Jelena Todorović za "Glas": Kad postoji vizija, sve granice nestaju

Profesionalni sport, a naročito košarka, i dalje je prostor u kojem su žene rijetkost, a povjerenje u njihovo znanje i liderske sposobnosti stiče se sporije i teže. Ipak, primjer Jelene Todorović nedvosmisleno pokazuje da se upornošću, stručnošću i posvećenim radom mogu pomjeriti i najčvršće postavljene granice. Od djetinjstva obilježenog izbjeglištvom i selidbom u Australiju, preko igračke karijere i dugogodišnjeg trenerskog usavršavanja na više kontinenata, do trenutne pozicije na čelu muškog profesionalnog tima u Brazilu - Todorovićeva je izgradila izuzetan i višeslojan profesionalni put.

Sa nevjerovatnom skromnošću Todorovićeva je u razgovoru za "Glas" otkrila da je porijeklom iz Republike Srpske, tačnije iz Doboja, ali i ispričala kako je izgledao njen put do Brazila, kako je prihvaćena u tom okruženju, šta je naučila od trenerskih velikana kao što su Dimitris Itudis i Marina Maljković, ali i ko su joj omiljeni košarkaši.

U vremenu u kojem su uzori mladima prijeko potrebni, Jelena, koja je prva žena u istoriji Brazila koja vodi muški košarkaški tim i koja je najmlađi trener u istoriji prve lige, nudi priču koja nije samo svjedočanstvo istrajnosti, već i poziv na promjenu društva u cjelini.

GLAS: Kako biste opisali svoj životni put - od djevojčice koja je izbjegla iz Srpske do trenerske pozicije u Brazilu?

TODOROVIĆ: Moj životni put je sve samo ne lak. Kao devojčica od sedam  godina sam došla u Australiju, što me vrlo rano naučilo da se borim, da se prilagođavam i da ne uzimam ništa zdravo za gotovo. Od Australije, preko Evrope, pa sada do Brazila – svaki korak je bio ispunjen izazovima, ali i ogromnim učenjem. Sve to me je formiralo i kao osobu i kao trenera. Zbog košarke sam putovala i videla svet, to mi je mnogo izgradilo karakter i mogućnost prilagođavanja.

GLAS: Sjećate li se trenutka kada ste odlučili da košarka bude Vaš životni poziv - prvo kao igračice, a zatim kao trenera?

TODOROVIĆ: Svoju karijeru započela sam kao igračica, a prirodan nastavak bio je prelazak u trenerske vode - prvo kroz rad sa svojom mlađom braćom, gde sam postepeno razvijala znanje i veštine. Gradila sam se korak po korak: kroz rad u različitim uzrasnim kategorijama, učenje od iskusnih kolega i legendi našeg sporta, brojne seminare i bogato praktično iskustvo. Sve što sam radila bilo je vođeno dubokom posvećenošću i ljubavlju prema košarci. Svoju trenersku filozofiju i pristup oblikovala sam uzimajući ono najbolje iz različitih sistema u kojima sam radila od američkih i evropskih trenera, do australijskih u čijem sam okruženju provela značajan deo karijere. Taj spoj kultura i stilova dao je mom radu posebnu širinu i fleksibilnost.

GLAS: Kako ste došli do angažmana u Brazilu? Da li ste mogli da zamislite da ćete jednog dana trenirati muški tim u Južnoj Americi?

TODOROVIĆ: Do mog angažmana u Brazilu došlo je sasvim spontano – dok sam pratila treninge trenera Janisa Sferopulosa u Crvenoj zvezdi, na jednom od njih su bili prisutni i predstavnici brazilskog kluba koji su tada došli da prate Jaga dos Santosa. Brazilci su mentalitetom vrlo slični nama, otvoreni, srdačni, puni energije tako da smo se odmah povezali. Ubrzo su me pozvali da održim klinike za trenere i igrače u Brazilu gde sam dočekana sa neverovatnom toplinom, ljubaznošću i istinskim poštovanjem. U Brazilu nas izuzetno cene, prepoznaju nas kao sportsku naciju, iako nas ima 40 puta manje. Posebno bih izdvojila Talisa Bragu, predsednika kluba, koji je vizionar sa jasnim ambicijama da podigne brazilski klupski sistem na viši nivo. Izuzetno ga cenim i kroz naše razgovore shvatila sam da delimo istu strast i sličnu viziju. Nakon što sam stekla uvid u njihove ciljeve, način rada i energiju koju ulažu, odlučila sam da prihvatim izazov. Verujem da je Brazil idealna sredina za dalji razvoj kako mog trenerskog puta, tako i napretka samog tima.

GLAS: Postali ste prva žena na čelu muške profesionalne ekipe u Brazilu, kako se nosite s tim izazovom i odgovornošću?

TODOROVIĆ: Nosim se s tim svesno, ali ne dozvoljavam da mi to postane teret. Znam koliko je važno za druge žene da vide da je to moguće, ali fokus mi je uvek na poslu, na igri i timu. Ovo je četvrti kontinent na kojem živim i radim, tako da mi je najveći izazov uvek prilagođavanje novoj kulturi, sredini i košarkaškoj tradiciji. Uz to, trenutno gradim potpuno novi tim, što zahteva vreme i posvećenost, posebno kada je reč o sticanju poverenja igrača. Ali iskreno – sve te "izazove" doživljavam kao privilegiju. Imam priliku da živim svoje snove i radim posao koji volim. Ne plašim se, već sam iskreno uzbuđena. Nedavno je Vasilis Spanulis rekao da mi u sportu ne smemo da se žalimo, jer smo od hobija napravili profesiju i potpuno se slažem s tim. Mnogo ljudi u svetu zaista pati, a ja imam priliku da svakodnevno radim ono što me ispunjava. Zbog toga sam zahvalna i svesna sam koliko je to dragoceno.

