Драгана Свитлица за "Глас Српске": Монголијa ме пријатно изненадила

Већ четири мјесеца Даркхан у Монголији адреса је становања Драгане Свитлице. Кошаркашки тренер из Бањалуке одлучила се на тај корак прошле године када се растала са клубом из Шведске, а на далеки пут кренула је почетком октобра.

За сада је задовољна условима рада и живота, мада ниске температуре ваздуха кваре идиличну слику питорескне државе смјештене у централно-источној Азији између Кине и Русије. Свитлица ради као тренер у клубу Garkhan basketball Association гдје води селекцију дјевојчица узраста од 13 до 15 година. У интервју за "Глас Српске" Свитлица се дотакла одласка у далеку земљу, условима за рад, односу Монгола према њој, као и њиховој заинтересованости за спорт, посебно за кошарку.

ГЛАС: Откуд у далекој Монголији?

СВИТЛИЦА: Искрено, пуно тога се дешавало преко љета. Било је понуда које су пропале и неких које ми се нису свидјеле. У једном тренутку стигла ми је понуда из Монголије и одмах сам помислила да је то то. Имала сам неки позитиван осјећај и сама Монголија била ми је на листи држава које желим да посјетим па се све поклопило те испало као добра опција. У почетку нисам ни размишљала да је у питању други континент и да људи имају предрасуде, али мени је било драго што идем тамо јер имају сјајан пројекат да започну популаризацију женске кошарке и рад са младима. Мени је то супер, јер правиш нешто ново и једно сасвим ново искуство које је тотално другачије од онога што сам радила. Знала сам да неће бити притиска и тензије, да ме неће преварити, чула сам добре ствари о људима и то је преломило да одем.

ГЛАС: Како је изгледао Ваш долазак у Монголију?

СВИТЛИЦА: Када сам дошла била сам збуњена. Сви они другачије изгледају у односу на мене и на почетку су ме чудно гледали чак и додиривали, јер нису имали много контаката са Европљанима. Када су се навикли, све је постало сасвим друга прича и све је било много лакше.

ГЛАС: Како баратате монголским језиком?

СВИТЛИЦА: Никако. Тек сам прије неколико дана научила да кажем једну ријеч и то мајмунче, а до тада сам покушавала да кажем људи и свиња, али не иде. То је због њиховог изговора којег је тешко научити иако они имају жељу да ми објасне мада не иде. Одустајем на вријеме. Лакше је научити мађарски ха-ха-ха. 

ГЛАС: Колико Монголи познају спорт?

СВИТЛИЦА: Они су најбољи у рвању и то је најпраћенији спорт. Имају жељу да подигну ниво кошарке и одбојке па су кренули да раде на томе. Мени се свиђа начин на који то раде, а примјера ради директор клуба у којем сам тренер јако воли кошарку и прије три године кренули су да раде са млађим селекцијама, док су сада кренули и са женским екипама. Човјек је препознао шта треба да учини да би направио добру базу за даљи развој. Свиђа ми се што није као челници појединих клубова код нас који мисле да знају све, а знају врло мало. Он жели да разговара, тражи савјет, нуди помоћ, отворен је за сваку врсту сарадње, јер жели напредак клуба тако да је за сада лијепо сарађивати са њим, али и са осталима у клубу.

ГЛАС: Да ли Монголи ишта знају о српској и свјетској кошарци?

СВИТЛИЦА: Знају, зато и хоће српске тренере, односно Балканце, јер препознају наше тренере као што је то случај у Кини. Код нас се тренери не поштују док то није случај у земљама Источне Азије које су препознале моменат. Они знају да им нико други неће научити дјецу ако немају некога ко ће им пренијети знање.

ГЛАС: Има ли неки тренер са ових простора у Вашој близини?

СВИТЛИЦА: Има. Бранислав Грегорић који је радио у Кини, Казахстану и Србији. Он је у мушким млађим категоријама истог клуба гдје сам и ја. Знам да их има и у клубовима из Улан Батора, али их још нисам упознала.

ГЛАС: Колико су дјеца у Монголији талентована за спорт с обзиром на то да нису посебно спортска земља?

