Илија Ђоковић за "Глас Српске": Позив међу "орлове" никад нећу заборавити

БАЊАЛУКА - Име Илије Ђоковића добро познају сви заљубљеници у кошарку, јер већ годинама организује игру екипа у Србији и региону, мада је прва асоцијација на њега славни презимењак Новак, који је покорио тениску планету.

Да ли је у сродству са најбољим тенисером свих времена, као и почецима своје каријере и чињеници да је био први Србин у Сплиту након 29 година говорио је у интервју за "Глас Српске". 

- Сваки пут када се упознајем с неким и кажем моје презиме, знам шта ће ме питати, ха-ха-ха. Новакови и моји Ђоковићи потичу из истог мјеста, Јасеновог поља у Црној Гори па постоји велика вјероватноћа да смо даљи рођаци, али нисам то превише истраживао. Није погрешно то што ме питају, јер су углавном радознали - истакао је Ђоковић. 

ГЛАС: Како сте се одлучили за кошарку?

ЂОКОВИЋ: То је занимљива прича. Рођен сам у Јагодини, али сам првих 13 година живео у Пожаревцу, одакле ми је отац. У стану испод нашег живела је једна комшиница која ме је чувала када сам био дечак и добро се сећам једне шетње када сам имао седам година. Ишли смо улицом, видео сам неки плакат и питао је шта пише на њему. Она ми је рекла да клуб уписује децу на кошаркашке тренинге. Када смо се вратили кући, тражио сам од тате да почнем да тренирам. Он ме одвео и тако је почело. 

ГЛАС: Прву шансу у сениорском тиму добили сте у родној Јагодини. Колико се сјећате тог периода?

ЂОКОВИЋ: Мајка ми је из Јагодине па сам се преселио у тај град и у њему направио прве озбиљне кошаркашке кораке. Са само 16 година дебитовао сам за први тим, који се тада такмичио у Кошаркашкој лиги Србије. Провео сам тамо три године, које су ми много значиле и дале самопоуздање, јер не знам колико момака добије прилику да игра тако озбиљно такмичење са толико година. Била је прва права позитивна прекретница у мојој каријери. 

ГЛАС: Затим сте са 19 година стигли у ФМП, гдје је било још много талентованих играча. 

ЂОКОВИЋ: Отишао сам у ФМП који је скупио врхунску генерацију у којој су поред мене били Марко Гудурић, Дејан Давидовац, Огњен Добрић, Стефан Лазаревић, Марко Радовановић, Драган Апић... Дошао сам да будем замена Филипу Човићу, али ми се није свидео третман који сам имао у екипи. Била је то изузетно талентована екипа у којој је била борба за преживљавање. У Јагодини сам мислио да сам најбољи и да нема бољег, а онда сам дошао у екипу где има још 12 истих као ја, који такође имају велику жељу да успеју. 

ГЛАС: "Пантере" сте напустили након само једне сезоне, када сте прешли у Борац. Како је било у Чачку током три године?

ЂОКОВИЋ: То ми је био најбољи период живота. Искрено. Спојила се екипа која је била састављена од 12 врхунских момака. На челу је био Рашко Бојић, који ми је дао слободу па сам се пробио и моје име је постало препознатљиво. Ту су још били Ђорђе Мичић, Никола Пешаковић... па је направљена позитивна атмосфера, јер је Чачак град кошарке. Те три сезоне док сам играо тамо дворана је увек била пуна, небитно против кога да смо играли, било да је то екипа из КЛС или АБА 2 лиге. Осећао сам се веома пријатно. 

ГЛАС: Онда је услиједио повратак у ФМП. Ни овај пут није било онако како сте очекивали.

ЂОКОВИЋ: Вратио сам се у ФМП с надом да ћу играти код тренера Владимира Јовановића, али ме он прва четири месеца држао на клупи, није ми давао прилику да играм. Ни дан-данас не знам зашто је то било тако, али не замерам му. То су биле те неке грешке на којима је требало да учим. Имао сам понуде за иностранство, али сам мислио да је АБА лиги прва за мене, мада се нисам снашао. Имао сам уговор на две године, али су ме пустили да одем. 

ГЛАС: Услиједио је одлазак у Сплит, гдје сте били први српски играч након 29 година. Како су Вас тамо прихватили?

ЂОКОВИЋ: Прихватили су ме одлично, али сам имао много пехова. Задесиле су ме две повреде. Прво сам поломио шаку па је ми је после тога "испало" раме, тако да нисам играо пет месеци. Након повратка на терен нисам могао да пронађем прави ритам и ухватим прикључак са осталим играчима. Осетиле су се последице дугог неиграња. 

ГЛАС: Да ли сте имали неких непријатности док се живјели у Сплиту?

ЂОКОВИЋ: Не. Није било непријатности, иако су ми сви говорили: "Где ћеш тамо". Опет, све је до човека. Нисам ишао са жељом да провоцирам некога, већ сам отишао због посла, односно да играм кошарку у славном клубу. Питају ме и зашто сам отишао у Сплит? Мене је заинтригирало то што су они баш, баш желели да дођем и стално су ме звали да потпишем сарадњу са њима. Онда сам себи рекао: "Што да не" и тако сам се нашао у клубу. Сплит је прелеп град и стварно сам уживао иако нисам играо више од пола сезоне. То је један од најлепших градова на приморју. 

ГЛАС: Послије тога услиједио је одлазак у Темишвар, што је практично било прво иностранство, јер сте први пут заиграли ван граница бивше СФРЈ. Како је било у Румунији?

