Борис Благојевић aрхитекта са кошаркашом лоптом

Имао сам срећу да сам био члан Борца у његовом златном периоду када је кошарка у Бањалуци била популарнија од фудбала и рукомета.

ФАКТИ

• Били први шампиони заједничке лиге БиХ

• Највише памтим утакмицу против Бенстона

Популарност

Играли смо Куп Радивоја Кораћа, затим Куп Рајмонда Сапорте и Јадранску лигу. Стално смо ишли узлазном путањом па није ни чудно што је дворана "Борик" увијек била пуна и што су нас навијачи толико вољели, изјавио је некадашњи члан Кошаркашког клуба Борца из његовог златног периода Борис Благојевић.

Каријеру је завршио у најбољим годинама и након што је једно вријеме био руководилац два клуба из Бањалуке одлучио је да све то напусти и почне се бавити архитектуром и грађевинарством што није нимало чудно јер је дипломирао на том фаултету. О почецима своје каријере, изазовима током ње, као и неким непознатим детаљима говорио је у интервјуу "Гласу Српске".

ГЛАС: Како сте и када почели тренирати кошарку?

БЛАГОЈЕВИЋ: То је било прије рата, био сам седми-осми разред основне школе и често сам играо баскета, док сам активно играо фолклор у "Веселин Маслеши". Лука Медар био је секретар КУД-а и доста смо путовали. На тим путовањима било је неких момака који су већ играли у Борцу, конкретно Борис Косојевић, мој имењак којег смо звали мунгос. Када смо били у Пули и по мјесец дана имали наступе са КУД-ом играли смо тај баскет, он ми је рекао: "Имаш смисла за кошарку. Што не би мало покушао са тренинзима"? Одговорио сам му: "Не знам, хоће ли ми родитељи дозволити јер је школа била на првом мјесту". Онда ме покојни Ђорђе Микеш, мој први тренер, видио на теренима К4 и рекао да дођем у суботу јер играмо против ветерана Борца. Прикључио ме кадетском тиму који је тада играо утакмице за "каљење", а ветеранима је то била рекреација. Почео сам да дозим, а у екипи су већ били Синиша Протић, Саша Вујасиновић, Александар Шућур, Леонардо Томић, Ацо Маливојевић, Косојевић... Видјело се да су били кошаркашки "поткованији" јер су кренули неколико година раније и прошли школу кошарку коју ја нисам, али сам се уклопио. Било је кадетско првенство БиХ у Заострогу гдје смо освојили прво мјесто. Ту смо гласили за добру кадетску селекцију која је касније постала костур сениорског тима. На јуниорском првенству били смо трећи, а испред је била Слобода са Дамиром Мулаомеровићем и Босна са покојним Харисом Бркићем. У кадетским данима сам се устабилио и брзо стизао оно што сам пропустио.

Први тим Борца

ГЛАС: Када сте прикључени првом тиму Борца?

БЛАГОЈЕВИЋ: Првом тиму сам прикључен пред сезону 1992-93 заједно са Зораном Кукићем, Синишом Протићем и Александром Шућуром. Борац је тада био смјештен у Јагодини и нас четворица смо тада играли за јуниоре Јагодине. Били смо трећи у првенству Југославије. Испред су били Партизан и Црвена звезда са Предрагом Стојаковићем. Тада се за нас интересовао Раднички Крагујевац, а Борац се преселио у Руму када је Душан Боровица постао генерални спонзор. Ту смо стигли пред почетак сезоне 1993-94 и ја сам уписао грађевински факултет у Београду. Свако јутро путовао сам из Руме возом на предавања. Тренер Симовић ослободио ме јутарњих тренинга, а враћао сам се навече на тренинг. Тако је било до 21. децембра када сам се јавио на служење војног рока.

ГЛАС: Како је било скинути дрес и обући униформу?

БЛАГОЈЕВИЋ: Доста тешко. Добио сам позив за војску 1993. године и практично сам двије године био без правог тренинга. То је био велики јаз у мојој каријери и да га није било можда би она била куд и камо боља. Када је Бањалучка пивара постала генерални спонзор Борца онда ме извлачила из војних обавеза. Борац је формирао први тим када се завршавао несретни рат. Прво смо били у Бачкој Паланци гдје смо играли у дворани "Тиквара". Играли смо лигу Југославије и једно вријме живјели тамо и то пред сам Дејтонски мировни споразум. Слободан Симовић био је тренер и тада смо осјетили праву јаку лигу. Нисмо имали неку шансу, али било је каљење нас голобрадих младића који су тек изашли из несретног рата.

Прва европска утакмица

ГЛАС: Колико се сјећате прве европске утакмице Борца против Монтана?

