Драган Вуковић Скака за "Глас": Кошарка породична прича

Када су у бањалучким кошаркашким круговима спомене презиме Вуковић, сви имају асоцијацију на Драгана и Санду, за које с правом можемо написати да су синоним игре под обручевима највећег града Републике Српске.

Колико дубок траг су оставили њих двоје најбоље свједочи податак да је Драган дрес Борца носио 20 година и један је од најбољих играча клуба у историји, док за Санду исто то важи у Младом Крајишнику. Драган, којег сви у Бањалуци познају под надимком Скака, прву утакмицу за свој Борац одиграо је 1974, мада је према његовим ријечима званични деби имао двије године касније.

- Те 1974. године одиграо сам прве утакмице за сениорски тим, које су биле пријатељског карактера у Сарајеву, али званична утакмица за прву екипу била је 1976. Сјећам је се добро. Играли смо против Пролетера из Зрењанина и дао сам први кош. Ријетко кад загребем у та дешавања и нисам неко ко живи у томе. Чини ми се да немам ни нешто слика... - започео је Вуковић причу у интервју за "Глас Српске".

ГЛАС: Да ли сте тада уопште помислили да ћете наредних чак 20 година носити дрес истог клуба?

ВУКОВИЋ: Ма какав. Тада нисам могао оцијенити да ћу "тамбурати" 20 година. Мислио сам да ће се десити одлазак, али ето није, мада нисам размишљао о томе у то вријеме. Јако касно сам почео да тренирам са неких 16-17 година, иако сам имао лопту и играо баскет сваки дан од ујутро до увече на Малом борчевом стадиону, чак и зими када ми се руке смрзну, али нисам одустајао. Када сам почео са озбиљним тренинзима, брзо сам се изборио за статус у клубу. Играли смо завршницу јуниорског првенства БиХ у Сарајеву, гдје сам поред добре гарнитуре Босниних играча, које нисмо могли да добијемо, био проглашен за најбољег играча и био сам најбољи стријелац. То ми је донијело позив у јуниорску репрезентацију Југославије код селектора Луке Станчића који ме је звао. Међутим, екипу је убрзо преузео Дуда Ивковић, који нас је тренирао, а поред мене били су ту још Петар Поповић, Вељко Петрановић, Предраг Беначек, Драган Зрно, Слободан Николић, Предраг Богосављев, Нихат Изић, Зоран Кречковић...

ГЛАС: Да ли је било понуда других клубова за наставак каријере?

ВУКОВИЋ: Било је неких контакта за одлазак, али сам био помало незаинтересован и нисам био спреман да се помјерим одавде. Остао сам ту гдје сам био. Конкретно, Босна је била заинтересована и Боша Тањевић. Касније је било још неких понуда које нисам ни разматрао. Нисам отишао због неколико разлога. као и свог покојног оца, школе, а почео сам се забављати са Сандом.

ГЛАС: Када сте схватили да ће кошарка бити Ваше примарно занимање?

ВУКОВИЋ: Био је то сасвим нормалан слијед догађаја да уђеш у ту причу, јер се и тада тренирало два пута дневно. Моји родитељи се нису бавили тим стварима и сада то је отишло у сасвим другу крајност гдје већина то погрешно ради. Моји родитељи нису дошли ни на једну моју утакмицу и говорили су: "Каква кошарка, само школа". Борили су се са мном, али се нису могли изборити (ха-ха-ха-ха). Остао сам ту гдје јесам. Можда је било грешака, али не жалим ни за чим и не дозвољавам себи да причам о томе. Трудим се да будем оно што сам био до сада, да поштујем све људе и да никога не заболи глава од мене.

ГЛАС: Играли сте у вријеме када је уведена тројка. Како је то изгледало?

ВУКОВИЋ: Јој како сам "прашио" ха-ха-ха-ха. Мени је било супер, био сам најбољи стријелац у Б лиги, мада нисам неко ко се само ослањао на шут, иако сам био бек шутер. Нисам имао висине, али сам имао стартну брзину и скакао сам на људе од по два метра. Није то био само шут, ја сам био "луд" у тим продорима па сам изваљивао зглобове, због чега је дошло до хроничних повреда. Имам малу ногу па гдје год станем на некога одмах повреда. Моја прича није била шутерска већ сам био фајтер.

