Далиборка Вилипић, прослављена кошаркашица из Бањалуке, за "Глас": Жалила бих да нисам отишла у WNBA

Да ли знате ко је једина кошаркашица из Бањалуке која је заиграла у WNBA лиги гдје ју је одвела ни мање ни више него славна Лиза Лесли, а тренирао Џо Брајант?
Они мало упућенији у "лоптање под обручевима" схватиће да је ријеч о Далиборки Вилипић, чувеној играчици Младог Крајишника, као и бројних европских клубова те репрезентације СР Југославије, за коју је уписала више од 100 наступа. Славна кошаркашица, која је рођена у граду на Врбасу 1975. године и играла на позицији центра, у интервју за "Глас Српске" говорила је о свом спортском путу и како јој је кошаркашка лопта промијенила живот.
ГЛАС: Кошарком сте почели случајно да се бавите. Реците нам како је то било на почетку?
ВИЛИПИЋ: Професори су ме нашли испред моје Основне школе "Иван Горан Ковачић" када сам завршила шести разред. Злаја Кликић био је директор Младог Крајишника, а Саша Станимировић тренер. Они су ме покупили на улици и почела сам да тренирам кошарку. Мајка и ја смо саме живјеле и нисмо биле баш неког посебно доброг финансијског стања. Они су ме први године купили јакну, чизме, дали малу стипендију... јер је тада све другачије функционисало па су жељели да ја на неки начин себи приуштим одређене ствари да могу долазити на тренинге. Да се "ставим" у ово вријеме, моја мајка мени то не би могла да плаћа. Не бисмо имале услова. Чини ми се да је сада постао луксуз да се нешто тренира, јер од родитеља траже много новчаних издатака.
ГЛАС: Пут до врха није био посут цвијећем. Како сте се изборили да дођете до врха и ту годинама останете?
ВИЛИПИЋ: Радом. Само радом. Био је јако добар рад и била сам јако посвећена тренингу. Рецимо Слободан Симовић је један од најзаслужнијих људи за моју каријеру. Био је јако посвећен и велики ентузијаста. Будио ме у пола осам ујутро да тренирам прије школе и да радимо индивидуално, што је сада ријеткост и код тренера и код играча. Можда су нове генерације другачије. Али, ако хоћеш да будеш спортиста, онда нема предаје.
ГЛАС: Сјећате ли се прве сениорске утакмице?
ВИЛИПИЋ: Сјећам се. То је било баш у дворани "Обилићево" и играли смо против сарајевског Жељезничара. Тада сам заиграла први пут и дала први кош са неких 16 или 17 година. Имала сам 14 година када сам почела да играм, што је за садашње услове касно, јер сада дјецу уводе у тренинг са девет година па она врло брзо почну да играју. Мене су убацили у први тим са 15 година и довели Слободна Симовића за тренера, умјесто Станимировића.
ГЛАС: Врло млади сте отишли у Црвену звезду и то у тешким временима. Како је то изгледало?
ВИЛИПИЋ: Када је почео рат отишли смо са Младим Крајишником у Шид да играмо док смо једно вријеме били и у Сремској Митровици. Мислим да су ме моје добре партије препоручиле Звезди, која ме узела и са 19 година сам отишла у Београд и остала наредне три сезоне. Освојиле смо првенство и Куп и баш смо добро играле. Са мном је била Лара Мандић и Менсура Хаџић из Бањалуке па ми је било доста лакше да се навикнем на већи град.
ГЛАС: Услиједио је повратак у Млади Крајишник који је имао сјајну екипу.
ВИЛИПИЋ: То је била она добра генерација која је играла Куп Лилијане Ронкети. То је било прелијепо и дворана "Борик" била је препуна навијача као и на Борчевим утакмицама, који је тада исто тако био добар са Зоком Кукићем. Били су и трубачи на трибинама па је стварно било лијепо. Мирјана Човичковић је дошла у екипу, Слађана Голић се вратила, па Беба Стјепановић, Јадранка Ћосић, Санда Вуковић је играла прву годину и онда је престала... Била је то баш онако страшно добра екипа. Тренер нам је био Горан Мајсторовић из Дрвара, а касније Ђоко Мандић. Када се све сабере, то је било најљепше вријеме и што се тиче кошарке и дружења и нашег тима који је био састављен од нас Бањалучанки. Једино је, условно речено, Мира Човичковић била неко са стране, јер се удала у Бањалуку. Слађа, ја, Лара поникле смо ту и играле. Било би лијепо да се нешто такво понови у Бањалуци.
