Dragan Milosavljević za "Glas": Kod Duleta sam sazrio kao igrač

LAKTAŠI - Dolazak u redove Igokee pretposljednjeg dana 2022. godine za nekadašnjeg reprezentativca Srbije i kapitena Partizana Dragana Milosavljevića predstavljao je pravi povratak na veliku scenu.

Popularni Gagi imao je strahovitih problema sa povredama koje su ga dobrano namučile i nekoliko mjeseci odvojile od lopte i koša, ali je velikom snagom volje sve to prebrodio i vratio se jači. Odmah se izborio za mjesto u timu, a uživa veliki respekt saigrača, dok one mlađe, koji su tek na početku karijere, usmjerava kojim putem da krenu.

Milosavljević je jedan od nosilaca igre i bitan dio mehanizma, kako u napadu tako i u odbrani dok svojom jednostavnošću plijeni pažnju i van parketa. Iako će za desetak dana napuniti 36 godina, ne pomišlja da patike okači o klin, već je nedavno sa klubom iz Republike Srpske produžio saradnju za sljedeću sezonu. O tome kako je tekao njegov košarkaši put i šta ga je sve snašlo na njemu govorio je u intervju za "Glas Srpske".

GLAS: Odakle crpite energiju za nove treninge?

MILOSAVLjEVIĆ: U sportu nema minulog rada i sve je dokazivanje da se postigne rezultat. Imamo sjajnu grupu i svi dobro funkcionišemo na terenu i van njega. Imamo dobar sistem, a uz ove momke sve pada lakše. Nije bitno ko će iskočiti, znaju se uloge u timu, svako je svestan svojih kvaliteta i uvek želimo da to spojimo u celinu te da funkcionišemo kao tim. Na treningu se držimo zajedno, imamo radnu atmosferu i želimo da napredujemo. Igramo vrhunski. Nekako smo svi "legli" jedni drugima i nismo prenatrpani na pozicijama i svako zna svoj posao. Ne zavisimo od jednog igrača i već iskoči neko ko je raspoložen. To je razlog dobrih partija i snaga našeg tima.

GLAS: Kako ste doživjeli povratak u Laktaše, gdje ste sa Partizanom 2013. godine osvojili titulu ABA lige?

MILOSAVLjEVIĆ: Taj Fajnal for nam je puno značio, jer smo bili mlada ekipa, jedna od najmlađih u ligi. Dosta smo trenirali želeći da se pronađemo i da napredujemo. Fajnal for je bio težak. Prvo smo igrali protiv Igokee koja je bila prva na tabeli nakon ligaškog dela i sećam se da smo jako teško dobili tu polufinalnu utakmicu. Onda je usledio pravi derbi sa Zvezdom koju smo pobedili i izborili Evroligu. Lepa je to uspomena na Laktaše i dvoranu u kojoj sada igram. Kada sam došao u Igokeu nije bila sjajna situacija. Ekipa se borila za opstanak, ali je uspela u tome. Generalno, svidela mi se cela priča kao i ljudi u timu od kojih sam dobio veliku podršku, dok su Banjaluka i Laktaši lepi gradovi, tako da nisam razmišljao da li da ostanem i naredne sezone.

GLAS: Kada ste spomenuli to finale ABA iz 2013. godine, tada ste igrali protiv sadašnjeg sportskog direktora Igokee Vuka Radivojevića koji je bio član Zvezde.

MILOSAVLjEVIĆ: Ha-ha-ha. Tako je. Vuk je sjajan momak sa kojim imam super saradnju, ali se sećam tih naših duela kada je on igrao za Zvezdu i FMP. Čuvali smo jedan drugoga, a ja sam bio klinac u odnosu na njega. Bio je dobar igrač i košarkaško iskustvo preneo je na posao kojim se sada bavi.

GLAS: Kako Vam djeluje život u Laktašima i Banjaluci koji je mnogo sporiji nego u Španiji, Berlinu, Beogradu... gdje ste do sada igrali?

