Звонкo Милојевић за Глас Српске: Сљедећег љета идем кући

Када је као голобради момак, онако висок и вижљаст, први пут стао на гол Црвене звезде у Келну, мало ко је на њега обратио пажњу. Не зато што Звонко Милојевић није одрадио добар посао, напротив, већ зато што се очекивало да "црвено-бијели" лако прођу даље након београдских 2:0, па се на све око те утакмице на култном "Мингерсдорферу" гледало као на формалност. Међутим, "човјек у црном", арбитар Јозеф Марко потрудио се да буде другачије (0:3). Ипак, наслов из новина након пораза у Келну гласио је: "Звезда је изгубила утакмицу у Келну, али је добила голмана"!

Млади Звонко врло брзо купио је пробирљиве навијаче шампиона Европе чији је пут до трона гледао из непосредне близине. Касније се сам једног раног децембарског јутра 1991. године, у далеком Токију, уписао у бесмртне јунаке свог вољеног клуба, високо подигавши трофеј шампиона планете. Судбина га није мазила. Његов живот промијенио се у трену, када је 2007. године доживио тешку саобраћајну несрећу на аутопуту код њемачког града Ахена. 

Том приликом задобио је прелом лобање, крварење у мозгу, прелом доњих екстремитета и прелом кичме. Неколико пута је оперисан, а у коми је био 12 дана. Послије аутомобилске несреће Звонко је остао прикован за инвалидска колица, али чврсто ријешен да се бори и никада не одустане. Екипа "Гласа Српске" посјетила га је у једном Дому за старе у београдском насељу Дедиње. Наш долазак изненадио је и обрадовао популарног Милоја који је у једночасовном разговору испричао своју невјероватну спортску причу. 

- Ушао сам у трећу годину како сам у Дому. Одлично ми је овде, имам све што ми треба. Нисам неко ко закера, имам све, добро ми је, нисам ни гладан, ни жедан, слушам музику, гледам ТВ...Опоравак добро иде, хвала драгом Богу. Сваког дана долази ми терапеут и радимо вежбе. Мислим да сам, за ситуацију у којој се налазим, доста активан. Имам трапез изнад главе помоћу којег се дижем, помоћу њега радим мало и трбушњаке, да се нашалим. Имао сам ране на леђима од лежања, проширило се било по целим леђима, али формирала се нова, чврста кожа, најгоре је прошло. Очекујем да најкасније следећег лета у јуну, здравља Боже, будем кући – открио је Милојевић и додао: 

- Дејан Станковић ми је ту стандардно при руци. Да ми није њега, не бих ово сам могао да исфинансирам. Он све регулише. Чекам да ми дођу Бошко Ђуровски, Жаре Ђуровић, Бранко Бошковић, Никола Жигић...Када су ми рекли да имам посету, искрено сам њих и очекивао, а онда сте ме ви додатно изненадили - нагласио је Милојевић.

ГЛАС: Ви сте својом вољом и непрестаном борбом фасцинирали докторе у Њемачкој.

МИЛОЈЕВИЋ: Немачки доктори су ми рекли: "То што си ти преживео, само захвали Богу и судбини". Кад сам се пробудио, рекли су ми и то да, ако успем сести у инвалидска колица, то ће бити врх. А ја сам возио и ауто на ручне команде. Они нису веровали. Пуштао сам им снимак у којем се види да правим трансфер из колица у кола, која сам возио. Рекли су ми да сам феномен. Одговорио сам им: "Докторе, то што се ви рекли, то важи за вас Немце, а ја, ем сам Балканац, ем Србин...то за мене не важи"!

ГЛАС: Да се мало присјетимо Ваших почетака. Сјећате ли се како је дошло до преласка у Црвену звезду?

