Ilija Đoković za "Glas Srpske": Poziv među "orlove" nikad neću zaboraviti

BANjALUKA - Ime Ilije Đokovića dobro poznaju svi zaljubljenici u košarku, jer već godinama organizuje igru ekipa u Srbiji i regionu, mada je prva asocijacija na njega slavni prezimenjak Novak, koji je pokorio tenisku planetu.

Da li je u srodstvu sa najboljim teniserom svih vremena, kao i počecima svoje karijere i činjenici da je bio prvi Srbin u Splitu nakon 29 godina govorio je u intervju za "Glas Srpske". 

- Svaki put kada se upoznajem s nekim i kažem moje prezime, znam šta će me pitati, ha-ha-ha. Novakovi i moji Đokovići potiču iz istog mjesta, Jasenovog polja u Crnoj Gori pa postoji velika vjerovatnoća da smo dalji rođaci, ali nisam to previše istraživao. Nije pogrešno to što me pitaju, jer su uglavnom radoznali - istakao je Đoković. 

GLAS: Kako ste se odlučili za košarku?

ĐOKOVIĆ: To je zanimljiva priča. Rođen sam u Jagodini, ali sam prvih 13 godina živeo u Požarevcu, odakle mi je otac. U stanu ispod našeg živela je jedna komšinica koja me je čuvala kada sam bio dečak i dobro se sećam jedne šetnje kada sam imao sedam godina. Išli smo ulicom, video sam neki plakat i pitao je šta piše na njemu. Ona mi je rekla da klub upisuje decu na košarkaške treninge. Kada smo se vratili kući, tražio sam od tate da počnem da treniram. On me odveo i tako je počelo. 

GLAS: Prvu šansu u seniorskom timu dobili ste u rodnoj Jagodini. Koliko se sjećate tog perioda?

ĐOKOVIĆ: Majka mi je iz Jagodine pa sam se preselio u taj grad i u njemu napravio prve ozbiljne košarkaške korake. Sa samo 16 godina debitovao sam za prvi tim, koji se tada takmičio u Košarkaškoj ligi Srbije. Proveo sam tamo tri godine, koje su mi mnogo značile i dale samopouzdanje, jer ne znam koliko momaka dobije priliku da igra tako ozbiljno takmičenje sa toliko godina. Bila je prva prava pozitivna prekretnica u mojoj karijeri. 

GLAS: Zatim ste sa 19 godina stigli u FMP, gdje je bilo još mnogo talentovanih igrača. 

ĐOKOVIĆ: Otišao sam u FMP koji je skupio vrhunsku generaciju u kojoj su pored mene bili Marko Gudurić, Dejan Davidovac, Ognjen Dobrić, Stefan Lazarević, Marko Radovanović, Dragan Apić... Došao sam da budem zamena Filipu Čoviću, ali mi se nije svideo tretman koji sam imao u ekipi. Bila je to izuzetno talentovana ekipa u kojoj je bila borba za preživljavanje. U Jagodini sam mislio da sam najbolji i da nema boljeg, a onda sam došao u ekipu gde ima još 12 istih kao ja, koji takođe imaju veliku želju da uspeju. 

GLAS: "Pantere" ste napustili nakon samo jedne sezone, kada ste prešli u Borac. Kako je bilo u Čačku tokom tri godine?

ĐOKOVIĆ: To mi je bio najbolji period života. Iskreno. Spojila se ekipa koja je bila sastavljena od 12 vrhunskih momaka. Na čelu je bio Raško Bojić, koji mi je dao slobodu pa sam se probio i moje ime je postalo prepoznatljivo. Tu su još bili Đorđe Mičić, Nikola Pešaković... pa je napravljena pozitivna atmosfera, jer je Čačak grad košarke. Te tri sezone dok sam igrao tamo dvorana je uvek bila puna, nebitno protiv koga da smo igrali, bilo da je to ekipa iz KLS ili ABA 2 lige. Osećao sam se veoma prijatno. 

GLAS: Onda je uslijedio povratak u FMP. Ni ovaj put nije bilo onako kako ste očekivali.

