Драшко Албијанић о дугој каријери: Ивановић и Вујошевић дали посебан печат

Милан Зубовић 02.11.2026 08:00

Фото: Драшко Албијанић о дугој каријери: Ивановић и Вујошевић дали посебан печат

Наиграо сам се кошарке, надавао се кошева и не осјећам никаву помисао да могу још. Дао сам максимум. Хвала саиграчима као и оним људима који су пратили и преносили моје партије. Било је то лијепо и узбудљиво путовање које носим за читав живот, изјавио је кошаркаш из Билеће са пребавалиштем у Требињу Драшко Албијанић.

ФАКТИ:

Одбио понуде Лиеткабелиса и Гисена
Није погазио дату ријеч за трансфер

Каријера трајала 22 године

Тих, скроман, ненаметљив, али увијек пожртвован на терену за саиграче и екипу. Албијанић је након 22 године завршио професионалну каријеру током које је промијенио доста клубова, а сада ради као индивидуални тренер. У интервју за "Глас Српске" открио је детаље своје каријере током које је сарађивао и са два свјетска тренерска имена.

ГЛАС: Како сте се одлучили на прекид каријере?

АЛБИЈАНИЋ: Било је то још за вријеме пандемије вируса корона. Послије те сезоне, која је била прекинута, а ја играо у Швајцарској, размишљао сам о престанку јер сам имао већ 34 године. Ипак, одлучио сам да играм у БиХ па сам био у Слободи и Леотар и једну сезону у Грчкој чисто из неке знатижеље јер је у питању била Атина те интересантан пројекат. Већ на почетку сезоне у Леотару, која је потом била успјешна, одлучио сам да више нећу играти. Одиграо сам пред породицом, фамилијом, пријатељима, кумовима... и тешко је било поново наћи мотив за даље. Осјетио сам да је вријеме да препустим мјесто млађим момцима. Драго ми је што сам ту сезону одиграо такмичарски и што је посљедња утакмица била такмичарска. Не осјећам да ми је жао и хладне главе могу рећи да немам "репова" иза себе. Врло сам срећан и задовољан.

Касни почетак

ГЛАС: Да се вратимо на почетка каријере. Како сте започели да се бавите кошарком?

АЛБИЈАНИЋ: За то је везана анегдота и доста касно сам почео тренирати. Био сам трећи разред средње школе 2003. године и са својим другом из разреда ишао сам да нађем Миодрага Шакотића који је радио у Леотару. Нашао сам га у једном кафићу, пришао представио се. Рекао сам му да сам висок 205 центиметара и да бих желио тренирати кошарку. Он ми је рекао да дођем на тренинг и већ идуће седмице био сам прикључен првом тиму. Тако да нисам прошао млађе селекције јер сам из Билеће ишао у Требиње у средњу школу па нисам могао да тренирам. Већ четврти разред средње школе уписао сам ванредно и био максимално посвећен тренинзима. Доста брзо сам напредовао и стигао вршњаке. Имао сам моторику и елементе који су ми ишли и брзо сам све савладао.

ГЛАС: Ваш први клуб био је Леотар. Сјећате ли се прве утакмице за сениорски тим?

АЛБИЈАНИЋ: Наравно да се сјећам. Било је то 2004. године када смо играли пријтељску утакмицу против Ибона из Никшића. Добио сам минуте и занимљиво да сам на тој утакмици, у којој је била играна пета четвртина за нас млађе играче, постигао 18 поена и био најефикаснији.

ГЛАС: Када сте схватили да ће кошарка бити твој основни позив?

АЛБИЈАНИЋ: Сви ми који смо одрасли у Билећи крајем 90-их и почетак 2000-их година живјели смо за кошарку. Пратила се свака утакмица, а у том периоду били су сјајни резултати наше репрезентације који су прављени у континуитети па смо сви маштали да се бавимо кошарком па чак и ја иако нисам тренирао. Дошла ми је идеја јер сам био висок. То је био озбиљан рад и врло брзо сам увидио да ће то бити пут којим желим ићи и да желим дати максимум да се остварим као кошаркаш. Тај пут није био нимало лаган и било је много одрицања, али је имао своју велику чар.