ГЛАС: Након тога услиједио је одлазак у иностранство. Шопрон је био прва станица.
ВИЛИПИЋ: Лара Мандић и ја смо заједно отишле и одмах заиграле Евролигу. Биле смо младе и то је било каљење за нас, али смо имале своје улоге. Била сам као странац па сам морала да играм и дајем поене и имам озбиљну улогу. Неће те држати за џабе у тиму.
ГЛАС: Да ли је било притиска по доласку у тако озбиљан клуб и како сте се изборили са њиме?
ВИЛИПИЋ: Како да није. Изборила сам се радом и све се радом постигне. Остала сам три године у Шопрону. Имали смо добре резултате и тај клуб је послије тога израстао у веома озбиљна колектив. Првак Европе и дан-данас је озбиљна организација гдје је пуно наших играчица играло, од Јелене Миловановић Брукс до Александре Црвендакић. Они баш воле наше кошаркашице. У Шопрону сам почела своју евролигашку каријеру која се наставила сљедеће године па сам неких 11 сезона играла Евролигу. Онда сам отишла у италијанску Парму, гдје сам провела три године. Дуго сам остајала у тим клубовима и нисам мијењала клуб сваке године, што је показатељ да ми је било лијепо.
ГЛАС: Онда је услиједио одлазак у Русију који је по много чему специфичан.
ВИЛИПИЋ: Управо тако, иако сам у Русији провела једну годину. Била сам члан Спартака из Москве са којим сам одиграла интересантну сезону, јер је клуб први пут играо ФИБА куп и освојио га. Главни спонзор био им је бизнисмен Шабтај Калманович, који је направио сјајан тим. Тада је Лиза Лесли први пут дошла у Европу да игра код њега, а била је ту и наша Гордана Грубин, тако да је то био дрим-тим.
ГЛАС: Како је било играти са чувеном Лизом Лесли?
ВИЛИПИЋ: Имала сам срећу да играм са њом у Спартаку и она ме послије тога одведе у Лос Анђелес Спаркс. Била "кривац" за то и говорила ми је: "Хајде дођи да пробаш да играш", мада сам и прије тога имала уговор са Хјустоном када сам имала 24 године. У то вријеме WNBA лига је тек почела са такмичењем па нисам отишла, јер се све нешто није потрефило. WNBA се игра током љета када је пауза у НБА, док сам ја имала обавеза у репрезентацији. Сада ми је мало жао због тога, јер мислим да је то могло да буде баш добро за моју каријеру, иако је то више то неки престиж тамо. Ипак Лиза ми каже да је она једини центар тамо и да је дођем код ње у Лос Анђелес. Мој супруг Зоран такође ме наговарао па ми је чак и рекао да морам да идем, ха-ха-ха-ха.
ГЛАС: Сигурно је да бисте зажалили да нисте отишли?
ВИЛИПИЋ: Па наравно. Није мала ствар бити дио тога. Ипак, тамо нисам нешто много играла, јер је онако више направљено за њих, Американке, док ми Европљани морамо да будемо баш онако добре па да се такмичимо са њима. Али, било је и то добро искуство које сам стекла, а мало је играчица са наших простора које су играле тамо. Једино су Јелена Миловановић и Соња Петровић имале значајне улоге у Вашингтону, односно Чикагу, док је Ана Дабовић са "мојим" Лос Анђелес Спарксом освојила прстен са одличном улогом у тиму. Сада је ту Николина Милић која је сјајно играла у Минесоти. Када сам ја била тамо, у то вријеме лига је била у зачецима, гдје је нама Европљанкама било тешко да се снађемо.
ГЛАС: Шта Вам је остало у посебном сјећању из Лос Анђелеса?
