Драган Милосављевић за "Глас": Код Дулета сам сазрио као играч

ЛАКТАШИ - Долазак у редове Игокее претпосљедњег дана 2022. године за некадашњег репрезентативца Србије и капитена Партизана Драгана Милосављевића представљао је прави повратак на велику сцену.

Популарни Гаги имао је страховитих проблема са повредама које су га добрано намучиле и неколико мјесеци одвојиле од лопте и коша, али је великом снагом воље све то пребродио и вратио се јачи. Одмах се изборио за мјесто у тиму, а ужива велики респект саиграча, док оне млађе, који су тек на почетку каријере, усмјерава којим путем да крену.

Милосављевић је један од носилаца игре и битан дио механизма, како у нападу тако и у одбрани док својом једноставношћу плијени пажњу и ван паркета. Иако ће за десетак дана напунити 36 година, не помишља да патике окачи о клин, већ је недавно са клубом из Републике Српске продужио сарадњу за сљедећу сезону. О томе како је текао његов кошаркаши пут и шта га је све снашло на њему говорио је у интервју за "Глас Српске".

ГЛАС: Одакле црпите енергију за нове тренинге?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: У спорту нема минулог рада и све је доказивање да се постигне резултат. Имамо сјајну групу и сви добро функционишемо на терену и ван њега. Имамо добар систем, а уз ове момке све пада лакше. Није битно ко ће искочити, знају се улоге у тиму, свако је свестан својих квалитета и увек желимо да то спојимо у целину те да функционишемо као тим. На тренингу се држимо заједно, имамо радну атмосферу и желимо да напредујемо. Играмо врхунски. Некако смо сви "легли" једни другима и нисмо пренатрпани на позицијама и свако зна свој посао. Не зависимо од једног играча и већ искочи неко ко је расположен. То је разлог добрих партија и снага нашег тима.

ГЛАС: Како сте доживјели повратак у Лакташе, гдје сте са Партизаном 2013. године освојили титулу АБА лиге?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Тај Фајнал фор нам је пуно значио, јер смо били млада екипа, једна од најмлађих у лиги. Доста смо тренирали желећи да се пронађемо и да напредујемо. Фајнал фор је био тежак. Прво смо играли против Игокее која је била прва на табели након лигашког дела и сећам се да смо јако тешко добили ту полуфиналну утакмицу. Онда је уследио прави дерби са Звездом коју смо победили и изборили Евролигу. Лепа је то успомена на Лакташе и дворану у којој сада играм. Када сам дошао у Игокеу није била сјајна ситуација. Екипа се борила за опстанак, али је успела у томе. Генерално, свидела ми се цела прича као и људи у тиму од којих сам добио велику подршку, док су Бањалука и Лакташи лепи градови, тако да нисам размишљао да ли да останем и наредне сезоне.

ГЛАС: Када сте споменули то финале АБА из 2013. године, тада сте играли против садашњег спортског директора Игокее Вука Радивојевића који је био члан Звезде.

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Ха-ха-ха. Тако је. Вук је сјајан момак са којим имам супер сарадњу, али се сећам тих наших дуела када је он играо за Звезду и ФМП. Чували смо један другога, а ја сам био клинац у односу на њега. Био је добар играч и кошаркашко искуство пренео је на посао којим се сада бави.

ГЛАС: Како Вам дјелује живот у Лакташима и Бањалуци који је много спорији него у Шпанији, Берлину, Београду... гдје сте до сада играли?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Јесте спорије што има своје предности. Град је леп има све што треба, нема гужве па не губиш време у саобраћају као у Београду, ха-ха-ха па имаш више слободног времена у односу на те градове. Свиђа ми се менталитет нашег народа, јер никада није досадно.

ГЛАС: Прве кошаркашке кораке направили сте код куће у родном Крушевцу. Како је то изгледало?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: У Крушевац идем сваког лета када је пауза у такмичењу, а кошарку сам почео да играм у Напретку. Рано сам отишао у Крагујевац и то када сам имао 18 година, а у то време касније се одлазило у друге клубове, мада сам и раније имао понуде. Тадашњи тренер Радничког Мирослав Мута Николић дао ми је слободу да играм и имао сам доста минута у АБА лиги, што ме препоручило Партизану. Нисам имао среће са повредама да пребродим то. Иако каријера није ишла улазном путањом.