БЛАГОЈЕВИЋ: Сјећам је се добро, али се најбоље сјећам утакмице која је дошла након тих квалификација. Играли смо Куп Радивоја Кораћа са Измиром, Сијеном и Бенстоном. Сат и по прије утакмице против Бенстона били смо мокри у свлачионици колико је грмило са трибина. То је био велики набој због свега што се издешавало коју годину уназад и све је било свјеже након рата. Они су кренули јако добро, нисам био прва петорка, али сам касније чувао Бориса Гњидића. Чим сам ушао везао сам двије тројке и то ми је један од најдражих момената у животу. Не сад зашто је то био Бенстон већ што тај неки моменат гдје сам директно утицао да преломимо утакмицу то ми је баш било нешто нестварно. Из ове перспективе сада бих мало другачије приступио тој утакмици и било би мање адреналина.

ГЛАС: Борац је био први шампион Лиге БиХ 2000. године. Какве су успомене на то?

БЛАГОЈЕВИЋ: Сјећам се добро. Све екипе биле су страшно добре. Бротњо је већ доводио Американце и Џејмса Хавриљу, за Слободу су играли Јасмин Хукић, Терел Кестл, Азур Корлатовић... и помало се најежим када причам о томе. Свака утакмица била је дерби. Била је то велика титула за нас и тренер Велимир Гашић тада је извукао максимум из нас. Мислим да смо сви тада сазрели као играчи.

Јадранска лига

ГЛАС: Какав је био осјећај када су вам рекли да ћете играти Јадранску лигу?

БЛАГОЈЕВИЋ: Било је то пред почетак сезоне и тренирали смо у теретани. Дошао је директор и каже да постоји вјероватноћа да ћемо играти АБА лигу што је нама било незамисливо и нереално. Брзо смо се прекомандовали у својим главама и још озбиљније радили те спремни дочекали  такмичење онолико колико смо могли и у складу са буџетом.

ГЛАС: Каријеру сте прекинули због здравственог стања?

БЛАГОЈЕВИЋ: Да, тако је. Каријеру сам прекинуо због повреде кољена, малог засићења и велике жеље да завршим факултет. Знао сам да нисам врхунски играч и да од пара које зарадим у кошарци нећу моћи живјети до краја живота тако да сам био реалан према себи. Био сам задовљан каријером и нисам се покајао ни због чега. Вратио сам се на факултет и страст ми је ово чиме се бавим. Већ негдје око 2000. године кољено ме доста мучило. Био сам на ињекцијама глукозамина и већ сам полако размишљао шта ћу даље. Те 2004. сам оперисао хрскавицу кољена и планирао сам да завршим каријеру. Можда је то било рано јер сам имао 30 година.

ГЛАС: Ипак нисте одустали и прешли сте у други клуб?

БЛАГОЈЕВИЋ: То љето ме звао Чубриловић из Игокее и рекао да би њихов тренер Рајко Тороман желио да ме има у екипи. Рекао сам да ћу пробати мада нисам знао како ће ми реаговати кољено. Спремио сам се колико сам могао и намјера је била Игокеа уђе у АБА лигу. Касније сам се прикључио стручном штабу и требало је да будем спона између тренера и играча. Управа је хтјела да наставим, али мене то није привлачио и хтио сам да се бавим струком којом се и сада бавим. 

Предсједник Борца

ГЛАС: Једно вријеме сте били предсједник КК Борац?

БЛАГОЈЕВИЋ: Хтио сам да прочистимо неке ствари и нисам хтио да свој образ стављам под лупу јер сам из овог града, људи су ме поштовали и цијенили као играча. Покушавао сам да се борим са вјетрењачама, изгурали смо ту годину како смо изгурали. Имали смо солидну екипу која је била оптерећена некошаркашким проблемима, односно нередовним примањима након чега се одмах губи воља.

ГЛАС: Потом сте били пословни директор СКК Студент?

БЛАГОЈЕВИЋ: Клуб смо водили Синиша Ковачевић и ја. Борац је тада био скоро на дну и хтио сам да га преко Студента подигнемо, односно да се фузионишемо и направимо неку причу. Међутим, схватио сам да ће Студент постати нешто као филијала Игокее у којој ће се млађи момци калити за први тим. Нисам имао ништа против тога, али сам у једном моменту одлучио да ћу се бавити својим послом. Од тада ме нема у кошарци и сада сам у бициклизму, одрадим покоји триатлон одрадим и тако...

ГЛАС: Имали сте позив за наступ у репрезентацији БиХ?