ВИЛИПИЋ: Рецимо у то вријеме тата Кобија Брајанта Џо био нам је тренер и имали смо прилику да радимо с њим, док је и Коби долазио. Баш често је долазио на наше утакмице чешће него на тренинге. Нисмо имали прилику да гледамо његове тренинге јер они у то вријеме нису тренирали јер се WNBA игра током љета, када је пауза у НБА. Рецимо Владе Дивац је тада био у Лос Анђелесу, гдје је радио као скаут, док је Фил Џексон био тренер па сам њих виђала.
ГЛАС: Да ли је било сарадње између мушког и женског тима из Лос Анђелеса?
ВИЛИПИЋ: Да. Они су функционисали као породица. Утакмицу су играли у "Стејплс центру", док смо ми тренирали у "Тојота центру", који им је заједничка сала за тренинге. Доводили су младе играче на пробе док смо ми имали наше тренинге у истој дворани.
ГЛАС: Како је изгледао крај Ваше каријере?
ВИЛИПИЋ: Након САД била сам у Пољској па у Италији, на Кипру... па сам у 37. години одлучила да је доста. Након 20 година каријеру сам завршила у једном малом мјесту покрај Напуља. Генерално када погледам све те земље, Италија ми је остала као нека друга кућа и највише ми је пријало тамо. Близу је Бањалуке и менталитет људи је сличан, доста су опуштени, језик је лак и брзо се научи. Недавно сам била у Италији након 12-13 година и имала сам осјећај да никада нисам ни отишла.
ГЛАС: С којом играчицом је било најлакше сарађивати на терену?
ВИЛИПИЋ: Увијек споменем Мирјану Човичковић. Мира је дошла је у тим, играла је плејмејкера, који је најбитнији за центра. Те двије године проведене с њом у Бањалуци биле су љепота. Била је такав плеј да ти остави лопту на тацни и са њом сам јако вољела да играм. Били су то битни моменти за моју каријеру, јер сам тада била млада играчица и било је важно да поред себе имаш неког искуснијег. Била сам најефикаснији стријелац лиге са 22 године и имала највише скокова. Што се тиче плејева Мира је била број један. Наравно, не смијем заборавити ни остале. Ту је и Слађана Голић. Нас двије смо биле центарски пар. Она је играла "четворку", ја "петицу" и баш смо добро сарађивале. Имала је велико искуство па сам пуно научила од ње.
ГЛАС: Ко је Ваша најтежа противница?
ВИЛИПИЋ: Ух, па не знам. Не могу да се сјетим, јер их је било пуно, ха-ха-ха-ха. У том неком времену била је то Пољакиња Марго Дидек, која је имала 212 центиметара висине и од ње смо сви бјежали. Ми центри нисмо баш ништа могли урадити покрај ње па смо скоро само стајале у рекету. Од наших играчица ту су увијек биле Боба Тунић и Ивана Матовић. Била је та тројка у репрезентацији, а на тренинзима је била "туча" између нас.
ГЛАС: Жалите ли што нисте играли на ОИ?
ВИЛИПИЋ: Како да не. То је сан сваког спортисте. На ЕП у Грчкој 2003. године имале смо велику шансу да изборимо наступ у Атини идуће године. Прошле смо групу и у четвртфиналу играле против Шпаније, а те утакмице се сјећам као да је јуче била. Пет екипа могло је да избори наступ, јер је Грчка, као домаћин ОИ, већ изборила наступ. У првом полувремену против Шпаније водиле смо са 15 поена разлике и на крају примимо неке тројке које су нас коштале побједе.
ГЛАС: Јесте ли изненађени успјесима српске селекције посљедњих година?