МИЛОЈЕВИЋ: Били смо 1986. на турниру у Минхену, играли су, између осталих, нишки Раднички, Црвена звезда и Јагодина. Турнир је организовао човек из Јагодине, којем је син преминуо на терену. И зато је позвао нас, Јагодину. На том турниру сам баш добро бранио. Стева Остојић ме је тада приметио и рекао ми: "Свидело ми се не само што си добро бранио, већ што имаш и карактер". Водио сам своју екипу, све сам их распоређивао и то се свидело Стеви. Рекао је још: "Нама треба голман који ће подићи екипу не само квалитетом, него и наступом". Мој ћале је, занимљиво био исто добар играч. Када је био у војсци у Винковцима, његов гарнизон је играо пријатељску против тамошњег Динама. Ћале је играо лево крило, нису могли да га ухвате, рекао ми је да му је Динамо нудио да пређе код њих, да му запосле жену, моју мајку и да тамо живимо.

Међутим, мој деда није дао ћалету да иде, рекао је:  "За кога да живим ако ми једино мушко дете оде"? Поучен тим искуством, кад сам ја добио позив, ћале ми је рекао: "Сине, иди. Ја сам то доживео, добио прилику, сад се кајем. Не желим да се то теби понови". Умешала се мајка и она ми је рекла да идем, али ако попустим у школи, да се првим аутобусом вратим у Јагодину. Отишао сам у Београд, ишао сам у Четврту београдску гимназију. Она се третира за једну од три најјаче школе у Београду. Био сам одличан ђак. Нико није могао да схвати да имам такве оцене, а тренирам у Звезди, па идем у репрезентацију...Питали су ме у школи да објасним како је то могуће. Рекао сам да сам све пратио, научио, звао телефоном док сам био у иностранству са Звездом и у старту сам задобио њихово поверење. Чудили су се и даље, јер голмани важе за најглупље у тиму ха-ха-ха...

ГЛАС: Како памтите деби против Келна када Вам је Драгослав Шекуларац дао шансу?

МИЛОЈЕВИЋ: Он је донео одлуку. Ја сам бранио тада за омладинце. Повредили су се Стеван Стојановић и Милић Јовановић. Ту је био и Жељко Калуђеровић, трећи голман. Шеки је тада рекао: "Милојевић једини има такмичарски ритам, а овај није бранио пар година, како ће сад да падне као с неба и брани европску утакмицу? Ставићу Милојевића, па макар и погрешио, али дао сам шансу младом момку". И стварно, новине су писале да је "Звезда изгубила утакмицу, али је добила голмана". Што се утакмице тиче, сећам се да су неки играчи пред лет у Келн, на аеродрому, давали изјаве да нема шансе да изгубимо 3:0. А ми смо за полувреме примили три гола. Уф, кад се сетим оног Франка Орденевица...Памтићу га док сам жив...Прво полувреме у Келну завршено је 0:0. Са оних 2:0 из Београда сви су мислили да је готово, да идемо даље. Међутим, десио нам се онај судија Јозеф Марко, мајку му његову...Није да кривим сад неког другога, али он је највише утицао да примимо први гол, пошто је лопта изашла у корнер, он је рекао да се настави. Па, и играчи Келна су били стали, све вам је јасно. То ми је најтежи пораз у Звезди. 

ГЛАС: Да ли је тачно да Вам се, кад сте прешли у први тим, први на услузи нашао тадашњи капитен Драган Стојковић?

МИЛОЈЕВИЋ: Пикси је био капитен екипе и сви су га уважавали. Само је једном приликом рекао: "Исто сам и ја из омладинаца прешао у први тим Радничког из Ниша, знам како се мали осећа. Буде ли њега неко дирао, имаће посла са мном". 

ГЛАС: Нисте можда били у тиму који је конкурисао за трофеј првака Европе у Барију, али сте радећи са Стеваном Стојановићем из непосредне близине гледали како се рађа шампион Европе?