БЛАГОЈЕВИЋ: Био сам позван у репрезентацију БиХ 2001. године за Европско првенство у Турској гдје је БиХ била у групи са Италијом, Грчком и Русијом. Сезону прије ЕП Кукић и ја смо одлично одиграли. Сабит Хаџић био је селектор, а у екипи су били Мршић, Марковић, Мујезиновић... а позвали су мене и Кукића из Борца те Синишу Ковачевића из Игокее. Синиша се одазвао, а нас двојица смо данима и ноћима сједили и размишљали шта да радимо. Да ли да се јавимо или не? Мислим да је то у спортском смислу била велика грешка, али не знам шта да кажем. Можда би то мало промијенило мој кошаркашки пут.

Иностранство

ГЛАС: Нисте играли у иностранству. Да ли било понуда?

БЛАГОЈЕВИЋ: Сад ћу испричати нешто што никоме нисам рекао. Слађана Голић ми је рекла да је њеног менаджера контактирао Ергин Атаман који је водио Улкер. Мало сам "клацкао" и због факултета нисам отишао. Због такве одлуке неко би рекао да нисам нормалан, али данас се не кајем ни због једне одлуке. Можда бих промијенио одлуку за репрезентацију и спортског изазова да учествујем на ЕП у то вријеме. Углавном не кајем се. Можда је била грешка, можда није.

Сукоб са Гашићем

ГЛАС: Ваш наступ у Борцу обиљежио је и сукоб са тренером Велимиром Гашићем?

БЛАГОЈЕВИЋ: Било је то након утакмице са шабачком Зорком. Била је то пријатељска утакмица у "Борику" коју нисам играо јер сам повриједио задњу ложу и сједио на клупи цијело прво полувријеме. Губили смо неких 20 поена разлике, али сам бодрио екипу. Након тога у свлачионици Гашић, који је знао да буде нагао у неким реакцијама према играчима, ушао је веома љут у свлачионицу и тражио је "жртву" као што то ради већина тренера која је била око Аце Николића. Он се окомио на мене и ружне ријечи које ми је изговорио нећу спомињати, али ми је свашта рекао. Да се разумијемо, то је човјек који из мене извукао максмум и данас такав приступ не би прошао. Ми смо већ били "истренирани главама" да то прихватамо. Међутим, по мом мишљењу било је то мало претјерано с његове стране. Ја сам устао, рекао му нешто, изашао из свлачионице и залупио врата. Ћао. Био сам супспендован пред утакмицу са Широким када нам је Младен Ерјавец убацио тројку за продужетак након којег смо изгубили. Био је то крај сезоне и сљедеће се све наставило.

ГЛАС: Да ли сте помирили касније?

БЛАГОЈЕВИЋ: Јесмо, мада мислим да је тада претјерао. Након неколико година срели смо се у Београду. Гашић је сједио са Дулетом Вујешевићем. Видио сам га и кренуо право ка њему с намјером да га поздравим. Он је прихватио руку и рекао ми је: "Где си бре Боки? Како си, јеси ли добро? Дуле, ово је мој пулен". Тада је на неки индиректан начн признао да је претјерао и да је хтио да из мене извуче нешто за сљедеће утакмице што ја у том моменту нисам препознао, али мислим да је било претјерано. Жалим што нисам могао да помогнем ту утакмицу против Широког.

ГЛАС: Тај пораз свима је тешко пао. Како је било Вама који нисте играли?

БЛАГОЈЕВИЋ: То ми је можда и највећи пораз у каријери лично. Када сам већ доста тога издржао, не само од њега него и од осталих тренера, требало је да до краја останем миран, али опет себи приписујем грешку.

Генерација

ГЛАС: Да ли је Ваша генерација остала у контакту?

БЛАГОЈЕВИЋ: Јесте, наравно и у одличним смо односима. Зоран Кукић је крстио мене и мог сина. Милорад Ковачевић ми је био кум на свадби, Саша Вулета је ту са нама... Преко група на виберу и воцапу се чујемо. Ускоро ћемо играти ветеранску лигу.

ГЛАС: Можете ли описати дружења чланова екипе?

БЛАГОЈЕВИЋ: О неким стварима током нашег дружења говорићемо касније јер није све за јавност ха-ха-ха. Имали смо своје базе у граду, два-три локала гдје смо се налазили. Никад се нисмо недолично понашали по чему нас људи памте и никад нисмо направили инцидент. Имали смо сјајну конекцију са навијачима. Пред сваку утакмицу у "Борику" налазили смо се на кафи и били смо као породица. Мислим да нас је то чинило бољим играчима и бољим тимом него што смо у ставрности били. Пред сваку утакмицу навијачи су пролазили главном улицом и стајали су пред локалом гдје су отпјевали неколико пјесама и отишли у дворану. Тада нисмо били свјесни величине тог нашег значења њима. Сваки пут се најежим када се сјетим тога.

ГЛАС: По чему Вас људи највише памте?