ĐOKOVIĆ: Vratio sam se u FMP s nadom da ću igrati kod trenera Vladimira Jovanovića, ali me on prva četiri meseca držao na klupi, nije mi davao priliku da igram. Ni dan-danas ne znam zašto je to bilo tako, ali ne zameram mu. To su bile te neke greške na kojima je trebalo da učim. Imao sam ponude za inostranstvo, ali sam mislio da je ABA ligi prva za mene, mada se nisam snašao. Imao sam ugovor na dve godine, ali su me pustili da odem. 

GLAS: Uslijedio je odlazak u Split, gdje ste bili prvi srpski igrač nakon 29 godina. Kako su Vas tamo prihvatili?

ĐOKOVIĆ: Prihvatili su me odlično, ali sam imao mnogo pehova. Zadesile su me dve povrede. Prvo sam polomio šaku pa je mi je posle toga "ispalo" rame, tako da nisam igrao pet meseci. Nakon povratka na teren nisam mogao da pronađem pravi ritam i uhvatim priključak sa ostalim igračima. Osetile su se posledice dugog neigranja. 

GLAS: Da li ste imali nekih neprijatnosti dok se živjeli u Splitu?

ĐOKOVIĆ: Ne. Nije bilo neprijatnosti, iako su mi svi govorili: "Gde ćeš tamo". Opet, sve je do čoveka. Nisam išao sa željom da provociram nekoga, već sam otišao zbog posla, odnosno da igram košarku u slavnom klubu. Pitaju me i zašto sam otišao u Split? Mene je zaintrigiralo to što su oni baš, baš želeli da dođem i stalno su me zvali da potpišem saradnju sa njima. Onda sam sebi rekao: "Što da ne" i tako sam se našao u klubu. Split je prelep grad i stvarno sam uživao iako nisam igrao više od pola sezone. To je jedan od najlepših gradova na primorju. 

GLAS: Poslije toga uslijedio je odlazak u Temišvar, što je praktično bilo prvo inostranstvo, jer ste prvi put zaigrali van granica bivše SFRJ. Kako je bilo u Rumuniji?

ĐOKOVIĆ: Tamo sam odigrao najzreliju sezonu. Imao sam nerealne brojeve i uz to ekipa je odlično igrala. Trener je bio Dragan Petričević i u timu sam imao pet saigrača iz Srbije, tako da s te strane to nije bilo neko "inostranstvo", ha-ha-ha. Imao sam ponuda da ostanem, ali sam mislio da treba da napravim korak dalje. Onda me zvao trener Honveda Zlatko Jovanović da dođem kod njega pa sam otišao u Mađarsku. 

GLAS: Kakva je bila saradnja sa Jovanovićem?

ĐOKOVIĆ: Zlaja je bio vrhunski plejmejker i odlučio sam da odem kod njega i odigrali smo vrhunsku sezonu. Bili smo peti na kraju takmičenja, iako samo imali najmlađi tim u prvenstvu. Ta ekipa je u stvari košarkaška akademija i neka vrsta razvojnog tima, gde mladi igrači stiču iskustvo, mada kvalitet nije na nivou ABA lige. Prva dva meseca izgubili smo sedam, a dobili samo dve utakmice pa sam došao u fazu da sam sebe zapitam da li sam dovoljno kvalitetan? Ipak, Zlaja, koji će biti vrhunski trener, dao mi je samopouzdanje i smirenost pa smo ligaški deo završili kao osmi, a onda u plej-ofu stigli do petog mesta, što je bio najveći uspeh kluba u poslednjih 35 godina. Da kojim slučajem nismo naleteli na Falko Sombatelj, sigurno bismo bili treći. Uz to, sve ostale ekipe igrale su sa po pet stranaca, dok smo mi imali tri do decembra, kada je uprava angažovala četvrtog, jer je videla da možemo do dobrog rezultata. 

GLAS: Iz Mađarske ste otišli u Mornar, u koji ste stigli neposredno pred početak sezone. Kako je došlo do te saradnje?

ĐOKOVIĆ: Odigrao sam fantastičnu sezonu i kada se završila, opet sam mislio da idem korak više pa sam se odlučio za Mornar. Ipak, nije potrajalo. Ne znam razlog. Kao da mi ABA liga ne leži i treneri nemaju poverenja u mene ili u meni vide nešto drugačije pa dovode druge plejmejkere. Ne znam šta je u pitanju, da li im je moja ćelava glava odbojna, jer u ABA nisu verovali u mene. S punom odgovornošću mogu da kažem da sam posao radio maksimalno, dolazio pre svih, odlazio nakon svih, davao svoj maksimum. Ali... to je život, nekom majka nekome maćeha. Nekad mi se čini da za mene nema sreća u ABA ligi.