ГЛАС: По чему ћете памтити играње за Раднички, гдје је поред Вас стасала сјајна генерација момака?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Занимљива је та прича о доласку у Крагујевац. Клуб је пре тога био смештен у Вршцу и звао се Свислајон Таково, а када смо дошли у Вршац, тренер нам је рекао да се клуб гаси и да смо слободни играчи те да можемо тражити нови клуб. Ипак, након два дана поново нас је звао и рекао да је дошло до сарадње са Радничким из Крагујевца, што се испоставило као добар посао. Били смо добро прихваћени од града, дворана је била пуна, лепо смо играли, а Мута је знао све да усклади и намести. Имали смо великих победа и када сам отишао они су играли јако добро те имали јако пуно успеха. Жао ми је што се клуб угасио након свега.

ГЛАС: Затим је услиједио позив Партизана 2010. године.

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Већ пред крај сезоне онако сам начуо да ме жели Партизан и понуда је стигла током лета. Био је то сјајан осећај јер је Партизан тада играо Евролигу, а годину пре тога на Фајнал фору. Желео сам да будем у великом клубу. Био је то велики прелаз у евролигашку екипу, што се тиче тренинга, путовања и живота уопште. Био је потребан период прилагођавања. Прва сезона није била најсјајнија, било је лоше, мада ми је тренер Влада Јовановић дао пуну подршку и када сам играо јако лоше давао ми је минутажу. Све касније што сам постигао заслужио сам радом. Стигао сам као млад играч који није био хиперталентован, већ сам се подредио раду и нисам се много ослањао на таленат. Влада ми је дао шансу као и Владимиру Лучићу, Данилу Анђушићу и сви који су играли код њега су напредовали. После тога је дошао Душко Вујошевић и тада сам сазрео као играч. Стасао сам код Дулета и добио озбиљну улогу и минутажу. Клуб је био базиран на младим играчима па носим јако лепе успомене из тог периода. Освајали смо медаље, играли добру кошарку, сви смо направили добре каријере, неко је у Евролиги, неко је добацио до НБА, скоро сви смо играли за своје репрезентације и чини ми се да смо у једном тренутку практично сви били у својим репрезентацијама.

ГЛАС: Како је изгледала сарадња са Душком Вујошевићем након Мирослава Николића, који има мало опуштенији стил тренинга?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Код Дулета је било мало теже него код Муте. Боља дисциплина, јачи тренинзи... играли смо АБА и Евролигу, што је захтевало пуно посвећености, напора и одрицања. Био је то велики прелаз и други ниво кошарке. Свака грешка се кажњавала, играло се против бољих играча и није било лако ухватити ритам. Ипак, то је нормална ситуација, јер је то степеница више и потребно је много тренинга да буде достигнут одређени виши ниво. Када сам дошао у Партизан, био је ту Душан Кецман, Петар Божић и Јан Весели па је у неким ситуацијама било доста лакше, јер пратиш њих и усвајаш њихово знање. Они су ми пуно помогли.

ГЛАС: Ускоро сте постали капитен "црно-бијелих". Какав је то био осјећај?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Врло леп. Бити капитен било где је престиж, а поготово у таквом клубу. Пре мене био је Пера Божић па Влада Лучић, тако да ми је пријало, али се нисам издвајао. Дефинитивно велика част.

ГЛАС: Након пет година у Партизану отишли сте у Албу, што је био први одлазак у иностранство. По чему памтите играње за клуб из Берлина?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Управо тако, била је то моја прва сезона у иностранству. Дошао сам код тренера Саше Обрадовића, који је велики професионалац и велики човек. Он је неко ко тражи 120 одсто, како на тренингу тако и на утакмици. Није било лако за привикавање и Сале је био захтеван, али сам схватио да све што ради, ради да екипа буде боља и да играчи буду бољи. Доста ми је помогао, дао ми је слободу да будем лидер и временом сам видео колико сам напредовао.

ГЛАС: Двије године сте провели у Берлину и потом отишли у Уникаху. Какав је тај јужњачки шпански темперамент људи из Малаге?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Шпанци воле кошарку и спорт уопште и слободно могу рећи да су кошаркашка нација. Све дворане су им увек пуне, разумеју кошарку и баш је "осећају". Тако је било у Малаги. Атмосфера за играње била је одлична, људи су јако опуштени и било је добро играти. Велики је то клуб који је тада играо у Евролиги па је било лепо. Имали смо добру екипу и сви смо добро сарађивали и ван терена управо због тог јужњачког менталитета, јер воле да уживају и када има и кад нема тензија.

ГЛАС: Када сте схватили да ће Вам кошарка бити животни позив и да ћете живјети од ње?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Не знам када је то било. Као клинац сам заволео кошарку и играли смо је по цео дан испред зграде. То је та нека љубав према спорту и таквом начину живљења. Нисам размишљао докле ћу догурати чак и онда када су се отвориле опције и стигле понуде клубова. Нисам осетио тај тренутак да ћу бити кошаркаш. Све је то дошло само по себи.