БЛАГОЈЕВИЋ: Занимљиво ми је то што ми је много људи рекло да ме памти по тројкама из ћошка. Колико се сјећам нисам их много гађао са те позиције. Више сам их погодио са 45 степени ха-ха-ха. Сви памте ауру клуба из тога времена и нас појединце из Бањалуке. Окосница тима била је из града, а они који су долазили Зоран Неговановић, Васиљ Шево, Миодраг Бабић, Драган Алексић... сјајно су се уклопили.

Вулета

ГЛАС: Један саиграч оставио је велики утаисак на Вас?

БЛАГОЈЕВИЋ: Кључни дио моје каријере био је онда када је у екипу дошао Саша Вулета који је играо на мојој позицији и он ме подигао кроз тренинге. Он је већ био признат играч и са њим сам увијек играо један на један те сам јако пуно научио од њега па смо се феноменално надопуњавали на тој позицији. Он је утицао на мене као играча на позицији на крила. На крилног центра прешао сам касније када сам могао мало и леђима да одиграм.

ГЛАС: Да ли сте имали идола када сте били дјечак?

БЛАГОЈЕВИЋ: Двојицу. Скотија Пипена од Американаца и Предрага Даниловића од наших. Пипен је у Чикагу иамо скривену улогу и одрађивао посао. Да није играо са Мајклом Џорданом био још бољи. Били су почеци сателитске телевизије код нас па сам га мжда и због тога волио гледати. Још сам волио да гледам Тонија Кукоча и Артураса Карнишоваса који је играо на мојој позицији.

ГЛАС: Ко је најтежи противник против којег сте играли?

БЛАГОЈЕВИЋ: Било је их неколико које сам запамтио. Први од њих је Рован Барет, отац садашњег канадског репрезентативца Ар Џеја Барета. Рован је играо за Керавнос и у "Борику" је из наскока са пенала закуцао након полуконтре. Био је ту још Маркус Гори и Дејвид Блутентал из Макабија. Стао сам у блок да зауставим Блутентала и када сам ударио у њега мислио сам да ће ми подлактица пукнути колико је човјек био јак. Ту је још био и Гордан Задравец из Широког који је био "прљав" играч. Ипак, од њега си могао много тога да научиш. Тада сам играо "четворку", а он је био јако незгодан. Нема кошаркашке покрете, али зато све ради и одличан је играч за екипу.

Дружење са одбојкашима

ГЛАС: Једне године били сте на припремама на Копаонику заједно са одбојкашима Југославије?

БЛАГОЈЕВИЋ: Сјећам се тога. Какве су то људске и спортске величине. Вања Грбић, Ђула Мештер, Боба Ковач... Ишли смо на опоравак код дугогодишњег љекара репрезентације. Вулета је познавао браћу Грбић из Зрењанина па смо се дружили са њима. Били су одлична екипа.

Борисе, ја тебе само знам

ГЛАС: Какво је било дружење са члановима чувене Групе 7?

БЛАГОЈЕВИЋ: Послије чувене утакмице са Групом 7 отишли смо на заједничку вечеру па смо "заглавили" у дискотеци гдје је Драган Тарлаћ пуштао музику са ди-џејом. Ипак, док смо још били у ходнику хотела стајао сам између Предрага Даниловића и Дејана Бодироге. Много људи тада је дошло у хотел да се услика са њима и узму аутограме, а мени је било драго што стојим поред њих. Причамо о свему и сви прилазе њима, а онда је у једном тренутку једна дјевојка кренула према нама. Пришла је мени и рекла: "Борисе може ли аутограм?" Кажем ја њој: "Може, али видиш ли ко стоји поред мене?" Каже она мени: "Не знам ко су они, ја сам из Добоја и од телевизијских канал хватам само РТРС и само тебе знам". Ова двојица су падала од смијеха.

ОКК Београд

ГЛАС: Били сте на проби у ОКК Београду?

БЛАГОЈЕВИЋ: Нисам био члан већ сам био на проби и задовољио сам. То је било 1991. године када је Ранко Жеравица био тренер, а у екипи били Шљиванчанин, Парежанин, Кузмановић. Преко очевог пријатеља Блажа Котарца, који је био кошаркаш у старој Југославији и добар пријатељ са Жеравицом, отишао сам на пробу јер је он рекао да има један мали из Бањалуке који је добар. Међутим, почела је кадетска и јуниорска лига са Борцем. Котарац је гледао првенство у Јагодини када смо се носили са Партизаном и Звездом. За Јагодину смо играли ја, Протић, Шућур, Ацо Врањеш и Синиша Кецман. Тада је тренер ИМТ-а Зоран Кречковић желио све нас да покупи и "разбаца" по Србији, не у Звезду и Партизан већ у ОКК, Раднички...

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.