ГЛАС: Први тим за којег сте играли био је Леотар. Потом сте 2007. прешли у Слободу. Како је дошло до преласка у Тузлу?

АЛБИЈАНИЋ: Отишао сам у Слободу као појачање за Суперлигу БиХ. Тамо је био још један Билећанин Милан Милошевић као и директор клуба Жарко Вујовић који је такође из Билеће па сам имао повезницу и неког да ми олакша да се уклопим у систем. Дошао сам за Суперлигу, а остао још четири сезоне.

Долазак у Борац

ГЛАС: Затим сте били члан Борца из Бањалуке?

АЛБИЈАНИЋ: И у Борац сам стигао као појачање за Суперлигу БиХ јер је екипи требао центар. Била је то добра екипа. Тренер је био Драго Каралић и били су ту још Марко Јагодић Куриџа, Синиша Ковачевић, Слободан Тошић, Немања Врањеш... Играли смо полуфинале против Игокее која је тада играла АБА лигу.

ГЛАС: Након тога услиједио је први одлазак у иностранство. Како је било играти за румунски Асесофт?

АЛБИЈАНИЋ: Они су дуго били прваци Румуније и сезону прије мог доласка изгубили су од Клужа у финалу. Прва титула за Клуж те 2011. године. Асесофт је реновирао своју дворану и измјестили су нас изван града да играмо у мањој дворани. Били су без очекивања довели су мене да подмладе састав. Међутим, како је ишла сезона осјетили су да са неколико појачања могу направити добар резултат. Довели су Владимира Тицу на полусезони и Раду Џамбића, једног Литванца и на крају смо ушли у плеј-оф као четврти на табели. Четвртфинале и полуфинале плеј-офа играно је на три добијене утакмице, а финале на четири. Ми смо серију завршили са десет побједа. Били смо растерећени и само у четвртфиналу смо имали предност домаћег терена.

ГЛАС: Потом сте отишли у Питешти?

АЛБИЈАНИЋ: Био сам тада млад играч и размишљао сам да одем из Асесофта јер је доводио доста добре играче па сам мислио да одем у мањи клуб да изборим минутажу. Можда је то била лоша одлука мада смо у првој утакмици освојили Суперкуп јер је Питешти претходно освојио Куп Румуније. Сезона је почела добро, али није тако наставила. Имали смо повреда и нисмо баш завршили успјешно како смо започели.

ГЛАС: Брзо сте заиграли и за трећу екипу у Румунији?

АЛБИЈАНИЋ: Тако је. То је био Таргу, међутим нисам био довољено спреман и имао сам повреду леђа. Препао сам се да није нешто озбиљније па сам се вратио кући на опоравак. Послије тога сам прихватио понуду Зрињског јер је био новембар, а нисам имао ангажман. Пристао сам јер ми је било близу куће, није било озбиљнијих понуда и пристао сам да играм до Нове године. Тај период играо сам јако добро и некако сам осјећао да ћу да добијем позив за репрезентацију БиХ што се испоставило као тачно.

ГЛАС: Из Зрињског сте отишли у Борац Чачак?

АЛБИЈАНИЋ: Дошао сам да играм Суперлигу Србије која је била јака са доста великих имена и мени је било жеља да се окушам. Никола Јокић је играо за Мегу, Никола Милутинов за Партизан, Бобан Марјановић за Црвену звезду, Петар Поповић за Металац, Сава Лешић за Раднички Крагујевац... Набрајам оне против којих сам играо.

Играње против Јокића

ГЛАС: Сјећате ли се како је било играти против Јокића?

АЛБИЈАНИЋ: Већ тада се причало да ће да буде велики играч. Он и Ратко Варда били су центри Меге, а Васа Мицић дио екипе. То је било оне године када су биле поплаве па се Лига одужила и остао сам скоро четири мјесеца. Било је фино искуство играти против таквих величина. Играли смо продужетак против Звезде, а против Партизана било је густо и Саша Павловић је ријешио утакмицу на крају.

ГЛАС: Затим сте отишли у сјеверномакедонски Кожув?

