Драго Каралић, прослављени кошаркашки тренер: У "Борику" није било звиждука, само аплауза

Милан Зубовић 06.07.2026 09:50

Фото: Glas Srpske

Када се каже кошаркашки тренер из Бањалуке, прво име које многима пада на ум је Драго Каралић.

Тренер који је годинама радио у мушкој и женској кошарци иза себе има богату каријеру током које је Борац водио четири пута, а Игокеу трипут те стигао до трофеја у обје конкуренције. По властитом признању у интервју "Гласу Српске" није оставио дубок траг као играч, а његови кошаркашки почеци везани су за играње баскета у бањалучком насељу Чаире.

- Кошарку сам почео играти 1978. године. У то вријеме био је неки момак Зринко који је волио кошарку и радио у клубу који се звао Времеплов, касније преименован у БСК. Он ме видио на игралишту и предложио да дођем у тим који је тренирао у школи "Браћа Павлић" односно "Иво Андрић". Ту сам почео и касније прешао у Борац, за који сам играо шест сезона. Када смо прешли у СРЈ да играмо, управа клуба одлучила је да више нисам потребан као играч, већ да почнем да радим као тренер. Била је то сезона 1992-93, када је тренер Борца био покојни Миодраг Балетић, којем сам био помоћник и много научио од њега, јер је био изузетан човјек. Током зимског периода Балетић је отишао с клупе, а управа ме поставила за тренера да водим утакмицу против Краљева у гостима. Славили смо након два продужетка, а у идућем колу изгубили од Профиколора у Руми, гдје смо били домаћини па су ме смијенили. Са новим тренером нисам успоставио конекцију па нисам био асистент, иако сам био у клубу - започео је Каралић своју причу.

ГЛАС: Услиједио је Ваш први одлазак из Борца.

КАРАЛИЋ: Добио сам позив од Балетића да дођем у Никшић, да играм и радим са њим. То је било 1993. године и био сам тамо два мјесеца, јер управа није нешто била заинтересована да будем ту. Балетић ме видио као неку спону између играча и њега, али се с управом нисам договорио.

ГЛАС: Тада сте прешли у женску кошарку.

КАРАЛИЋ: У Никшићу добијем позив из Бањалуке да будем тренер Младог Крајишника. Вратио сам се одмах, преузмем екипу и ту званично крену моја путешествија.

ГЛАС: Екипа је била у Србији и имала много проблема у раду.

КАРАЛИЋ: Били смо у Шиду. Чини ми се да су Менсура Хаџић и Лара Мандић прешле у Црвену звезду, од које смо заузврат добили двије седмице припрема на Копаонику. Када смо се вратили са Копаоника у Шид, нисмо имали гдје да се смјестимо јер су нам људи рекли да се нису ништа договорили с клубом те да нас једино могу смјестити у мотел на аутопуту у Адашевцима, док ситуација не буде ријешена. Нисмо имали дворану па смо кондицију одржавали на дијелу аутопута гдје није било саобраћаја и ту смо излазили да се истрчимо. Како сам био добар пријатељ са Синишом Боровицом, који је био нећак Душана Боровице, власника фирме "Боровица", договорио сам се да нам помогну. Он ми је дао на кориштење дворану и хотел. Дошао је комбијем по наше ствари, а ми смо возом из Шида отишли за Руму.

Факти
Тренирали на аутопуту у Адашевцима
Водио мушке и женске клубове
Неколико пута сједнио на клупи Борца и Игокее

ГЛАС: Како је било играти у Руми?

КАРАЛИЋ: У Руми нас је публика лијепо примила, иако је сезона била турбулентна. Екипа је била добра, за њу су играле Мирјана Јовановић, Јадранка Ћосић, Санда Вуковић, Душица Стопајник, Александра Мушић, Душанка Вукчевић... Тада и у Руми ситуација постаје тешка и селимо се за Врбас, јер се управа тако договорила. Тамо смо били смјештени до краја лиге, када се поново враћамо за Руму, пошто су нам из фирме "Витал" рекли да нам не могу финансирати смјештај и утакмице. Завршили смо као четврти на табели и играли плеј-оф, гдје смо у полуфиналу изгубили од Бечеја након мајсторице. Показали смо да и без неких финансијских средстава можемо играти добру кошарку. Ипак, било је веома тешко.