ЂОКОВИЋ: Тамо сам одиграо најзрелију сезону. Имао сам нереалне бројеве и уз то екипа је одлично играла. Тренер је био Драган Петричевић и у тиму сам имао пет саиграча из Србије, тако да с те стране то није било неко "иностранство", ха-ха-ха. Имао сам понуда да останем, али сам мислио да треба да направим корак даље. Онда ме звао тренер Хонведа Златко Јовановић да дођем код њега па сам отишао у Мађарску. 

ГЛАС: Каква је била сарадња са Јовановићем?

ЂОКОВИЋ: Злаја је био врхунски плејмејкер и одлучио сам да одем код њега и одиграли смо врхунску сезону. Били смо пети на крају такмичења, иако само имали најмлађи тим у првенству. Та екипа је у ствари кошаркашка академија и нека врста развојног тима, где млади играчи стичу искуство, мада квалитет није на нивоу АБА лиге. Прва два месеца изгубили смо седам, а добили само две утакмице па сам дошао у фазу да сам себе запитам да ли сам довољно квалитетан? Ипак, Злаја, који ће бити врхунски тренер, дао ми је самопоуздање и смиреност па смо лигашки део завршили као осми, а онда у плеј-офу стигли до петог места, што је био највећи успех клуба у последњих 35 година. Да којим случајем нисмо налетели на Фалко Сомбатељ, сигурно бисмо били трећи. Уз то, све остале екипе играле су са по пет странаца, док смо ми имали три до децембра, када је управа ангажовала четвртог, јер је видела да можемо до доброг резултата. 

ГЛАС: Из Мађарске сте отишли у Морнар, у који сте стигли непосредно пред почетак сезоне. Како је дошло до те сарадње?

ЂОКОВИЋ: Одиграо сам фантастичну сезону и када се завршила, опет сам мислио да идем корак више па сам се одлучио за Морнар. Ипак, није потрајало. Не знам разлог. Као да ми АБА лига не лежи и тренери немају поверења у мене или у мени виде нешто другачије па доводе друге плејмејкере. Не знам шта је у питању, да ли им је моја ћелава глава одбојна, јер у АБА нису веровали у мене. С пуном одговорношћу могу да кажем да сам посао радио максимално, долазио пре свих, одлазио након свих, давао свој максимум. Али... то је живот, неком мајка некоме маћеха. Некад ми се чини да за мене нема срећа у АБА лиги.

ГЛАС: Ипак, селектор Србије Александар Ђорђевић вјеровао Вам је 2017. године када сте дебитовали за сениорску репрезентацију. 

ЂОКОВИЋ: Јесте, Сале је веровао у мене. Те године играо сам за универзитетску репрезентацију Србије. Пет дана пред полазак у Кину играли смо контролну утакмицу са А селекцијом, која је те година била друга на Европском првенству, а финале изгубила од Словеније. Наша екипа одиграла је врхунску утакмицу против А тима, иако смо на крају изгубили са неких 18 поена разлике. Сјајно сам играо и након меча пришао ми је Сале Ђорђевић и рекао: "Мали, буди спреман у новембру, бићеш позван за квалификационе прозоре". Мислио сам да хоће да ми да самопоуздање за наставак каријере и да наставим са добрим тренинзима и играма. Када сам кренуо кући у Јагодину из Краљева возио ме Зоран Тодоровић, који ми је рекао да ће ме Ђорђевић стварно звати. То ми је нереално деловало и када сам видео списак, остао сам шокиран. И дан-данас не могу да објасним тај осећај и тешко да ћу га поново осетити. 

ГЛАС: Како је дјеловало када сте обукли дрес сениорске репрезентације?

ЂОКОВИЋ: Као да сам прешао игрицу, ха-ха-ха. Искрено, мислим да сваки кошаркаш из Србије прво има жељу да игра за репрезентацију, а онда тек за Црвену звезду, Партизан, Евролигу, НБА лигу... То је сасвим нека друга драж и срећа него када играте за клуб, што се видело на прошлим Олимпијским играма, када су сви били уједињени и када је цела нација навијала за своју репрезентацију. Стварно, то је испуњење дечачког сна и после тога не треба ништа више. Ипак, желео бих да се вратим у форму и будем део екипе која ће играти на неком великом такмичењу. 

ГЛАС: Да ли је тачна она прича о сликању за пасош у тоалету једног кафића?

ЂОКОВИЋ: Истина је све, ха-ха-ха. Када ме звао Зока било је око пола десет или пола 11 да дођем у универзитетску репрезентацију, али прво морам да пошаљем слику за пасош и визу. Било је потребно да иза мог портрета буде бела позадина, али то нисам имао, а он ми је рекао да идем у ве-це. На крају је добро испало, ха-ха-ха. 

Сликање у тоалету

Ђоковић је током каријере имао и занимљиву ситуацију када је у минут до 12 послао слику регистрације и то из тоалета кафића да би се нашао на списку универзитетске селекције. Селектор Зоран Тодоровић је након 26 отказа позвао Ђоковића за којег није било дилеме у вези са наступом. 

Плејмејкер је ту морао да се снађе, јер је за слику била потребна бијела позадина. Отрчао је у тоалет и усликао се, али то није био крај мука.

- Тренеру, морате да јавите Марку Ивановићу, директору Борца, да ме пусти, а још нисам примио плату па немам чиме за Београд. Сине, дођи, ми ћемо платити карту. Зовем Ивановића и он из прве даје зелено светло и не размишљајући рече: "То је светиња, са тиме се не игра". У минут до 12 стиже Ђолетова документација и ето нам плеја. Добро је, има нас 13 - рекао је Тодоровић за медије у Србији. 

Три мјесеца касније стигла му је награда када се нашао на списку играча на почетку квалификација за Мундобаскет 2019. у Кини. Био је једини представник из КЛС.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.