ГЛАС: Први позив у сениорску репрезентацију Србије добили сте 2010. године за Свјетско првенство, али се нисте нашли међу 12 путника за Турску.

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Дуда Ивковић ме звао 2010. и 2011. године и оба пута сам испао као 13 прасе, ха-ха-ха. Без обзира на то као младом играчу на почетку каријере била је част и врхунска ствар да радим са тако великим тренером, који је био врхунски човек, као и свим осталим играчима које сам гледао на телевизији. То ми је у том тренутку пуно значило. Када је дошло до смене селектора Србије и када је Саша Ђорђевић преузео кормило, тада сам се повредио. Знам да сам био у неком плану, али је дошло до те тешке повреде па сам прескочио 2014. годину и СП, а први пут заиграо 2015. на Европском првенству у Берлину. Играли смо сјајно као екипа, мада поред таквих играча на својој позицији нисам добијао пуно минута. Стигли смо до тог полуфинала без пораза уз доминацију и онда се заломио лош дан против Литваније. Изгубили смо и нисмо направили резултат, односно остали смо без медаље. Онда сам се појавио 2017. на ЕП, где смо се скупили на чудан начин и нико није отпао са списка. Лоша ствар је била што су се сви исповређивали па је 12 "читавих" отишло на Евробаскет. Нису нам даване велике шансе за добар пласман и нисмо претерано оптимистично испраћени на такмичење. Ипак, знали смо улоге у тиму и што би се рекло "побили" смо се на свакој утакмици и дошли до финала, медаље и успеха. Остао је жал што медаља није златна, али нас је Словенија надиграла и заслужила злато.

ГЛАС: Како Вам изгледа деби за репрезентацију са ове временске дистанце?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: То је један посебан осећај. Сјајно је било. Леп осећај и свако воли да представља своју земљу, било да се бори за медаљу или не. Осећаш се поносно и знаш да си урадио нешто у својој каријери. И са клубовима је лепо освајати, али репрезентација некако даје праву драж. Једноставно понос.

ГЛАС: Вашу каријеру обиљежиле су тешке повреде. Да ли сте у неком тренутку помислили да прекинете са активним играњем?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Када сам добио већу улогу у репрезентацији и задобио поверење селектора Саше Ђорђевића, дошло је до тешке повреде. Њу сам доживео на турниру у Атини, када смо се спремали за СП у Кини. Покидао сам све у колену и опоравак је дуго трајао. У тренутку повратка на терен дошло је до компликација и када сам се опоравио, настрадало је друго колено па опет исто. За 12 месеци имао сам три операције и таман сам се вратио и на првом тренингу ми пукне менискус. Тада сам највише психолошки пао и помислио да је крај. Али, ето успео сам да вратим, мада сам због неиграња добио отказ у Уникахи. Људи из клуба су ме питали да ли могу да играм до краја сезоне, а пошто нисам био спреман договорили смо се о споразумном растанку. Вратио сам се за Београд, где сам дошао у Мегу. Од старта сам добио стрпљење и његу. Са Марком Секулићем тренирао сам по цео дан и он ме вратио у живот да нормално функционишем на тренингу. Влада Јовановић био је тренер са којим сам већ сарађивао па сам успео да се вратим. Играо сам некако и нисам превише улазио у рекет, али сам налазио начин да нађем кош. Вратио сам се, мада то није било сјајно и после тога није било сјајно, али сам наставио да радим на опоравку да се скроз вратим на терен и будем на неком нивоу. Практично 19 месеци нисам играо. Није мало. Психолошки је доста утицало, али сам се изборио. На крају крајева, имао сам и неку срећу да се вратим, јер сам био истрајан.

Лична карта

Име и презиме: Драган Милосављевић

Датум рођења: 11. мај 1989.

Мјесто рођења: Крушевац

Позиција: бек

Висина: 198 цм

Клубови: Напредак (2006-09), Раднички (2009-10), Партизан (2010-15), Алба (2015-17), Уникаха (2017-19), Мега (2021), Бурсаспор (2021), Фуенлабрада (2021-22), Мега (2022), Игокеа (2022-?).

Титуле: Два пута шампион АБА лиге (2011, 2013), четири пута шампион Србије (2011, 2012, 2013, 2014), два пута шампион БиХ (2023, 2024), два Купа Србије (2011, 2012), Куп Њемачке (2016), Куп БиХ (2023, 2025), МВП плеј-офа Лиге Србије (2013). Сребрна медаља са репрезентацијом Србије на Европском првенству 2017. године у Турској.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.