ГЛАС: Да ли сте Ви и супруга били кошаркаши када сте се упознали?

ВУКОВИЋ: Она је прије мене кренула да игра за Крајишник и 21 годину је била члан истог тима. "Тамбурала" је док су је ноге носиле. Кошарка нас је повезала и кошаркашка смо породица. Син и кћи су играли кошарку, не на том нивоу као Санда и ја, али су играли. Син је био у јуниорима Игокее и играо је завршницу АБА лиге. Ипак, није имао неко посебно интересовање, мало га је и школа успоравала као и неки здравствени проблеми па је престао. Кћи је годинама била у Младом Крајишнику, а и сада поново игра. Ипак, кошарка је наша комплетна прича и ми данас сви живимо за кошарку. Када гледамо Евролигу, то је код нас велика зезанција и не знам шта би могло да буде па да се тако не понашамо до краја живота.

ГЛАС: Да ли је кошарка главна тема у Вашој породици?

ВУКОВИЋ: То је нешто што се дешава када заједно гледамо, а није примарни разговор. Није да ми стално говоримо само о кошарци. Пратимо и остале спортове, поготово ја, што је сасвим нормално. Годинама то радим и некада су ме испитивали у друштву ко је како играо, ко је гдје прешао, ко се повриједио... јер пратим све и то је моја дневна рутина. Признајем да посљедње вријеме много мање гледам утакмица. Рецимо гледам меч Новака Ђоковића док сигурно игра и води, али ако почне да губи или је неки егал, одмах пребацим програм. Не треба ми додатно нервирање због здравља ха-ха-ха.

ГЛАС: Ви и супруга сте играли у исто вријеме. Ко је коме био већи савјетник?

ВУКОВИЋ: Ма ми смо "ратовали". Она је увијек говорила: "Какве су то ваше лиге, шта ви играте", јер су се они "родили" и остали у Првој лиги. Млади Крајишник је увијек имао добре екипе и добро је то функционисало. Био је стабилан југословенски тим, дао је репрезентативке, што је и она била у неком времену. С друге стране ми смо тумарали по тим лигама, горе, доље...

ГЛАС: Какве сте савјете дали Вашој дјеци када су почела да се баве кошарком?

ВУКОВИЋ: Супруга и ја смо хтјели смо да то буде исто онако како смо ми прошли свој спортски пут. Нисам ишао на њихове тренинге и утакмице, а нисам им нешто посебно ни говорио. Вјерујем да су могли бити бољи. Син има висину и могао је да буде добар кошаркаш, јер је имао механику шута какав годинама нисам видио. То сам једино са њим радио када је био мали. Дао сам му лоптицу да шутира на мали кош па ју је он бацао, а ја му говорио како је исправно. Моја кћи је љута на мене што нисам са њом радио, да има шут као што јој брат има. Жао ми је можда што се нисам више ангажовао, јер је могао да буде добар играч. Ипак, сматрам да је овакав начин размишљања исправан. Ако имаш вољу, успјећеш. Не мора то бити Сандин и Скакин син... успјећеш ако имаш вољу.

ГЛАС: Играње за Борац обиљежило је и неколико култних утакмица. Једна од њих је и долазак Цибоне 1986. године са Драженом Петровићем. Како је то тада изгледало?

ВУКОВИЋ: Људи који раде у дворани рекли су ми да је "Борик" само једном био пунији и то када је Славија боксовала против Каблова из Светозарева. Интересовање за утакмицу са Цибоном било је невјероватно. На улазу су пуштали и пуштали људе који су само пристизали. Публике је било и на терену, док су све трибине, балкони и пролази били закрчени. Ни игла није могла да падне између људи. Цибона нам је дошла као дио трансфера Славена Дележана из Борца. Није било неких слободних термина и десила се ситуација да Цибона стиже само три дана након што је у Будимпешти освојила Куп шампиона. Стигла је у комплетном саставу са Драженом и Ацом Петровићем, Данком Цвјетићанином, Миховилом Накићем... На заједничкој слици ја сам између браће Петровић. Велики догађај за Бањалуку који данас памте они мало старији.

ГЛАС: Једна слична прича је била јануара 1994, када је у ратним годинама гостовао Партизан. Како је то изгледало?