GLAS: Ipak, selektor Srbije Aleksandar Đorđević vjerovao Vam je 2017. godine kada ste debitovali za seniorsku reprezentaciju. 

ĐOKOVIĆ: Jeste, Sale je verovao u mene. Te godine igrao sam za univerzitetsku reprezentaciju Srbije. Pet dana pred polazak u Kinu igrali smo kontrolnu utakmicu sa A selekcijom, koja je te godina bila druga na Evropskom prvenstvu, a finale izgubila od Slovenije. Naša ekipa odigrala je vrhunsku utakmicu protiv A tima, iako smo na kraju izgubili sa nekih 18 poena razlike. Sjajno sam igrao i nakon meča prišao mi je Sale Đorđević i rekao: "Mali, budi spreman u novembru, bićeš pozvan za kvalifikacione prozore". Mislio sam da hoće da mi da samopouzdanje za nastavak karijere i da nastavim sa dobrim treninzima i igrama. Kada sam krenuo kući u Jagodinu iz Kraljeva vozio me Zoran Todorović, koji mi je rekao da će me Đorđević stvarno zvati. To mi je nerealno delovalo i kada sam video spisak, ostao sam šokiran. I dan-danas ne mogu da objasnim taj osećaj i teško da ću ga ponovo osetiti. 

GLAS: Kako je djelovalo kada ste obukli dres seniorske reprezentacije?

ĐOKOVIĆ: Kao da sam prešao igricu, ha-ha-ha. Iskreno, mislim da svaki košarkaš iz Srbije prvo ima želju da igra za reprezentaciju, a onda tek za Crvenu zvezdu, Partizan, Evroligu, NBA ligu... To je sasvim neka druga draž i sreća nego kada igrate za klub, što se videlo na prošlim Olimpijskim igrama, kada su svi bili ujedinjeni i kada je cela nacija navijala za svoju reprezentaciju. Stvarno, to je ispunjenje dečačkog sna i posle toga ne treba ništa više. Ipak, želeo bih da se vratim u formu i budem deo ekipe koja će igrati na nekom velikom takmičenju. 

GLAS: Da li je tačna ona priča o slikanju za pasoš u toaletu jednog kafića?

ĐOKOVIĆ: Istina je sve, ha-ha-ha. Kada me zvao Zoka bilo je oko pola deset ili pola 11 da dođem u univerzitetsku reprezentaciju, ali prvo moram da pošaljem sliku za pasoš i vizu. Bilo je potrebno da iza mog portreta bude bela pozadina, ali to nisam imao, a on mi je rekao da idem u ve-ce. Na kraju je dobro ispalo, ha-ha-ha. 

Slikanje u toaletu

Đoković je tokom karijere imao i zanimljivu situaciju kada je u minut do 12 poslao sliku registracije i to iz toaleta kafića da bi se našao na spisku univerzitetske selekcije. Selektor Zoran Todorović je nakon 26 otkaza pozvao Đokovića za kojeg nije bilo dileme u vezi sa nastupom. 

Plejmejker je tu morao da se snađe, jer je za sliku bila potrebna bijela pozadina. Otrčao je u toalet i uslikao se, ali to nije bio kraj muka.

- Treneru, morate da javite Marku Ivanoviću, direktoru Borca, da me pusti, a još nisam primio platu pa nemam čime za Beograd. Sine, dođi, mi ćemo platiti kartu. Zovem Ivanovića i on iz prve daje zeleno svetlo i ne razmišljajući reče: "To je svetinja, sa time se ne igra". U minut do 12 stiže Đoletova dokumentacija i eto nam pleja. Dobro je, ima nas 13 - rekao je Todorović za medije u Srbiji. 

Tri mjeseca kasnije stigla mu je nagrada kada se našao na spisku igrača na početku kvalifikacija za Mundobasket 2019. u Kini. Bio je jedini predstavnik iz KLS.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.