Божо Ђурасовић за "Глас": Памтим трофеје и играње са братом

Када се подвуче линија и све сумира, памте се само они лијепи моменти које ми је кошарка подарила током 21 године активног играња међу сениорима, тренери, добра атмосфера у екипама, док порази и оно ружно брзо прођу, изјавио је на почетку опширнијег интервјуа за "Глас Српске" прослављени кошаркаш из Требиња Божо Ђурасовић.

На крају прошле сезоне, средином маја, 38-годишњи кошаркаш одлучио је да окачи патике о клин и окрене нови лист у животу те се посвети породици и приватном послу. Радује га што је у играчку пензију отишао као члан клуба у којем је поникао и за који је посебно емотивно везан.

ГЛАС: Шта Вас је навело да окончате каријеру?

ЂУРАСОВИЋ: Некако дође тренутак када човјек осјети да је понестало жара и мотива за играње, док сам уједно ушао у приватни посао који је тражио више времена. Могла се одиграти још година или двије што се тиче физичког стања, али би то била нека врста мучења, док су ме и породичне околности навеле да је то то и осјетио сам тај природни процес. Одиграо сам 21 сениорску сезону, мало ли је (ха-ха-ха).

ГЛАС: Са 19 година сте отишли из Леотара и обрели се у Босни која је тада имала сјајан тим?

ЂУРАСОВИЋ: Тако је. Прву сезону провео сам на позајмици у Вогошћи која је играла другу лигу, која је била доста добро такмичење. Тренер је био Дејан Парежанин и нама тројици младих била је то прва сениорска сезона, док смо паралелно играли и за Босну у којој сам наставио каријеру. Своју каријеру памтим кроз лијепе моменте, и побједе и трофеје које сам освојио. Ту мислим и на првенство иако нисам много учествовао јер је била јака конкуренција. Играли смо УЛЕБ куп и "закачио" сам неколико утакмица. Памтим освајање Купа и пријатељства кроз кошарку којих доста имам на разним меридијанима свијета и захвалан сам богу на томе.

ГЛАС: Послије четири сезоне у Сарајеву услиједио је одлазак у Њемачку. Прва инострана станица био је Гисен. Шта памтите из тог периода?

ЂУРАСОВИЋ: Прво иностранство било је мало тешко и нисам се најбоље снашао. Помјерен сам са позиције крила на позицију крилног центра јер су неки играчи отишли из екипе. Ту се нисам најбоље снашао и напустио сам екипу већ на полусезони. Њемачку ћу памтити по томе што је то била степеница више у каријери и по сарадњи са иностраним тренером гдје је била велика конкуренција, што је био један вид сазријевања. Малтене, за само неколико мјесеци требало је да прихватиш гдје треба да будеш и шта све да радиш.

ГЛАС: Нова дестинација била је Политехника Халичина из Украјине, гдје се тада улагало доста новца.

ЂУРАСОВИЋ: Клуб се тада борио за опстанак и била је доста лоша ситуација на табели када сам дошао. Онда је дошло до промјене играча као и тренера. Стигао је Жељко Лукајић и кренуло је узлазном путањом па смо на крају "ухватили" средину табеле. Украјинска лига била је доста квалитетна. Улагало се доста новца и потписивали се добри играчи. На примјер, Доњецк је довео Сашу Обрадовића за тренера, Д'ор Фишер, који је играо за Реал Мадрид, је стигао мада улагања у појачања није пратила инфраструктура па лига није била на том нивоу иако су за четири-пет година дошли до тога да Будивељник игра Евролигу, а репрезентација је имала добре играче, међу којима је био Слава Кравцев. Треба имати на уму да је Украјина огромна држава, а мој клуб био је у граду Лавову на граници са Пољском па смо, рецимо, у Маријупољ путовали 14 часова возом. Правили смо турнеје и играли по двије-три утакмице, зима је била оштра, а путна комуникација није била на завидном нивоу. Од наших тада су ту играли Вуле Авдаловић, Иван Раденовић, Ратко Варда, Кенан Бајрамовић...

ГЛАС: Затим сте отишли у беспријекорно уређену државу Швајцарску. Какве успомене носите из Монтеја, гдје Вам је тренер био земљак?

ЂУРАСОВИЋ: Нисам остао у Украјини јер сам имао лом руке па се све завршило. Затим сам одиграо осам-девет утакмица за Леотар. Био је период гдје сам гледао како да се усмјерим јер нисам "закачио" врхунски ниво и требало је изабрати гдје даље. Било је понуда из друге и треће француске лиге. Међутим, тада ме звао тренер из Требиња Петар Алексић и понудио уговор. Није се отварало ништа мало озбиљније па сам играо тамо. Доста сам мијењао клубове иако сам желио да "закачим" неки клуб и да у њему дуже останем, што је било тешко ако се не потрефи или одеш на високи ниво.

