Игор Јосиповић за "Глас" o окончању кошаркашке каријере: Породица пресудила да оставим лопту

Кошарка му је исписала животни пут и водила га тамо гдје се можда никада није ни надао да ће заиграти па је момак који је рођен у Сарајеву 21. септембра 1988. године играо у пет држава за 15 клубова, гдје је одиграо близу 900 утакмица те стекао пријатељства за цијели живот.

 - Што се тиче физичке спреме, то је на сасвим добром нивоу и могао сам да играм још једно двије-три сезоне, али је породица пресудила. Посљедње двије-три године био сам у иностранству па су му супруга и дјеца много недостајали. Са њима нисам проводио довољно времена и био сам “викенд тата” јер смо се тада углавном виђали и то веома кратко па сам пропустио много тога у њиховом одрастању, тако да сам одлучио да окончам каријеру. Кад сам био у Естонији и Чешкој, нисам честито виђао дјецу. Било је добро док кћеркица није ишла у школу па су били са мном. Када је кренула, нису могли да буду па нам је то стварало проблеме. Недавно ми је “искочио” посао па сам све ставио на папир и видио да не губим много, чини ми се да сам на већем добитку, па сам одлучио да престанем активно да играм - изјавио је Јосиповић у интервјуу за “Глас Српске”.

Посебну захвалност дугује родитељима и супрузи Тијани.

- Не жалим ни за чим и срећан сам што сам засновао породицу, којој захваљујем на великом стрпљењу, разумијевању и подршци свих ових година. Моја супруга је жртвовала каријеру љекара да би била уз дјецу док сам ја играо, а да тога није било, не бих ништа постигао на кошаркашком терену - рекао је Јосиповић.

Одрастао је у Власеници, из које је као талентован кошаркаш стигао у Бањалуку те почео да тренира у Борцу.

- Те 2006. године почео сам да играм у Борцу који се такмичио у Првој лиги Републике Српске, да би ме потом послали на каљење у Младост. Са екипом из Мркоњић Града изборили смо наступ у Лиги БиХ, а тренер је био Зоран Шпирић. Сјећам се да сам тамо играо бамп, што је њима у то вријеме била непознаница, а нама у Борцу код Драге Каралића основна ствар у игри - рекао је Јосиповић.

Затим је услиједио повратак у Борац, послије којег је отишао у Леотар.

- Повратак у Борац био је добар јер смо играли на европској сцени, али то није дуго потрајало па смо се растали те сам отишао у Требиње. Тренер екипе тада је био Радомир Кисић код којег се момачки радило и те двије сезоне доста су му помогле у каријери јер сам доста напредовао те носим лијепа сјећања - навео је Јосиповић.

Након тога услиједио је први одлазак у иностранство. Дестинација је био Марибор.

- Словенија је била мој први инострани ангажман и велик корак у каријери, гдје сам отишао на препоруку јер тада није било много менаџера код нас па је то ишло преко познанстава. Менаџера сам ангажовао тек у 25. години, а тај ангажман директно су ми средили Дарко Регода и Драган Мичић Ђера неким својим познанствима и хвала им на томе. Добро смо играли и знам да смо Олимпији “смијенили” тренера Сашу Филиповског након што смо их побиједили. Тада су Љубљанчани за тренера именовали Миру Алиловића, а ја сам отишао у Спарсе, гдје сам провео три сезоне. Алиловић је брзо напустио Олимпију и преузео УСК Праг па ме звао код њега 2015. године, а позив сам прихватио - рекао је Јосиповић.

Праг му је остао у предивном сјећању, али су тренинзи били доста исцрпљујући.

- Алиловић је врхунски човјек ван терена и крви ће ти дати, док је уједно врхунски тренер мада су тренинзи исцрпљујући и све је 300 на сат. Требало је да останем још једну сезону, али сам отишао у словачке Левице за мање паре. То што нисам остао можда ми је једина грешка у каријери, али се не жалим. Ипак, тада сам био млађи па сам неке ствари другачије гледао него сада. Професионално сам одрадио сезону у Словачкој и чекао добру понуду. Јавио се Спарс који је тада финансијски био веома јак па сам постао капитен екипе. Тада се десио тај инцидент, када су ме оптужили да сам на своју руку ушао у игру на једној утакмици. То, наравно, није истина, напустио сам клуб мада смо остали у добрим односима - истакао је Јосиповић.