ВУКОВИЋ: Партизан је освојио титулу 1992. па је дошао почетком 1994. Та утакмица је баш била догађај и то током рата. Дошли су Ребрача, Чанак, Стевановић, Сретеновић... и десило се да ми њих побиједимо. За нас је као гост играо Дамир Покрајац, који је претходне сезоне играо за нас у А1 лиги. Нећу да се потцјењујем, али у другом полувремену сам дао 32 поена. У првом свега пет, али сам касније "прашио" тројке.

ГЛАС: Борац је 1993. године освојио прву титулу шампиона Републике Српске, а Ви сте убацили 50 поена. Колико се тога сјећате?

ВУКОВИЋ: Давао сам доста поена у тој лиги и био најбољи стријелац Б лиге. Било је таквих утакмица са 50 и више поена, али 50 поена треба дати, то је бар 25 шутева. Сјете се неки да ме позову на годишњицу па евоцирамо успомене и остаће запамћено да сам у првом финалу убацио 50 поена.

ГЛАС: Да ли је та прва титула најдража?

ВУКОВИЋ: Памте се те неке ствари, јер је то било послије свих тих тумбања гдје покушаваш да нешто овдје организујеш. Играли смо лигу у Србији, што је било добро, али смо жељели и нешто наше. Битно је знати да Борац прије рата није био исто то што је био када је рат стао. У том тренутку ухваћена је пол-позиција па се клуб наслонио на пивару, а то добро знам јер сам био и спортски директор.

ГЛАС: Колико је тешко било путовати на утакмице у Србију?

ВУКОВИЋ: Стално смо ишли тамо-вамо. Прво смо били једно два-три мјесеца у Светозареву, данашњој Јагодини и послије припрема у Црној Гори убацили су нас у А2 лигу, као 13. прасе, а требало је да будемо испред Ловћена и неког клуба из Србије. Тада смо се преселили у Руму, гдје смо били чини ми се двије и по године. Играли смо једном А лигу, па другу Б лигу, па А лигу са 32 екипе подијељене у групе, што је било баш будаласто. Тај Боровица, који нам је био спонзор, био је јако коректан човјек, мада смо му мало досадили па је он хтио да узме наш статус и растали смо се на ружан начин. Драган Кићановић био је предсједник КСЈ и на једном састанку му је поставио питање: "Опростите, шта сте Ви", каже он: "Спонзор". "Извините, ми са спонзорима не разговарамо" и истјера човјека са састанка. Послије тога смо играли у Бачкој Паланци.

ГЛАС: Како је било путовати на утакмице у Србију? Причали су ми да сте коридором путовали угашених свјетала на аутобусу.

ВУКОВИЋ: То смо стално радили. Од Брчког до Бијељине ишло се коридором уз Саву, јер су нас они преко ријеке могли праћком погодити. То сам радио и са Крајишником када смо ишли у Сремску Митровицу, чак и послије рата. Тада смо имали аутобус који смо префарбали у боје клуба на којем је писало: "Порт МК". Била је то добра фора за та нека времена иако смо "ћурликали" горе-доље и били смјештени у Сремској Миторвици.

ГЛАС: Једно вријеме били сте директор Младог Крајишника за који је тада игала Ваша супруга.

ВУКОВИЋ: Да и то неких пет година. У том периоду направили смо један од најбољих резултата. Били смо повезани са Фабриком дувана па се тим звао Порт МК и играли смо финале првенства СР Југославије, што је највећи резултат Крајишника. Играли смо против Хемофарма из Вршца, који је имао седам-осам репрезентативки и један огроман "Хемофарм" иза себе.

ГЛАС: Након играчке каријере били сте на различитим руководећим функцијама, а никад нисте били тренер. Зашто?

ВУКОВИЋ: Никад нисам желио да будем тренер. Наш клуб стално је био у борби за опстанак и то ме много потрошило, поготово због нарави какву имам. "Отањио" сам био са живцима и рекао сам: "Немој себи и свима око себе то радити". Остао сам у кошарци и било је нервирања, али та одлука је била исправна, јер не бих могао то да издржим. Превише бих далеко отишао и било би ми превише стресно да се тиме бавим па зато нисам постао тренер.

ГЛАС: Можете ли у 20 година каријере изабрати најдражи тренутак?