MILOSAVLjEVIĆ: Jeste sporije što ima svoje prednosti. Grad je lep ima sve što treba, nema gužve pa ne gubiš vreme u saobraćaju kao u Beogradu, ha-ha-ha pa imaš više slobodnog vremena u odnosu na te gradove. Sviđa mi se mentalitet našeg naroda, jer nikada nije dosadno.

GLAS: Prve košarkaške korake napravili ste kod kuće u rodnom Kruševcu. Kako je to izgledalo?

MILOSAVLjEVIĆ: U Kruševac idem svakog leta kada je pauza u takmičenju, a košarku sam počeo da igram u Napretku. Rano sam otišao u Kragujevac i to kada sam imao 18 godina, a u to vreme kasnije se odlazilo u druge klubove, mada sam i ranije imao ponude. Tadašnji trener Radničkog Miroslav Muta Nikolić dao mi je slobodu da igram i imao sam dosta minuta u ABA ligi, što me preporučilo Partizanu. Nisam imao sreće sa povredama da prebrodim to. Iako karijera nije išla ulaznom putanjom.

GLAS: Po čemu ćete pamtiti igranje za Radnički, gdje je pored Vas stasala sjajna generacija momaka?

MILOSAVLjEVIĆ: Zanimljiva je ta priča o dolasku u Kragujevac. Klub je pre toga bio smešten u Vršcu i zvao se Svislajon Takovo, a kada smo došli u Vršac, trener nam je rekao da se klub gasi i da smo slobodni igrači te da možemo tražiti novi klub. Ipak, nakon dva dana ponovo nas je zvao i rekao da je došlo do saradnje sa Radničkim iz Kragujevca, što se ispostavilo kao dobar posao. Bili smo dobro prihvaćeni od grada, dvorana je bila puna, lepo smo igrali, a Muta je znao sve da uskladi i namesti. Imali smo velikih pobeda i kada sam otišao oni su igrali jako dobro te imali jako puno uspeha. Žao mi je što se klub ugasio nakon svega.

GLAS: Zatim je uslijedio poziv Partizana 2010. godine.

MILOSAVLjEVIĆ: Već pred kraj sezone onako sam načuo da me želi Partizan i ponuda je stigla tokom leta. Bio je to sjajan osećaj jer je Partizan tada igrao Evroligu, a godinu pre toga na Fajnal foru. Želeo sam da budem u velikom klubu. Bio je to veliki prelaz u evroligašku ekipu, što se tiče treninga, putovanja i života uopšte. Bio je potreban period prilagođavanja. Prva sezona nije bila najsjajnija, bilo je loše, mada mi je trener Vlada Jovanović dao punu podršku i kada sam igrao jako loše davao mi je minutažu. Sve kasnije što sam postigao zaslužio sam radom. Stigao sam kao mlad igrač koji nije bio hipertalentovan, već sam se podredio radu i nisam se mnogo oslanjao na talenat. Vlada mi je dao šansu kao i Vladimiru Lučiću, Danilu Anđušiću i svi koji su igrali kod njega su napredovali. Posle toga je došao Duško Vujošević i tada sam sazreo kao igrač. Stasao sam kod Duleta i dobio ozbiljnu ulogu i minutažu. Klub je bio baziran na mladim igračima pa nosim jako lepe uspomene iz tog perioda. Osvajali smo medalje, igrali dobru košarku, svi smo napravili dobre karijere, neko je u Evroligi, neko je dobacio do NBA, skoro svi smo igrali za svoje reprezentacije i čini mi se da smo u jednom trenutku praktično svi bili u svojim reprezentacijama.

GLAS: Kako je izgledala saradnja sa Duškom Vujoševićem nakon Miroslava Nikolića, koji ima malo opušteniji stil treninga?