Послије тога помало неочекивано договорио се о сарадњи са Какњом који се појавио на сцени.

- Сарадња са људима из Какња била је одлична. Дјеловало је као нека авантура, али је све било како треба. Жељко Палавра и ја смо држали ред и дисциплину у екипи, док су тренер и људи из управе све поставили на своје мјесто - навео је Јосиповић.

Услиједио је нови позив из Чешке и то из Оломоуца.

- Један од људи у том клубу био је Предраг Беначек и добио сам добар уговор на једну плус једну плус једну годину. Све је лијепо почело, али је пандемија вируса корона све прекинула. Буквално сам побјегао из Чешке прије затварања граница и ту ми је пропао добар уговор на једно 40.000 - 50.000 евра - нагласио је Јосиповић.

Идућу сезону, која је била лимитирана пандемијом, провео је у Лиги БиХ, а имао је великих проблема са короном.

- Стигао сам у Мркоњић Град код Жарка Милаковића и оболио од короне. Прије тог сам три пута у животу био прехлађен, а она ме начисто уништила. Једва сам преживио и требало ми је времена да се вратим у форму. Мало сам пао у депресију јер је тада требало да покупим кајмак и узмем неке паре од уговора, али ме то уназадило. Ипак, људи из Младости, покојни Миладин Рмуш и Крстан Томић, су све испоштовали до краја иако су могли да раскину уговор са мном - изјавио је Јосиповић.

Сезона 2021-22. донијела је пут у Раквере Тарвас.

- Естонија је била једно сасвим ново искуство за мене. Била је то нова средина и нисам знао гдје идем. Мало је недостајало да не одем. Примио сам двије вакцине и купио авионску карту те кренуо из стана. Већ на семафору код “Ауди сервиса” хтио сам да се вратим јер ми није било лако оставити кћеркицу и трудну супругу. Ипак, отишао сам и изборили смо опстанак на крају. Тренер је био први Естонац који је заиграо у НБА лиги Мартин Мурсеп којег је тренирао Душан Ивковић па воли кошаркаше са Балкана. Брзо сам увидио како је све организовано на одличном нивоу. Естонија и Летонија играју заједничку лигу, а су ту још Вентспилс, ВЕФ Рига, Калев, Ратла... са играчима који имају од 10.000 до 15.000 евра мјесечно. Игра се права мушка кошарка, рововска, доста груба, са мало прекршаја, док је све маркетиншки сјајно покривено. Једино што језик нисам могао да савладам. Они причају енглески и руски, који су престали да говоре када се заратило у Украјини па су само говорили на енглеском. Мене и кошаркаша из Београда стално су испитивали на чијој смо страни, руској или украјинској, тако да смо осјетили неки притисак. Нисам хтио да се изјасним и генерално сам против рата јер сам избјегао из Сарајева. Посебно упечатљиво у Естонији било је то што је скоро стално ноћ. Свјетлости је било од десет до два, а све остало је мрак па је то можда једина замјерка - истакао је Јосиповић.

Затим се по трећи пут обрео у Чешкој. Нова дестинација био је Дечин.

- Најљепше је било играти у Чешкој, али и живјети јер је доста јефтино, а држава је озбиљна, доста уређена и економски много јака. Они већ сада знају када им почиње такмичење и све се лагано рјешава на вријеме. Мени је лако било јер сам већ имао искуства, док они доста цијене Лигу БиХ јер знају да из ње потичу квалитетни играчи - навео је Јосиповић.

Прошла сезона, испоставиће се, била је и посљедња играчка. У њој је наступао за два клуба.