СВИТЛИЦА: Изненадила сам се колико има доста талентоване дјеце у узрасту до 13 година. Њих неколико има сјајну контролу лопте што сам раније ријетко када виђала па разумијем њихову жељу да та годишта ишколују у наредном периоду. Има талента и изненадила сам се да дјевојчица од 12 година изводи све што сениорке изводе. Наравно има и оних који су мање талентовани што је сасвим нормало. Када погледам како се опходе према спорту, чини ми се да ће нас азијске државе у наредном периоду прерасти. Колико год они улажу, ми не улажемо. Код нас се очекују резултати са минималним или никаквим улагањима што је немогуће направити.

ГЛАС: Какви су услови за рад?

СВИТЛИЦА: Добри. С обзиром на то да ми је ово прва година тамо, а њима прва сезона стварно је добро и дворана је добра. Нисам знала шта да очекујем када сам долазила јер је други континент у питању као и другачији менталитет људи. Овдје сам сама и немам никога, али шта год да ми треба људи из клуба су ту да ми помогну. Једноставно желе да се осјећам добро и то ме чини срећном.

ГЛАС: Какав је систем такмичења?

СВИТЛИЦА: Утакмице Лиге играју се турнирски и то само у Улан Батору и Даркхану, јер у другим мјестима нема адекватних дворана. Велика арена у Даркхану направљена је прије три године гдје се још одигравају одбојкашке утакмице. Већина утакмица је у главном граду Улан Батору па када играмо идемо сви заједно, дјечаци и дјевојчице и требају нам четири сата да стигнемо. Кренемо ујутро у шест сати, одиграмо четири утакмице па се вратимо истог дана у 23 часа што нам је мало напорно.

ГЛАС: Шта Вам се посебно свиђа у Монголији?

СВИТЛИЦА: Та њихова гостољубивост, поштовање и љубазност. Имају респект према странцима, а својом скромношћу ти "лупе невидљиви шамар" и научиш да будеш захвалан на свему што имаш и на свему ономе што ми узимамо здраво за готово. Одушевила ме њихова породична конекција. Била сам гост традиционалне породице која живи у њиховом карактеристичном шатору који ме доста подсјетио на скромне сеоске куће које су некад биле. Када сам ушла осјетила сам њихову топлину и то да си добродошао. То ме вратило у дјетињство.

ГЛАС: Како сте се навикли на временске (не)прилике?

СВИТЛИЦА: Свиђа ми се природа и све сјајно изгледа, чак и под снијегом мада једва чекам да окопни ха-ха-ха. Ужасно је хладно и дневне температуре су ниже од минус 20, а иду и до минус 40 на шта нисам навикла, јер сам генерално велики љубитељ љета. Када сам кретала на пут говорили су ми да ће бити веома хладно, мада нисам много вјеровала у то. Када сам стигла видјела сам да није тако и било је још хладније. Кажу ми да ће до краја фебруара отоплити, само не знам шта је то њихово топлије вријеме након ових минус 30 ха-ха-ха. Пријатељи ме питају да ли идеш у штење? Ма какви. По оваквој хладноћи напољу сам само онолико колико морам да будем и трудим се да будем што краће, бар док је зима. Таксијем идем од стана до дворане и то је то.

ГЛАС: Има ли носталгије?

СВИТЛИЦА: Ух, има. Најгора ми је временска разлика за комуникацију која износи седам часова. Када устанем, сви моји тада у Бањалуци су на послу па се не можемо чути. Када ја завршим с послом, у Бањалуци је већ скоро поноћ па се и тада не можемо много чути па то углавном буде викендима. Недостају ми породична окупљања, поготово за Божић који је традиција породице и ту ме баш хвата носталгија. Породица и фамилија су ми велика подршка мада је најтеже било мојим родитељима када сам отишла овако далеко. Раније, током играчке каријере била сам у Европи и те државе су биле много ближе па су они могли да дође до мене или ја да у некој паузи дођем у Бањалуку. Овако, из Монголије треба баш доста времена да се стигне кући, два сата од Бањалуке до Истанбула и онда лет од седам сати до Улан Батора па још до Даркхана око четири часа, а нама треба виза за улазак у државу.

Осврт на Шведску

ГЛАС: Каква искуства носите из Шведске гдје сте радили прошле сезоне?

СВИТЛИЦА: Било је то посебно искуство за мене и нека нова школа. Остварили смо циљ који смо поставили пред себе и изборили плеј-оф. Није било лако радити у клубу који је био формиран спајањем два клуба из два различита града па су једну домаћу утакмицу играли у једном, а затим другу у другом граду, а слично је било и са тренинзима. Разлог њиховог спајања био је недостатак финансија па да заједно више издрже, али су се поново раздвојили.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.