ГЛАС: Затим сте играли двије сезоне у Румунији. Како је то изгледало?

ЂУРАСОВИЋ: Носим стварно лијепе успомене из те двије године када сам играо за Стеауу и Крајову. Требало је да буду три, али опет ми се десио лом руке и инфекција приликом операције па се опоравак одужио и изгубио сам сезону и то ону у којој је требало да играм УЛЕБ куп. Румунија је солидна европска лига, гдје игра доста наших играча у неколико фино организованих тимова. Немају они нека велика средства као што је то било у Украјини, али се лига одржала јер су градови гаранција за исплату уговора.

ГЛАС: Из Румуније сте се вратили у комшилук, у Мостар, и постали члан Зрињског. Како је дошло до те сарадње?

ЂУРАСОВИЋ: Било је то послије играња за Крајову и сезоне коју сам изгубио због четири операције руке. Са 27 година сам изгубио најбољи уговор у каријери који није био активиран због те повреде. Требало је тада да пређем у мађарски Албаком и одбио сам једну понуду из Румуније, али су се ствари мало закомпликовале и све је пропало. Био сам код куће и тренирао са Леотаром када ме позвао тренер Зрињског Хрвоје Влашић који је чуо да сам слободан, а требао му је играч мог профила. Понудио ми је добре услове и брзо смо се договорили. Са њим сам одлично сарађивао и стварно је одличан тренер. Имали смо добру екипу и свима смо правили проблеме (ха-ха-ха). Избацили смо Широки из Купа Херцег-Босне и отишли на Фајнал фор у Сарајево. Ипак, понуду да играм практично на кућном прагу прихватио сам и из још једног веома битног разлога, можда и најбитнијег. Тада сам одлучио да се оженим па је то доста утицало на моју одлуку.

ГЛАС: Потом сте Мостар замијенили Београдом. Шта је пресудило да одете у Динамик?

ЂУРАСОВИЋ: Имао сам понуду Зрињског, који је играо АБА 2 лигу, као и Ловћена, али највише је утицало то што сам желио да радим са Оливером Поповићем и продужим сарадњу из Крајове као и да играм КЛС. Та одлука била је лака и у том моменту нисам гледао финансије. Било је битно да се лијепо осјећам и одлучио сам се за Динамик. Играли смо доста добро, паралелно КЛС и АБА 2, гдје смо добили Крку у Новом Месту која се на крају те сезоне вратила у АБА лигу. Међутим, дошло је до промјене тренера. Поповићу су чекали први кикс. Дошао је Мирослав Мута Николић који је напустио Партизан и са њим сам имао однос топло-хладно. Поштујем његов тренерски рејтинг, али нисмо кликнули како треба па сам отишао у Француску.

ГЛАС: Клуб је био Кампер. По чему га памтите?

ЂУРАСОВИЋ: По детаљу да ми је тренер био бивши репрезентативац Француске Лоран Фоарест. То је човјек којег се током одрастања сјећам са ТВ екрана и било ми је драго да ми је он тренер. Играли смо у Другој лиги Француске која је на врхунском нивоу и уз Другу лигу Њемачке боља је и квалитетнија од првих лига појединих европских земаља па чак и од АБА 2 лиге. По буџетима, дворанама и условима за рад спадају у врхунске прволигашке тимове. Баш озбиљан ниво кошарке. Након играња у Швајцарској имао сам понуду да идем у Трећу лигу Француске, која је полупрофесионална, али ми је то са 28 година дјеловало у смислу: "Гдје да идем у Трећу лигу?", мада су и у њој услови сјајни јер обично од клуба имаш стан, храну и дупле авионске карте.

ГЛАС: Затим сте отишли у Другу лигу Њемачке. Како је било играти за Тибинген?

ЂУРАСОВИЋ: Имао сам двије године уговора када је тренер екипе био Александар Нађфеји и жао ми је што сам остао само једну сезону јер смо имали обострану жељу. Тибинген је добра прволигашка екипа и били смо међу десет тимова те сезоне. Међутим, Нађфеји је добио отказ пред прољећну паузу и када је он отишао, отишло је много играча, међу којима и ја јер ми није активирана опција продужетка сарадње.

ГЛАС: Ипак сте отишли у Мађарску из које сте годинама добијали понуде.

ЂУРАСОВИЋ: Дунав је био стандардан мађарски прволигаш гдје ми је, рецимо, бивши члан Игокее Марко Ђерасимовић био саиграч, док је још играо Милош Милисављевић па је баш било лијепо са нашим играчима. Гајили смо наш стил кошарке као и тренер којег је "одшколовао" Стеван Марковић. У тиму је владала наша филозофија кошарке и били смо незгодна екипа, али је онда дошла пандемија вируса корона.