АЛБИЈАНИЋ: Они су први дали понуду и прихватио сам. Играли смо Балканску лигу и домаће првенство. Стигли смо до полуфинала Балканске лиге и играли против клуба из Приштине, а наш помоћни тренер и возач нису могли да уђу у дворану када смо гостовали колико је било пуно. Играло се на кош разлику, они су нас добили 18, ми њих 15 поена разлике па смо испали.

ГЛАС: Затим сте стигли мало ближе кући. У Сутјеску из Никшића.

АЛБИЈАНИЋ: Можда сам тако и бирао клубове, да будем ближе породици. Ту сезону било је понуда које су биле логичније да прихватим. Рецимо, звао ме Лиеткабелис јер су видјели моје партије са Европског првенства у Француској. Ипак, имао сам једну породичну ситуацију. Мој отац био је болестан па сам желио да будем ближе њему, један брат ми се женио, а мени се играла АБА лига коју до тада нисам имао прилику да играм.

Долазак у Игокеу

ГЛАС: Затим сте 2016. године стигли у Игокеу?

АЛБИЈАНИЋ: Дошао сам спреман и мотивисан. Титулу у БиХ узели смо баш доминатно. Јако добро смо играли сезону у АБА лиги иако то није био јако скуп састав. Ипак, имали смо хемију и атмосферу, добро смо се разумијели на терену, али и ван терена па се и дан данас чујемо. Само смо у финалу плеј-офа изгубили једну утакмицу од Какња. Били смо пети у АБА лиги. Те године сам у Избору "Гласа Српске" био међу десет најбољих и добио признање за најбољег кошаркаша Републике Српске за 2016. годину. То су ми најзначаније и једина индивидуална признања која су остала за понос.

ГЛАС: Отишли сте потом у Ловћен?

АЛБИЈАНИЋ: То љето био сам на припремама са репрезентацијом и нисам продужио сарадњу. Ушао сам у септембар без клуба и мој саиграч из Игокее Душан Катнић ме звао и рекао да има понуду за мене из клуба који и гра Прву лигу Њемачке. Управо за то везана је и једна анегдота, а мислим да сам поступио људски исправно. Имао сам усмену понуду из Њемачке, али нисам имао писмену и чекао сам да они одгледају моје утакмице. Како се нису јављали неко вријеме мој друг Никола Кораћ са којим са играо у Сутјесци постао је тренер Ловћена и звао ме да дођем. Он је сједио са предсједником клуба и звао ме телефоном да поразговарамо. Рекао сам му да ми је ауто на сервису и да не могу доћи, а предсједник ми је рекао да ће послати такси. Отишао сам и договорили смо се, пружили руку један другоме, али ништа нисам потписао. Већ сутрадан ме звао тренер Гисена који је нудио уговор и представио да одмах играм и то против Бајерна, Бамберга и Албе. Нисам зано шта да радим. Брат ме одвезао за Подгорицу гдје сам поново разговарао са предсједником Ловћена Браном Мартиновићем којем сам рекао да смо се договорили и да долазим на Цетиње. Можда је та одлука била лоша по моју каријеру, али сам у клубу имао све могуће што смо се договорили, а клуб је први пут играо АБА 2 лигу. Касније сам отишао у Сарајево да играм за Спарс гдје сам упознао супругу. Негдје у животу изгубите, а негдје добијете. Сада сам у срећном браку и имамо двије дјевојчице. Ко зна шта би било да сам погазио дату ријеч и отишао у Њемачку.

ГЛАС: Споменули сте репрезентацију БиХ гдје сте сарађивали са два врхунска тренера, Душком Ивановићем и Душком Вујошевићем.

АЛБИЈАНИЋ: Провео сам у ререзентацији три комплетна љета, два са Ивановићем и једно са Вујошевићем. Њих двојица су доста различита по начину рада и тренинга. То је било моје прво искуство са тренерима тог нивоа. Ивановић је јако захтјеван и прије свега дисциплинован према самом себи. Код њега нема вике, али сви дају максимум. На мене је у том моменту оставило утисак да сам доста напредовао и научио, не само о кошарци већ и о животу. Рецимо, ако је доручак у девет Ивановић је до тада сат времена џогирао, прочитао 50 страна неке књиге и са доста енергије стигао на тренинг. Вујошевић је инсистирао на сваком детаљу, а давао је максималну слободу и указивао повјерење. Била је смјена генерација у репрезентацији па су млађи играчи попут Едина Атића, Џанана Мусе и Амара Гегића добили његову велику подршку и вјетар у леђа. Сви говоре да је он био одличан у раду са младима и да их је формирао као као људе, а то је тачно. Стварно сам доста добрих ствари за живот научио од њих. Било ми је драго што сам имао прилику да сарађујем са њима двојицом.