ГЛАС: Тада сте прешли у ЖКК Бечеј.

КАРАЛИЋ: На крају лиге јавио ми се Момо Милатовић, који је био тренер тада и који ме предложио за тренера. Попричао сам са управом и пристао на сарадњу. Направили смо добру екипу, можда смо киксали у Купу, јер смо били домаћини у Врбасу и нисмо играли у својој дворани. Првенство смо узели глат и добили све три утакмице у финалу. Била је то екипа са Анђелијом Арбутином, Мирјаном Јовановић, Јеленом Мирковић... Наредне сезоне правимо нову екипу и играмо квалификације за Лигу шампиона у Атини, гдје смо изгубили од бољег тима. Почели су проблемчићи у управи и почетком децембра престао сам радити.

ГЛАС: Услиједио прелазак у бившу Боровицу.

КАРАЛИЋ: Синиша Боровица ми се јавио у јануару након што су смијенили Јанка Луковског па сам прешао у мушку кошарку и направили смо добар резултат. Екипа је била 12. када сам је преузео и стигли смо до осмог мјеста, а у плеј-офу смо играли против Партизана. Остао сам и наредну сезону, али клуб је полако почео да "пада", а у екипи сам имао Зорана Сретеновића, Дамира Покраца, Сашу Рамача, Саву Рајковића... На вријеме смо изборили опстанак и то је било то.

ГЛАС: Постали сте тренер Борца.

КАРАЛИЋ: На крају сезоне контактирамо са Борцем и враћам се у Бањалуку 1997. године. Правимо добру екипу и играли смо Прву Б лигу СРЈ као домаћини у Бачкој Паланци. Тамо смо путовали на домаће утакмице и остала гостовања. Жељели смо да уђемо у Прву А лигу, али су се појавиле приче да не можемо играти то такмичење. Хемофарм је добио чудну утакмицу у Никшићу па смо били други и Вршчани су ушли у виши ранг. Вратили смо се у Бањалуку и тада почиње наш излазак у Европу.

Први излазак на евросцену

ГЛАС: Колико се сјећате прве међународне утакмице против Монтана из Капфенберга?

КАРАЛИЋ: Одлично се сјећам. Били су кошаркашки празници у Бањалуци. Лако смо их добили у Бањалуци, а у Аустрији ситно изгубили. Прошли смо у групу гдје су још били Бенстон из Загреба, Туборг Измир и Дукато Сијена. Имали смо скор три-три и жалим што нисмо славили у Загребу, јер смо били близу. У то вријеме људи из "Пиваре" су имали велики утицај у клубу и радили су добар посао посебно на промоцији кошарке па је дворана увијек била пуна и владало је велико интересовање за кошарку. Већина играчког када била је домаћа, а ту су били Зоран Кукић, Саша Вујасиновић, Зоран Ћургуз, Борис Благојевић, Томица Зиројевић, а са стране су добро прихваћени Саша Вулета, Васиљ Шево, Миодраг Бабић па су се навијачи идентификовали са њима.

ГЛАС: Како је било водити екипу у пакленој атмосфери "Борика"?

КАРАЛИЋ: Сјајно. Сви волимо да играмо пред пуном двораном, поготово пред својим навијачима. Док сам био тренер у Србији, мало сам се и навикао на пуне дворане, јер сам са Боровицом играо против Црвене звезде, Партизана, Радничког, Беобанке... Та енергија са трибина знала је да подигне играче. У "Борику" није било звиждука, већ само аплауза. Утакмице су биле јако посјећене, са јако добром атмосфером у АБА лиги, што је нама била мотивација за игру. Ипак, мало лошији резултати утицали су да у другом дијелу године опадне интересовање.

ГЛАС: Након растанка са Борцем прешли сте у Игокеу, која је тада била љути ривал.

