Евролига ставила новац испред традиције и навијача

Факти

• Београдски тимови добили нове лиценце на три године
• Шест екипа добило сталне лиценце
• Планирано ново ширење

У жељи да постане финансијски моћније такмичење, руководство овог такмичења све више се окреће тржишту, капиталу и комерцијалним интересима, док у други план ставља оно што је деценијама чинило њен идентитет – традицију, велике клубове и навијаче.

Најаве о проширењу такмичења на 24 клуба и додјељивању нових лиценци поново су отвориле питање у ком правцу иде европска кошарка. Иако је јасно да Евролига мора да пронађе начин да повећа приходе и постане финансијски стабилнија, чини се да је у тој трци новац постао једино мјерило вриједности једног клуба.

Посебно је спорно то што се приликом доношења одлука све мање води рачуна о кошаркашкој традицији и навијачкој бази. Партизан и Црвена звезда су најбољи примјер. Београдски клубови годинама су међу најгледанијим учесницима Евролиге, а њихове утакмице представљају истинске спектакле . Атмосфера коју праве њихови навијачи, интересовање за дербије и подршка коју имају далеко превазилазе границе Србије. Али то челнике интересује јер немају гаранције за буџер.

С друге стране, у причу о ширењу Евролиге улазе клубови и пројекти који имају снажан финансијски потенцијал, али тек треба да изграде кошаркашки идентитет и традицију на нивоу најелитнијег европског такмичења. Тако су шансу добили Рома, Хапоел Тел Авив као и Дубаи који имају новац .

Евролига  жели да прати моделе НБА и да од кошарке направи још профитабилнији производ јер тренутно доноси само трошкове. Али европска кошарка није само то. Њену вриједност не чине искључиво телевизијска права, спонзорски уговори и финансијска моћ . Чине је и пуне дворане,велика ривалства, историја и емоције које се преносе са генерације на генерацију.

Управо зато би руководство Евролиге морало да размисли шта жели да сачува. Није спорно да такмичење треба да се развија, али развој не би смио да значи одрицање од сопствених коријена. На крају, новац може да купи лиценцу, доведе скупе играче и обезбиједи мјесто у елитном такмичењу. Али не може да купи деценије традиције, историју великих утакмица и навијаче који су спремни да сатима чекају испред дворане како би подржали свој клуб.

А управо су ти навијачи и та традиција највеће богатство европске кошарке. Чини се да су у Евролиги то почели да заборављају.