ВУКОВИЋ: То је дефинитивно улазак у Прву Б лигу у Борову, када су дошла два аутобуса навијача из Бањалуке. Сваки пут се најежим када то споменем и сузе ми крену, јер сам велики емотивац па ми је тешко и говорити о томе, мада је остало за сва времена. Изборили смо мајсторицу за улазак и играли 11. априла 1984. године баш на годишњицу освајања титуле Купа шампиона РК Борац. Не памтим много детаља из каријере, али тога се добро сјећам. Играли смо против Лифама из Старе Пазове, за који су играли Дуци Симоновић, Вучинић и још неколико играча из Београда, а био је ту и Божа Маљковић. Утакмица је била у егалу, добили смо са 82:77 за велико славље. Играли смо прву утакмицу Б лиге против Олимпије, која је испала из А лиге, али је задржала екипу у којој су били Вилфан, Суботић, Котник, Ковачевић... и те сезоне су се вратили у виши ранг, а ми њих добијемо са 102:95. Тада се створила нека добра атмосфера и "Борик" је био сасвим солидно попуњен. Испали смо за једну несрећну утакмицу овдје изгубљену па опет удри, вуци... Било је успона и падова, тако да је цијела моја каријера била "на жилету". Није било утакмице "ово нам не треба па шта буде", већ је било "знате шта нам значи ова утакмица"...

ГЛАС: Ипак, након растанка са Борцем нисте завршили каријеру.

ВУКОВИЋ: Играо сам још пет година након тога и то за Дрину Зворник, гдје сам ишао на утакмице, да бих онда био и члан бањалучких Орлова. Престао сам са кошарком 2000. године, мада сам остао повезан с њоме. Предсједник КСРС био сам осам година у два мандата, док посљедњих година радим у Градском савезу Бањалуке и секретар сам Подручног савеза Бањалука. Ипак, полако излазим из ове приче. Пензија је ту и завршавам. Остаћу још неко вријеме, али по сили закона то је готова ствар.

ГЛАС: И поред тога Ваше интересовање за спорт неће спласнути.

ВУКОВИЋ: Неће, јер је спорт наша породична прича. Обично идем на све Борчеве утакмице, колико могу, и сваки пут сам тамо. Погледам и већину Игокеиних утакмица, јер да бих ишао погледати утакмицу таквог квалитета, требало би да идем у Београд. Овдје имаш све то и људи се боре за резултат, то је нешто што је сасвим у реду. Гледам и фудбал са сином па нас двојица одемо на трибину, као што је мене мој отац водио. Навијам за Борац до коске, мада више нисам толико острашћен као раније па не видим себе на онај начин на који је то било прије. Ваљда то дође са годинама ха-ха-ха-ха.

Надимак

ГЛАС: Сви Вас знају по надимку Скака. Како сте га добили?

ВУКОВИЋ: Надимак није у вези са кошарком. Рођен сам у једној згради на Булевару и тамо сам нешто прескакао. То је примијетио комшија и казао: "Види га Скака како прескаче" па је остало тако. Касније је ушло у кошарку, мада моја мати и дан-данас не воли тај надимак. Када је неко позове и пита: "Има ли Скаке", она каже да нема таквог овдје. Није ни мени нешто симпатичан, али ето прошле су године и постао сам препознатљив по њему.

Ветерани

ГЛАС: Да ли је тачно да још играте рекреативно?

ВУКОВИЋ: Имамо неку нашу ветеранску екипу и већ 21 годину једном седмично играмо баскет. За неке од нас то је црвено слово у календару. Поред мене ту су још Саша Вулета, Миодраг Ковачевић, Срђан Блануша, Далибор Даниловић, Ђоко Мандић, који је једини старији од мене, Бошко Бура, Мирослав Гашпар, а долазило је и одлазило још много њих.

Избор спортисте "Гласа"

ГЛАС: Занимљиво је да сте и Ви и супруга били на листама Избора десет најбољих спортиста Републике Српске, а једном и заједно.

ВУКОВИЋ: Био сам четири пута. Био сам шести 1993. године, када је Санда била најбоља, а мој најбољи пласман је четврто мјесто. У том неком времену било је то много важно. На листи су били олимпијски шампиони, Бањалука је била град спорта без икакве дилеме. Бањалука и Сплит, као мали градови, имали су своје мјесто на мапи спортске Југославије и високо су котирали. Тако да када те изаберу значило је да си нешто урадио.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.