MILOSAVLjEVIĆ: Kod Duleta je bilo malo teže nego kod Mute. Bolja disciplina, jači treninzi... igrali smo ABA i Evroligu, što je zahtevalo puno posvećenosti, napora i odricanja. Bio je to veliki prelaz i drugi nivo košarke. Svaka greška se kažnjavala, igralo se protiv boljih igrača i nije bilo lako uhvatiti ritam. Ipak, to je normalna situacija, jer je to stepenica više i potrebno je mnogo treninga da bude dostignut određeni viši nivo. Kada sam došao u Partizan, bio je tu Dušan Kecman, Petar Božić i Jan Veseli pa je u nekim situacijama bilo dosta lakše, jer pratiš njih i usvajaš njihovo znanje. Oni su mi puno pomogli.

GLAS: Uskoro ste postali kapiten "crno-bijelih". Kakav je to bio osjećaj?

MILOSAVLjEVIĆ: Vrlo lep. Biti kapiten bilo gde je prestiž, a pogotovo u takvom klubu. Pre mene bio je Pera Božić pa Vlada Lučić, tako da mi je prijalo, ali se nisam izdvajao. Definitivno velika čast.

GLAS: Nakon pet godina u Partizanu otišli ste u Albu, što je bio prvi odlazak u inostranstvo. Po čemu pamtite igranje za klub iz Berlina?

MILOSAVLjEVIĆ: Upravo tako, bila je to moja prva sezona u inostranstvu. Došao sam kod trenera Saše Obradovića, koji je veliki profesionalac i veliki čovek. On je neko ko traži 120 odsto, kako na treningu tako i na utakmici. Nije bilo lako za privikavanje i Sale je bio zahtevan, ali sam shvatio da sve što radi, radi da ekipa bude bolja i da igrači budu bolji. Dosta mi je pomogao, dao mi je slobodu da budem lider i vremenom sam video koliko sam napredovao.

GLAS: Dvije godine ste proveli u Berlinu i potom otišli u Unikahu. Kakav je taj južnjački španski temperament ljudi iz Malage?

MILOSAVLjEVIĆ: Španci vole košarku i sport uopšte i slobodno mogu reći da su košarkaška nacija. Sve dvorane su im uvek pune, razumeju košarku i baš je "osećaju". Tako je bilo u Malagi. Atmosfera za igranje bila je odlična, ljudi su jako opušteni i bilo je dobro igrati. Veliki je to klub koji je tada igrao u Evroligi pa je bilo lepo. Imali smo dobru ekipu i svi smo dobro sarađivali i van terena upravo zbog tog južnjačkog mentaliteta, jer vole da uživaju i kada ima i kad nema tenzija.

GLAS: Kada ste shvatili da će Vam košarka biti životni poziv i da ćete živjeti od nje?

MILOSAVLjEVIĆ: Ne znam kada je to bilo. Kao klinac sam zavoleo košarku i igrali smo je po ceo dan ispred zgrade. To je ta neka ljubav prema sportu i takvom načinu življenja. Nisam razmišljao dokle ću dogurati čak i onda kada su se otvorile opcije i stigle ponude klubova. Nisam osetio taj trenutak da ću biti košarkaš. Sve je to došlo samo po sebi.

GLAS: Prvi poziv u seniorsku reprezentaciju Srbije dobili ste 2010. godine za Svjetsko prvenstvo, ali se niste našli među 12 putnika za Tursku.

MILOSAVLjEVIĆ: Duda Ivković me zvao 2010. i 2011. godine i oba puta sam ispao kao 13 prase, ha-ha-ha. Bez obzira na to kao mladom igraču na početku karijere bila je čast i vrhunska stvar da radim sa tako velikim trenerom, koji je bio vrhunski čovek, kao i svim ostalim igračima koje sam gledao na televiziji. To mi je u tom trenutku puno značilo. Kada je došlo do smene selektora Srbije i kada je Saša Đorđević preuzeo kormilo, tada sam se povredio. Znam da sam bio u nekom planu, ali je došlo do te teške povrede pa sam preskočio 2014. godinu i SP, a prvi put zaigrao 2015. na Evropskom prvenstvu u Berlinu. Igrali smo sjajno kao ekipa, mada pored takvih igrača na svojoj poziciji nisam dobijao puno minuta. Stigli smo do tog polufinala bez poraza uz dominaciju i onda se zalomio loš dan protiv Litvanije. Izgubili smo i nismo napravili rezultat, odnosno ostali smo bez medalje. Onda sam se pojavio 2017. na EP, gde smo se skupili na čudan način i niko nije otpao sa spiska. Loša stvar je bila što su se svi ispovređivali pa je 12 "čitavih" otišlo na Evrobasket. Nisu nam davane velike šanse za dobar plasman i nismo preterano optimistično ispraćeni na takmičenje. Ipak, znali smo uloge u timu i što bi se reklo "pobili" smo se na svakoj utakmici i došli do finala, medalje i uspeha. Ostao je žal što medalja nije zlatna, ali nas je Slovenija nadigrala i zaslužila zlato.

