радим оно што ме испуњава. Због тога сам захвална и свесна сам колико је то драгоцено.

ГЛАС: Како Вас прихватају играчи, стручни штаб и публика? Да ли је било предрасуда на почетку?

ТОДОРОВИЋ: Никада нисам имала проблем са највећим професионалцима – напротив, увек су показивали поштовање када препознају знање, припремљеност и озбиљан приступ. Ауторитет се не намеће, он се гради- кроз стручност, посвећеност и начин на који комуницираш и градиш односе са људима. Кад постоји поверење и јасна визија, границе нестају.

ГЛАС: Колико је тешко за жену да се пробије у свијету мушке кошарке, нарочито као тренер?

ТОДОРОВИЋ: Тешко је, али није немогуће. Мораш бити боља од других, мораш бити спремна на сумњу, на тестирање граница, али када знаш ко си и зашто то радиш сваки корак се исплати. Тешко је сваком тренеру без обзира на пол, радити у професионалном спорту.

ГЛАС: Да ли Вам се чини да се ствари полако мијењају када је у питању родна равноправност у спорту или и даље постоји "невидљив плафон"?

ТОДОРОВИЋ: Никада не дозволите да вам неко каже да нешто не можете. То је суштина свега што сам до сада постигла и, ако Бог да, свега што ме тек чека. Не одустајте због предрасуда. Будите спремне да уложите додатни труд, али никада не престајте да верујете у себе. Кошарка ме је научила снази, дисциплини и истрајности  и то су вредности које вам спорт може дати за цео живот. Ако у себи осећате страст, пратите је без изговора. Када сам била мала, нисам имала много узора који су личили на мене. Зато, ако могу да будем било шта за друге девојчице и младе жене, желим да будем пример. Пример да је могуће. Желим да оставим траг који ће трајати, не само због мене, већ због свих које долазе после.

ГЛАС: Радили сте у репрезентацији Србије и Грчке. Колико Вам је то значило професионално и шта сте научили од рада с људима попут Димитриса Итудиса?

ТОДОРОВИЋ: То су били кључни тренуци у мојој каријери. Рад са Итудисом и другим великим тренерима научио ме је колико су детаљи важни, колико психологија игра улогу на врхунском нивоу. То знање сад свакодневно користим. Имала сам ту част да будем волонтер на светском првенству у Синдеју и да пратим рад Марине Маљковић, која је врхунски стручњак. Од свих ових тренера сам нешто научила и имплементираћу неке ствари у мој тим. Много им хвала на свакој подршци.

ГЛАС: Како проводите слободно вријеме у Бразилу?

ТОДОРОВИЋ: Волим да шетам по плажи, да учим португалски, да испробавам локалну храну. Бразилци су срдачни и отворени људи и лако се уклопиш када то желиш.

ГЛАС: Гдје видите себе за пет, десет година – у НБА, Евролиги или можда као селектора репрезентације?

ТОДОРОВИЋ: Искрено, не постављам границе. НБА и Евролига би били сан, али и вођење репрезентације, поготово Србије, био би емотиван врхунац. Где год да будем, важно ми је да растем и да инспиришем друге.

ГЛАС: Ко Вам је омиљени кошаркаш свих времена?

ТОДОРОВИЋ: Мој брат Боки. И сва деца коју сам тренирала по свету. Кад сам држала камп у Бразилу, била су деца из јако сиромашних породица која су пешачила два сата да би дошли на тренинг, јер нису имали новца за карту за аутобус. Деца која нису могла да носе наочаре јер су само имали један пар и ако се поломе нису моглу да приуште нове. Деца која нису имала патике и боси играли. Е, то су моји омиљени кошаркаши.

ГЛАС: Шта Вам највише недостаје из наших крајева?

ТОДОРОВИЋ: Моја породица је из Републике Српске, из Добоја. Село се зове Осјечани. Тако да највише ми недостаје породица и бабина храна. Ту живе моји баба и деда које често посећујем. Добој, односно Осјечани, су моја стална кућа, свугде по свету сам се селила, живела на четири континента али се увек враћам тамо. Такође, недостају ми и моји пси, имам их четири. Недостаје ми увек и Београд, али неко одрицање је увек неопходно кад су циљеви велики. Ја знам да имам увек њихову подршку и љубав и то ми је најбитније.

Била и мис

Јелена, која има само 31 годину, је током година проведених у Аустралији своју раскошну природну љепоту потврдила освајањем једне од титула мис те земље. Тодоровићева је позната и као кошаркашица која је 2020. "однијела" титулу најљепше кошаркашице свијета Шибенчанки Антонији Мишури.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.