- Почео сам сезону у Приједору, а завршио и Доњем Вакуфу. Добро је било у оба клуба, а једино сам се са Приједором растао на средини сезоне, што је једини пут у каријери. Било ми је супер сарађивати са Данилом Палалићем, али су нам се путеви разишли и остали смо добри другари. Затим сам стигао код Бобана Нинића у Промо, гдје су услови за рад врхунски. Људи су толико фини да осјетиш породичну атмосферу у клубу, без икаквог притиска. Зна се ко шта ради и то је клуб који се само пожељети може. Да нисам прекинуо каријеру, остао бих у Доњем Вакуфу јер смо се тако договорили. За те људе имам само ријечи велике похвале као и за Нинића који одлично ради и сваки млади играч може доста напредовати код њега јер зна кошарку - рекао је Јосиповић.

Крајем сезоне 2012-13. био је члан Игокее са којом је постао шампион БиХ, а у тиму је играо са Миланом Дозетом који је надалеко чувени шаљивџија.

- Милан је једна посебна особа. Био је врхунски кошаркаш, а за атмосферу у тиму од њега бољег нема. Мислим да и кад спава размишља како ће некога зезати и са њим никад не знаш на чему си. Када сам био члан Игокее, највише сам се дружио са Ненадом Шуловићем. Тако се ми једном договоримо да се нађемо на кафи. Дошао ја, сједим, чекам га, он касни, што му није обичај. Тада узимам телефон да га назовем и љутито почињем да галамим што га нема до сада. А онда с друге стране чујем добро познат глас. Био је то тренер Драган Бајић на којег сам се изгаламио. Срећом, и Баја је добра особа па се само насмијао и рекао ми: “Земо, ал' су те насанкали”. Све то десило се тако што је Дозет током тренинга узео мој телефон и замијенио бројеве Шуловића и Бајића па сам ја поруке слао тренеру не знајући за то. Исто тако, петком смо имали тренинге високи против ниских. Једне прилике, цијели тренинг нико ми није додао лопту, ама ниједан играч, ниједном. Био сам изненађен што се то дешава јер цијели тренинг нисам додирнуо лопту. Долази идући петак, сви мени само додају лопту. Не постоје остали играчи. Опет сам био у чуду, али сам сазнао да је све то било Дозетово масло. Наравно да се нисам наљутио на њега и сви смо се добро смијали након тога. Са Дозетом никада није досадно и врхунски је човјек - нагласио је Јосиповић.

У међувремену се запослио, а има и планове везане за кошарку.

- Још ме није стигао тај осјећај да више нећу играти кошарку у којој сам цијелог живота. Ипак, вјерујем да ће ме стићи врло брзо када екипе крену са припремама или када крене такмичење. Завршио сам саобраћајни факултет и почео да радим, док бих радо остао у кошарци мада не бих радио ниједан стресан посао. Волио бих да тренирам дјецу у школи кошарке. Да им преносим неко моје знање и искуство, а они да се играју кошарке - закључио је Јосиповић којег сви познају под надимком Баћко.

Захвалност Ђери

У мноштву оних који су утицали на његову каријеру посебно се истичу Дарко Регода и Драган Мичић, познатији као Ђера.

- Посебно морам захвалити Драгану Мичићу Ђери који ме нашао на терену у Борику када је све почело. Моја породица је избјегла из Сарајева у Власеницу и код професора географије који воли кошарку направио сам прве кораке. Са породицом сам се преселио у Бањалуку и када сам играо баскет, наишао је Ђера и рекао ми: “Мали, сутра да те видим на војном игралишту”. Тако је све кренуло и ево докле је стигло. Прошао сам све младе селекције са њим и сваког љета 19 година смо радили заједно. Велику захвалност дугујем и Дарку Регоди који је много утицао на цијелу моју каријеру. Уједно, помогао ми је и Марко Шћекић да могу плаћати термине за индивидуалне тренинге, тако да ми је и он доста помогао - рекао је Јосиповић.

Успомене

Атмосфера у неким клубовима није била онаква на какву је навикао.

- Најбоља атмосфера је у нашим клубовима, гдје се сви међусобно дружимо, док то није био случај у осталим. Играо сам у Прагу девет мјесеци и нико ме није звао да идемо на кафу. Сви они на крају тренинга иду на своје стране, чак се и чешки играчи нису међусобно дружили. Тражити неку услугу од њих, било је незамисливо. Ипак, у Дечину су људи били доста бољи и град је доста опуштенији - навео је Јосиповић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.