КАРАЛИЋ: Послије губитка Купа од Игокее растао сам се с Борцем и на крају сезоне први пут прешао управо у Игокеу, гдје сам провео цијелу сезону. Амбиције су биле велике, добро смо изгледали, али нисмо направили искорак.

ГЛАС: Мало ко зна да сте у једном кратком периоду водили екипу Орлова.

КАРАЛИЋ: Дејан Ерешић био је директор Орлова који су имали добру екипу са Борчевим клинцима и неколико искусних играча. Орлови су се квалификовали кроз лигу Републике Српске да играју за Лигу првака БиХ. За противника смо добили Слободу. На мој приједлог ишли смо седам дана у Србију на мини-припреме, јер смо мјесец дана били без утакмице па смо играли са Црвеном звездом, Војводином и Радничким. У првој утакмици са Слободом пред препуним "Мејданом" у Тузли имали смо шут за побједу. Нацртали смо акцију, наш играч је остао сам на тројци и погодио "први обруч". Другу утакмицу у Бањалуци лако су добили, а за њих су играли Јасмин Хукић и Азур Корлатовић.

ГЛАС: Били сте тренер Борца који је финале плеј-офа Лиге БиХ играо у Приједору, јер није могао у "Борик".

КАРАЛИЋ: То ме никад није много интересовало. Знам да је био неки спор између клуба и дворане, јер је дворана била одвојена од града и плаћало се њој. Дошло је до неких поскупљења и клуб није хтио да плати па нисмо могли да играмо. Путовали смо у Приједор два пута дневно да бисмо тренирали. Имали смо подршку у Приједору. Добро играли све три утакмице у Широком Бријегу, гдје смо до посљедњих минута били у игри. У трећој смо имали осам поена разлике на четири минута до краја. Ацо Дамјановић је пресјекао лопту и промашио закуцавање, док је Мартин Вањак погодио тројку са осам метара и ту смо изгубили финалну серију.

Као тренер радио у Билећи

ГЛАС: Рад у Билећи Вас је поново препоручио Игокеи, коју сте тада увели у АБА лигу?

КАРАЛИЋ: Након још једног растанка са Борцем послије само три кола у зиму добијем позив из Билеће. Херцеговац је имао само једну побједу у полусезони и циљ је да опстану. Ствари су биле нереалне, али "рекох, хајде да покушамо". Био сам невиђено добро прихваћен. Довели смо два појачања на домаћи кадар без странаца. Обавили мини-припреме и уписали девет побједа у другом дијелу такмичења и опстали у лиги. Наредну сезону сам такође провео у Херцеговцу и са фином екипом смо без главобоље изборили опстанак. Људима из клуба сам рекао да више нећу остати и по повратку кући добијем позив Игокее. Дошао сам умјесто покојног Сретеновића и амбиција је била улазак у АБА лигу. Освојили смо треће мјесто у лигашком дијелу иза Широког и Босне, а пласман у плеј-офу је одлучивао ко ће на Јадран. Прву полуфиналну утакмицу са Босном смо играли 1. маја у Сарајеву. Био сам толико сигуран да ћемо славити и ту утакмицу смо одиграли из уџбеника. Босна није имала никакве шансе да нас добије. Није била велика разлика, али смо контролисали цијели меч. Друга утакмица играна је за три дана у Александровцу и знао сам да ће доћи на све или ништа. Сам меч био је за инфаркт. У финишу, на два разлике за нас Милијан Боцка је изгубио лопту на центру и Босна је имала шут за три поена који је промашила. Са том побједом смо ушли у АБА лигу. У финалу са Широким били смо ментално потрошени па смо изгубили са 0:3.

ГЛАС: Ипак нисте добили прилику да водите Игокеу у АБА лиги?

КАРАЛИЋ: Обавио сам поштено свој посао за који сам био задужен. Био сам позван да урадим тај посао, што сам и учинио. Игокеи се тада све отворило након уласка у АБА лигу, направљена је дворана, а екипа је бивала све квалитетнија. Тада сам се вратио у Борац који је требало да се врати у Лигу БиХ. Освојили смо Куп Републике Српске и изборили виши ранг, да бих био смијењен доласком нове управе.