ВИЛИПИЋ: Можда је то прво европско злато у Будимпешти 2015. било изненађење за мене, али свим осталим нисам изненађена. Ми смо се наметнуле са Марином Маљковић у некој смјени генерација осталих европских селекција и са три страшна аса које нико није имао Соњом Петровић, Јеленом Миловановић и Аном Дабовић. Скупиле су се у правом тренутку, Марина је "легла" том тиму који је знала да мотивише, јер има харизму па је играчице прате, слушају и вјерују јој. Марина има то нешто за наш менталитет да свакоме нађе улогу па и оне играчице које имају лидерске улоге у својим тимовима прилагоде се ситуацији у репрезентацији. Друга ствар оне увијек дају свој максимум. И на прошлим ОИ су дале све од себе па им се не може ништа приговорити. Сада је најважније да задрже добар култ репрезентације због нових играчица које долазе. Битно је да се промовише кошарка, јер ми се чини да је мало пала у други план код дјевојчица које се више опредјељују да тренирају одбојку. Зато је потребно да репрезентација настави са добрим резултатима, да би се дјеца привукла, јер је репрезентација главни замајац да се дјеца почну бавити кошарком.
ГЛАС: Након завршетка каријере остали сте и даље у кошарци?
ВИЛИПИЋ: Са супругом Зораном Кмезићем, који је играо кошарку, а поред тога дуго био у Солноку као члан стручног штаба, први тренер и директор, живим у мађарском Печују. Када се ту отворила кошаркашка академија, он је отишао први тамо да ради, онда смо породично прешли па сам и ја почела да радим у академији. Мени је Ладислав Ласло Ратгебер био тренер у Војводини, дуго се познајемо па ми је предложио да почнем нешто да радим. Син нам је још био мали, почела сам да тренирам дјецу индивидуално па сам преузела јуниорски тим и сада радим са У20 екипом.
ГЛАС: Хоћете ли у потпуности упловити у тренерске воде?
ВИЛИПИЋ: Немам неку страшну амбицију да будем тренер првог тима, јер би то било превише послије дуге каријере да уђем у те приче. Са дјецом ми је пријатно, јер нема превише стреса. Имамо доста добар женски тим који игра ФИБА Еврокуп у којем сам двије године била у првом тиму као помоћник тренеру Јовану Горецу па ми је и то било превише... Путовања, авиони, утакмице... Породица ми је много испаштала, а то не желим. Тренер мора 100 одсто да будеш у томе. Била сам 20 година играч и давала сам се 100 одсто па би ми сада то било превише.
ГЛАС: Пожелите ли се Бањалуке?
ВИЛИПИЋ: Ма наравно. Супруг и ја размишљамо о повратку у Бањалуку, гдје долазимо чим нам обавезе дозволе, небитно да ли је зима, љето, прољеће, јесен... Нас двоје причамо о томе да ли ћемо се вратити. Како смо старији тако нас Бањалука све више вуче. Наш син Милош је талентован па се треба бавити његовом кошарком. Ипак, наш поднебље је добро па ћемо видјети.
Младе играчице
ГЛАС: Да ли у Бањалуци видите неку своју кошаркашку насљедницу?
ВИЛИПИЋ: Па слабо, а зашто је то тако, заиста не знам. Не вјерујем да на овим просторима, не само у Бањалуци, већ и околини нема талентованих и високих дјевојчица. Мислим да је проблем у нечем другом. Било је проблема када смо ми играле, као што их има и сада, али је било играчица. Млади Крајишник је дао много играчица које су играле и за репрезентацију Лара, Беба, ја, Мерси, Сони... Када смо прије неколико година биле на турниру у Бањалуци нисам видјела ништа посебно што ме ја јако растужило. Можда ће покрет Марине Маљковић направити неку популаризацију код дјеце. Колико има дјевојчица, мораће бар двије-три да искочити.
Репрезентација
ГЛАС: Били сте неизоставни члан репрезентације Југославије, потом Србије и Црно Горе. По чему памтите то вријеме?
ВИЛИПИЋ: Из репрезентације се увијек носе лијепе успомене. Да ми није било лијепо, не бих играла толико година. Наступила сам на четири европска и једном свјетском првенству и одиграла више од 100 утакмица за национални тим. Једино што нисмо имали неке велике резултате, као што сада има репрезентација. Десио се рат и били смо генерација која је прошла кроз транзицију, али смо сачували репрезентацију у том тешком времену. Нисмо имали најсјајније услове и рецимо сами смо себи ишли да купујемо мајице пред Европско првенство. Сада је све другачије и функционише на високом нивоу. Ипак, увијек смо се изборили за учешће на ЕП и мало је фалило за ОИ.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.