ГЛАС: Тада сте се вратили у Требиње. Како Вам се то чинило у том тренутку?

ЂУРАСОВИЋ: Корона ме вратила у Требиње. Све је било неизвјесно како ће изгледати. Имао сам понуде из Румуније, али уз обавезну вакцинацију, а већ су ме године помало стигле. Имао сам 34, а мој брат Никола се вратио у Леотар па сам испунио своју велику жељу да играм са братом јер никада раније нисмо заједно играли. Одбио сам понуду Борца из Бањалуке и одлучио да останем код куће, тако да ми је то најдража сезона са Николом. Био је ту и тренер Марко Ичелић, мој кум Владимир Алексић па је то дружење било одлично и ван терена јер су у екипи били пријатељи, браћа, кумови... Освојили смо Куп Републике Српске, чиме смо дигли рејтинг клуба и стекли поштовање других, а утакмице са Борцем постале су класици кошарке Републике Српске те донијеле здрав ривалитет.

ГЛАС: Кратко вријеме били сте члан Приморја из Херцег Новог?

ЂУРАСОВИЋ: Била је једна сезона прије посљедње у Леотару. Они су ме звали када и Борац. Лијепа организација у Херцег Новом са лијепом двораном и осталим условима. Драго ми је што сам као неко искусан могао да им помогнем, али сам тада започео приватни посао па сам морао да се томе више посветим.

Надимци на мајицама

ГЛАС: Током сезона на надмајицама сте носили надимке. Чија је то била идеја?

ЂУРАСОВИЋ: Мог брата Николе и Николе Јевтића који су то смислили. То је доказ колико смо били повезани и ван терена, гдје смо се приватно дружили и ништа нисмо форсирали. Тај потез је толико одјекнуо у кошаркашкој јавности да су нас сви питали за то јер је било јединствено. Имали смо велику подршку са трибина и били су то празници кошарке када смо играли у Требињу. Говорили су нам да смо казнена експедиција. Сјећам се побједе над Широким у гостима који је у саставу имао Луку Божића и борио се за врх АБА 2 лиге, а мој брат Никола погодио је шут у посљедњој секунди за побједу. Био му је то поен каријере.

Проба у Црвеној звезди

ГЛАС: Мало ко зна да сте са 15 година били на проби у Црвеној звезди.

ЂУРАСОВИЋ: Са 15 година ишао сам у Звезду на пробу преко менаџерске агенције које су тада тек почеле да се појављују на нашим просторима. Повезао нас је човјек који је познавао породицу и мени обезбиједио тренинге у Звезди. Мислим да је то била кадетска селекција коју је водио садашњи тренер Торонто Репторса Дарко Рајаковић, а поред њега сам радио и са Марином Седлачеком. Био сам им интересантан иако су ми рекли да нисам суперталенат, већ да ће пратити мој развој. Чак су ми нудили да пређем у Београд и наставим школовање, али је дошло до одређених проблема па нисам завршио тамо. Било је то велико разочарење за мене и када сам се вратио кући, нисам више хтио да тренирам. Тада ми је тата био највећа подршка и рекао: "Нећеш ти престати тренирати због околности које су те задесиле. Није те тај навео да тренираш, а неће он утицати да престанеш". Мени и Николи отац је био велика подршка и давао нам слободу током одрастања мада се знало шта смијемо, а шта не. Он никада није погледао моју утакмицу док сам био у омладинским категоријама, већ ме пуштао да се сам изборим уз, наравно, његову подршку. Уједно, и моја супруга Јелена ми је велика подршка у животу од када смо се упознали.

Прва лопта

ГЛАС: Нисте заборавили како је све почело?

ЂУРАСОВИЋ: Из Дубровника смо дошли у Требиње и тамо неке 1996. године направљен је кош у насељу гдје смо сви почели да играмо. Љубав према лопти јавила се из дјечије игре док смо гледали репрезентацију Југославије, Сашу Ђорђевића и све остале асове. Тата ми је био професионални шофер и он ми је тада донио прву лопту. Био сам одличан ђак у школи и хтио да студирам на геодетском факултету, а разредни старјешина ме кудио и говорио да идем студирати. Позив у јуниорску репрезентацију БиХ пласирао ме у Босну, а сада ми се због кошарке отварају разне могућности па сам захвалан богу на томе што радим оно што волим и од тога живим. Сада имам приватни посао који ми је пружила кошарка. Да ли сам могао више да остварим у каријери? Могао сам, али исто тако могло је да буде и доста мање. Генерално сам презадовољан својом каријером.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.