ГЛАС: Пут Вас је одвео и у Вишеград.

КАРАЛИЋ: То је такође била мисија спашавања екипе од испадања. Били смо близу, али нас је пораз од Радника на домаћем терену коштао опстанка. Нисмо успјели и остаје жал јер смо били близу.

ГЛАС: Затим сте се поново вратили у женску кошарку.

КАРАЛИЋ: Дуго сам паузирао и онда прихватио позив Младог Крајишника. Прве сезоне имали смо доста добру селекцију, али смо изгубили Куп и било је турбуленција. Дошло је до смјене генерација и били смо сигурни у опстанак, мада нисмо могли нешто више да урадимо. Треба имати у виду да је женска кошарка сасвим другачија од мушке.

ГЛАС: Ко је најбољи кошаркаш којег сте тренирали?

КАРАЛИЋ: Било је их је доста. Радио сам са покојним Сретеновићем, који је био играчина, иако је био на заласку каријере и већ освојио титуле са Југопластиком. Слађан Стојковић је професионалац какав се ријетко среће. Ту је и Анђелија Арбутина, која је код свих тренера била намћор, али са мном никад није било проблема. Не треба заборавити Зорана Кукића, Марка Шћекића, Сашу Вујасиновића, Васиља Шеву.... Било је добрих Американаца у Игокеи, али се не сјећам имена.

ГЛАС: Какав је био први странац у историји Борца Дејвид Круз из Мексика?

КАРАЛИЋ: Екстра. Добар професионалац мада је то вријеме било другачије и било је много више спортске културе. Управа тада није дозвољавала да превише странаца игра у екипи и тражио се домаћи кадар па је било тешко добити утакмицу АБА лиги.

ГЛАС: Тренирали сте у Борцу и некадашњег репрезентативца Србије Марка Јагодића Куриџу.

КАРАЛИЋ: Марко је био велики потенцијал, али је био на недефинисаној позицији. Борац је имао проблема са виском играчима и он је силом прилика био унутрашњи играч, а био је више четворка или тројка. Имао је лошији шут у то вријеме, међутим и он се испрофилисао. Био је вриједан и велики радник, мада је желио да се кроз једну или двије утакмице докаже. Када се мало смирио и довео у ред, направио је добру каријеру и стигао до репрезентације, што је огроман успјех.

Група 7

ГЛАС: Водили сте Борац против Групе седам. Како је то изгледало?

КАРАЛИЋ: То је био незапамћен спектакл. Да је дворана могла да прими 50.000 људи, била би пуна, а мало мање је било против Бенстона. Била је велика част да будем дио тог спектакла, јер су на другој страни били Дејан Бодирога, Александар Ђорђевић, Владе Дивац, Предраг Даниловић, Жарко Паспаљ, Зоран Савић, Жељко Ребрача, појачани Радиславом Нестеровићем, Слађаном Стојковићем, Александром Трифуновићем... У организацију је био укључен Братислав Браца Ђорђевић, Александров отац. Тражио се термин када они могу и тражили су да дођу чартером и да одмах могу да се врате. То је нешто што се не заборавља.

Најтежи пораз

ГЛАС: Који Вам је пораз најтеже пао?

КАРАЛИЋ: Онај од Црвене звезде у Бањалуци у АБА лиги. Водили смо скоро цијелу утакмицу и Звезда је имала посљедњи напад. Феликс Којадиновић је чувао Игора Ракочевића, који је, по мом мишљењу, послије дриблинга направио фаул у нападу, а судија није ништа свирао да би потом одиграо лопту лијево на 45 степени, одакле је Вук Радивојевић погодио тројку за побједу у посљедњој секунди. Имали смо пет поена разлике два минута прије краја и изгубили смо. Не могу заборавити Макаби Тел Авив у "Борику". Добили смо прво полувријеме против првака Европе и онда нас је Дерик Шарп "уништио" у другом полувремену.