МИЛОЈЕВИЋ: Највише ми је драго било због Дике Стојановића што је Звезда постала првак Европе. Поготово, јер је у полуфиналу примио онај гол од Бајерна. Баш због тога ми је драго што је био најбољи у финалу. Хвала драгом Богу што је испунио жељу Дики, мени и свим "звездашима" да освојимо титулу првака Европе. 

ГЛАС: Зато сте, који мјесец касније били један од главних протагониста освајања титуле првака свијета у Токију. Изјавили сте да је тадашњи капитен Дејан Савићевић намјерно добио црвени картон у том мечу.

МИЛОЈЕВИЋ: Он је био тада најбољи играч Звезде и тражио је у Токију кад смо смо играли, да брани Драгоје Лековић, а не ја. Владица Поповић му је одговорио: "Знаш шта Дејо, ти си капитен и наш најбољи играч, али о томе ја, као тренер, одлучујем". Дејо му је на то рекао: "Ако Лековић не буде бранио, ја ћу добити црвени картон и екипа ће остати са играчем мање"! Владица се одлучио за мене, али и Дејо је био од речи - добио је црвени картон. Е сад, да ли је то сплет околности или је то желео, али је остварио оно што је обећао. Није ми драго што се то десило, али је испао човек од речи. 

ГЛАС: Чега се још сјећате са тог финала, којих детаља?

МИЛОЈЕВИЋ: Знам да је Владица на полувремену рекао: "Момци, имате играча мање, знам да је тешко, али запамтите ово, једном у каријери се игра за титулу светског првака. Дај Боже да поновите ово, али чисто сумњам. Зато, изађите на терен, не као да имате играча мање, понашајте се као да имате човека више". Тако је и било, изашли смо храбро и победили, уз Божју помоћ. Штавише и повећали вођство. 

ГЛАС: Сјећате ли се тренера Кола Кола из финала Мирка Јозића?

МИЛОЈЕВИЋ: Он ми је био тренер у кадетској репрезентацији Југославије. Пре утакмице ми је рекао: "Мали, џаба се спремаш, "попићеш" данас три комада". Одговорио сам му: "Ако ви тако кажете...Можда ће бити другачије. Немој да ви "попијете" три комада. Ја сам голман првака Европе, бићу и голман шампиона света"! Тако смо се и растали.

ГЛАС: Каква су Вам сјећања на период у Звезди за вријеме санкција? Освојили сте Куп Југославије 1992. године под вођством Милана Живадиновића. У финалу, Ви сте бранили до пенала, а послије Милан Ђаво Симеуновић. Да ли је договор био такав?

МИЛОЈЕВИЋ: Био је договор. Ја сам се договорио са Симеуновићем, пошто је био мајстор за пенале, рекао ми је: "Милоје, ти се побрини да дођемо до пенала, а на пеналима ћу нам ја донети трофеј". Тако је и било. Одбранио је ударац Пеђе Мијатовића и дао је гол у петој серији. Тадашњи Партизан је имао најјачу генерацију, сви су мислили да ћемо добити пет комада, али ми смо их добили.

ГЛАС: Какав је био популарни бард Жива?

МИЛОЈЕВИЋ: Он ми је био најинтересантнији тренер. После сваког тренинга смо остајали да ми шутира слободњаке са 16 метара. Имао је лепу леву ногу. Знао сам некад да му ухватим "живу лопту", па кажем: "Тренеру, нећу више". Он пита: "Што"? Па рекох: "Нећу да вам набијам комплекс". Испричају вам и једну анегдоту. Враћали смо се из Ниша са једне утакмице. Пошто је то 248 километара, путовали смо три сата. Рекао сам играчима: "Имам један диск, са песмама Ханке Палдум, са којом се он забављао. Пустићу музику, а ви добацујте да га мало зезамо". Гроф Божовић је први пристао и рекао да ће он рећи шта треба. Ја сам рекао Живи: "Шефе, јел могу ја да пустим неку музику, да се орасположимо мало"? Гледа ме и каже: "Милоје, немој оне твоје народњаке, трајаће нам санкције 100 година".