GLAS: Kako Vas prihvataju igrači, stručni štab i publika? Da li je bilo predrasuda na početku?

TODOROVIĆ: Nikada nisam imala problem sa najvećim profesionalcima – naprotiv, uvek su pokazivali poštovanje kada prepoznaju znanje, pripremljenost i ozbiljan pristup. Autoritet se ne nameće, on se gradi- kroz stručnost, posvećenost i način na koji komuniciraš i gradiš odnose sa ljudima. Kad postoji poverenje i jasna vizija, granice nestaju.

GLAS: Koliko je teško za ženu da se probije u svijetu muške košarke, naročito kao trener?

TODOROVIĆ: Teško je, ali nije nemoguće. Moraš biti bolja od drugih, moraš biti spremna na sumnju, na testiranje granica, ali kada znaš ko si i zašto to radiš svaki korak se isplati. Teško je svakom treneru bez obzira na pol, raditi u profesionalnom sportu.

GLAS: Da li Vam se čini da se stvari polako mijenjaju kada je u pitanju rodna ravnopravnost u sportu ili i dalje postoji "nevidljiv plafon"?

TODOROVIĆ: Nikada ne dozvolite da vam neko kaže da nešto ne možete. To je suština svega što sam do sada postigla i, ako Bog da, svega što me tek čeka. Ne odustajte zbog predrasuda. Budite spremne da uložite dodatni trud, ali nikada ne prestajte da verujete u sebe. Košarka me je naučila snazi, disciplini i istrajnosti  i to su vrednosti koje vam sport može dati za ceo život. Ako u sebi osećate strast, pratite je bez izgovora. Kada sam bila mala, nisam imala mnogo uzora koji su ličili na mene. Zato, ako mogu da budem bilo šta za druge devojčice i mlade žene, želim da budem primer. Primer da je moguće. Želim da ostavim trag koji će trajati, ne samo zbog mene, već zbog svih koje dolaze posle.

GLAS: Radili ste u reprezentaciji Srbije i Grčke. Koliko Vam je to značilo profesionalno i šta ste naučili od rada s ljudima poput Dimitrisa Itudisa?

TODOROVIĆ: To su bili ključni trenuci u mojoj karijeri. Rad sa Itudisom i drugim velikim trenerima naučio me je koliko su detalji važni, koliko psihologija igra ulogu na vrhunskom nivou. To znanje sad svakodnevno koristim. Imala sam tu čast da budem volonter na svetskom prvenstvu u Sindeju i da pratim rad Marine Maljković, koja je vrhunski stručnjak. Od svih ovih trenera sam nešto naučila i implementiraću neke stvari u moj tim. Mnogo im hvala na svakoj podršci.

GLAS: Kako provodite slobodno vrijeme u Brazilu?

TODOROVIĆ: Volim da šetam po plaži, da učim portugalski, da isprobavam lokalnu hranu. Brazilci su srdačni i otvoreni ljudi i lako se uklopiš kada to želiš.

GLAS: Gdje vidite sebe za pet, deset godina – u NBA, Evroligi ili možda kao selektora reprezentacije?

TODOROVIĆ: Iskreno, ne postavljam granice. NBA i Evroliga bi bili san, ali i vođenje reprezentacije, pogotovo Srbije, bio bi emotivan vrhunac. Gde god da budem, važno mi je da rastem i da inspirišem druge.

GLAS: Ko Vam je omiljeni košarkaš svih vremena?

TODOROVIĆ: Moj brat Boki. I sva deca koju sam trenirala po svetu. Kad sam držala kamp u Brazilu, bila su deca iz jako siromašnih porodica koja su pešačila dva sata da bi došli na trening, jer nisu imali novca za kartu za autobus. Deca koja nisu mogla da nose naočare jer su samo imali jedan par i ako se polome nisu moglu da priušte nove. Deca koja nisu imala patike i bosi igrali. E, to su moji omiljeni košarkaši.

GLAS: Šta Vam najviše nedostaje iz naših krajeva?

TODOROVIĆ: Moja porodica je iz Republike Srpske, iz Doboja. Selo se zove Osječani. Tako da najviše mi nedostaje porodica i babina hrana. Tu žive moji baba i deda koje često posećujem. Doboj, odnosno Osječani, su moja stalna kuća, svugde po svetu sam se selila, živela na četiri kontinenta ali se uvek vraćam tamo. Takođe, nedostaju mi i moji psi, imam ih četiri. Nedostaje mi uvek i Beograd, ali neko odricanje je uvek neophodno kad su ciljevi veliki. Ja znam da imam uvek njihovu podršku i ljubav i to mi je najbitnije.

Bila i mis

Jelena, koja ima samo 31 godinu, je tokom godina provedenih u Australiji svoju raskošnu prirodnu ljepotu potvrdila osvajanjem jedne od titula mis te zemlje. Todorovićeva je poznata i kao košarkašica koja je 2020. "odnijela" titulu najljepše košarkašice svijeta Šibenčanki Antoniji Mišuri.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.