ГЛАС: Да ли је Вујошевић и вама у екипи дијелио књиге?

АЛБИЈАНИЋ: Нисам задужио књигу јер сам био најстарији. Муса јесте сигурно добио књигу, а чини ми се и Дарко Талић мада нисам сигуран за њега.

ГЛАС: Да ли су код Ивановића тренинзи били исцрпни као што причају многи играчи?

АЛБИЈАНИЋ: Били су баш исцрпљујући. Ипак, мени није било тешко и то сам сматрао нормалним јер сам раније пролазио кроз дрилове. Ипак, то је било нешто најјаче што сам осјетио. Ивановић нам је говорио: "Шта се жалите? Јел' мислите да је лако играти за мене у клубу? Ово у репрезентацији је само блажа верзија". Ипак, тијело се брзо адаптирало и све постане нормално. Тада сам први пут играо на крилном центру што прије тога никад нисам. Мислим да сам се добро физички адаптирао и да сам остао још годину каријера би ми ишла у тотално другом правцу.

ГЛАС: Како је дошло до одласка у Швајцарску?

АЛБИЈАНИЋ: Прије тога играо сам за Спарсе и имао јако добру сезону. Ипак, та ме сезона уморила јер смо изгубили финале од Широког и са 32 године размишљао сам да идем вани. Стигао је позив из Швајцарске па сам помислио да одиграм још неколико сезона па да се пензионишем. Дошао сам у Вевеј на Женевском језеру, а позив сам добио Горана Иконића који је био помоћни тренер, а ту си били Никша Бавчевић, Марко Болтић, Урош Николић... Била је то фина прича коју је прекинула корона. Играли смо против Фрибурга у сриједу, а онда нам је у четвртак речено да првим летом идемо кући. Тако да се десила та сезона која није доиграна. На почетку сљедеће сезоне имао сам удес и сломио лијеву руку, али успио сам да се опоравим и одиграм још четири-пет сезона.

Крај у Леотару

ГЛАС: Каријеру сте завршили тамо гдје сте је почели, у Леотару?

АЛБИЈАНИЋ: У том тренутку нисам гледао финансијски дио и породицу сам посматрао кроз кошарку те гледао гдје ће лакше да ми буде. Дошао сам у Леотар гдје сам остао двије сезоне. Борили смо се до посљедње минуте да уђемо у Суперлигу. Прије тога, сам отишао у Грчку и било је то занимљиво искуство пред крај каријере. У питању је био амбициозан клуб Протеас, можда више академија која је бројала 600 полазника и налази се у атинском насељу Вула. Циљ је био да подигнемо клуб и да уђе у другу Лигу Грчке која је јако гледана и праћена тако да сам због тога отишао и то је било то. Ушли смо у виши ранг и вратио сам се кући.

Рад с младима

ГЛАС: Шта тренутно радите?

АЛБИЈАНИЋ: Ух, то је најтеже питање. Прва година је како сам у пензији. Сада сам у транзицији. Био сам мало укључен у тренерски посао и радио као помоћник у Леотару. Како сам завршио каријеру отворио сам академију за индивидуални рад с играчима и буде доста посла у љетнем периоду. Углавном сам радио са играчима који су првотимци или већ куцају на врата првог тима. Два момка са којима сам радио сада играју колеџ кошарку у САД. То су Марко Марковић и Лазар Милошевић.

Тренерски позив

ГЛАС: Хоћете ли бити тренер?

АЛБИЈАНИЋ: Доста тога сам записивао и спремао током каријере, али видјећемо шта ће живот да донесе. Красила ме велика посвећеност и увијек сам давао максимум, не само на утакмицама већ и на тренингу да учиним тим бољим.