Одговорио сам му да ће бити задовољан избором и пустио сам Ханку, ону песму "Мили мој". Добацује Гроф са сећије: "Милоје, гаси то, шта то слушамо"? Жива ми је пришао и рекао: "Милоје, не наседај на провокацију, напредоваћеш!" Ха-ха-ха пао сам од смеха, нисам могао да устанем. Жива је био шармер, намазан свим фарбама. Ишао је на причу, на мотивацију...Са акцентом на колективну игру. Држао нас је све кад нисмо имали пара, знао је са нама.

ГЛАС: Поменули сте Дејана Станковића, по његoвој прекоманди у први тим, Ви сте му први пришли. 

МИЛОЈЕВИЋ: Знао сам колико је мени значила подршка коју сам имао од Пиксија. Тако сам се и ја поставио заштитнички према Декију. Рекао сам: "Ако њега неко дирне, имаће посла са мном"!

ГЛАС: Са Вама у екипи, тада су била и двојица некадашњих играча Борца, Винко Мариновић и Дарко Љубојевић. Како се њих сјећате? 

МИЛОЈЕВИЋ: Винко је отишао у Белгију, у Бершот, тамо смо се сретали, јер сам и ја прешао у Андерлехт. Што се тиче Љубоје, био је добар везни играч. Али знате шта, у Звезди није могао да дође до изражаја, јер је било доста добрих играча на његовој позицији. У Звезди кажу да је средина терена "душа тима". Ту смо увек били најјачи. На његову жалост био је део тог јаког средњег реда и није могао да добије прилику, иако је заслужио по квалитету. Знате како, шанса се даје другима, када не иде добро, али пошто је Звезда била првак Југославије, старо је правило - тим који побеђује се не мења.

ГЛАС: Каква искуства носите из Белгије, првенствено Андерлехта? 

МИЛОЈЕВИЋ: Највише ми је пријало кад смо играли Лигу шампиона. Били смо у групи са Манчестер јунајтедом, па са Реалом...Све мечеве кући смо побеђивали, били смо прави домаћи тим, јер смо на страни углавном губили. 

ГЛАС: Имали сте и прије одласка у Белгију добрих понуда. Зашто није дошло до реализације трансфера? 

МИЛОЈЕВИЋ: Тадашњи тренер Еспањола, Хозе Антонио Камачо ме је гледао кад смо били у Бастији на турниру. Против Нанта у финалу сам одбранио најбољу утакмицу у Звезди. Невероватно је било, скинуо сам 13 зицера. Добио сам "десетку" у свим новинама. Пре тога славили смо и против домаћина, Бастије са 1:0. Камачо је рекао хоћу само Милојевића. То је било у децембру. Звезда је добила такву понуду да је била највећу за једног голмана свих времена у Југославији. Међутим, трансфер је стопирао Радмило Богдановић, члан тадашње управе клуба и један од најјачих људи у држави, тада министар полиције. Рекао је: "Ако пустите Милојевића, а Звезди крене лоше, неће бити добро". После ми је Цвеле (Владимир Цветковић) рекао: "Милоје, ја да имам сина и да га неко спречи да оде, ј***о би му мајку. Богдановић то не разуме, како ћеш ти бити мотивисан да браниш у наредном периоду, ако ово не реализујемо. Профитирао би и ти и ми као клуб". 

 

Брновић
ГЛАС: Који гол, који сте примили, Вам је најтеже пао?
МИЛОЈЕВИЋ: Најтеже ми је пао гол који ми је дао Бранко Брновић и то главом у вечитом дербију 27. фебруара . То је судбина голмана, можеш 100 шанси да одбраниш, али једном ако погрешиш, то ће ти запамтити. То је најгоре за голмана. Дешавају се киксеви, али шта да се ради, живот иде даље. На све треба гледати позитивно.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.