GLAS: Kako Vam izgleda debi za reprezentaciju sa ove vremenske distance?

MILOSAVLjEVIĆ: To je jedan poseban osećaj. Sjajno je bilo. Lep osećaj i svako voli da predstavlja svoju zemlju, bilo da se bori za medalju ili ne. Osećaš se ponosno i znaš da si uradio nešto u svojoj karijeri. I sa klubovima je lepo osvajati, ali reprezentacija nekako daje pravu draž. Jednostavno ponos.

GLAS: Vašu karijeru obilježile su teške povrede. Da li ste u nekom trenutku pomislili da prekinete sa aktivnim igranjem?

MILOSAVLjEVIĆ: Kada sam dobio veću ulogu u reprezentaciji i zadobio poverenje selektora Saše Đorđevića, došlo je do teške povrede. Nju sam doživeo na turniru u Atini, kada smo se spremali za SP u Kini. Pokidao sam sve u kolenu i oporavak je dugo trajao. U trenutku povratka na teren došlo je do komplikacija i kada sam se oporavio, nastradalo je drugo koleno pa opet isto. Za 12 meseci imao sam tri operacije i taman sam se vratio i na prvom treningu mi pukne meniskus. Tada sam najviše psihološki pao i pomislio da je kraj. Ali, eto uspeo sam da vratim, mada sam zbog neigranja dobio otkaz u Unikahi. Ljudi iz kluba su me pitali da li mogu da igram do kraja sezone, a pošto nisam bio spreman dogovorili smo se o sporazumnom rastanku. Vratio sam se za Beograd, gde sam došao u Megu. Od starta sam dobio strpljenje i njegu. Sa Markom Sekulićem trenirao sam po ceo dan i on me vratio u život da normalno funkcionišem na treningu. Vlada Jovanović bio je trener sa kojim sam već sarađivao pa sam uspeo da se vratim. Igrao sam nekako i nisam previše ulazio u reket, ali sam nalazio način da nađem koš. Vratio sam se, mada to nije bilo sjajno i posle toga nije bilo sjajno, ali sam nastavio da radim na oporavku da se skroz vratim na teren i budem na nekom nivou. Praktično 19 meseci nisam igrao. Nije malo. Psihološki je dosta uticalo, ali sam se izborio. Na kraju krajeva, imao sam i neku sreću da se vratim, jer sam bio istrajan.

Lična karta

Ime i prezime: Dragan Milosavljević

Datum rođenja: 11. maj 1989.

Mjesto rođenja: Kruševac

Pozicija: bek

Visina: 198 cm

Klubovi: Napredak (2006-09), Radnički (2009-10), Partizan (2010-15), Alba (2015-17), Unikaha (2017-19), Mega (2021), Bursaspor (2021), Fuenlabrada (2021-22), Mega (2022), Igokea (2022-?).

Titule: Dva puta šampion ABA lige (2011, 2013), četiri puta šampion Srbije (2011, 2012, 2013, 2014), dva puta šampion BiH (2023, 2024), dva Kupa Srbije (2011, 2012), Kup Njemačke (2016), Kup BiH (2023, 2025), MVP plej-ofa Lige Srbije (2013). Srebrna medalja sa reprezentacijom Srbije na Evropskom prvenstvu 2017. godine u Turskoj.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.