Zvonko Milojević za Glas Srpske: Sljedećeg ljeta idem kući

Kada je kao golobradi momak, onako visok i vižljast, prvi put stao na gol Crvene zvezde u Kelnu, malo ko je na njega obratio pažnju. Ne zato što Zvonko Milojević nije odradio dobar posao, naprotiv, već zato što se očekivalo da "crveno-bijeli" lako prođu dalje nakon beogradskih 2:0, pa se na sve oko te utakmice na kultnom "Mingersdorferu" gledalo kao na formalnost. Međutim, "čovjek u crnom", arbitar Jozef Marko potrudio se da bude drugačije (0:3). Ipak, naslov iz novina nakon poraza u Kelnu glasio je: "Zvezda je izgubila utakmicu u Kelnu, ali je dobila golmana"!

Mladi Zvonko vrlo brzo kupio je probirljive navijače šampiona Evrope čiji je put do trona gledao iz neposredne blizine. Kasnije se sam jednog ranog decembarskog jutra 1991. godine, u dalekom Tokiju, upisao u besmrtne junake svog voljenog kluba, visoko podigavši trofej šampiona planete. Sudbina ga nije mazila. Njegov život promijenio se u trenu, kada je 2007. godine doživio tešku saobraćajnu nesreću na autoputu kod njemačkog grada Ahena. 

Tom prilikom zadobio je prelom lobanje, krvarenje u mozgu, prelom donjih ekstremiteta i prelom kičme. Nekoliko puta je operisan, a u komi je bio 12 dana. Poslije automobilske nesreće Zvonko je ostao prikovan za invalidska kolica, ali čvrsto riješen da se bori i nikada ne odustane. Ekipa "Glasa Srpske" posjetila ga je u jednom Domu za stare u beogradskom naselju Dedinje. Naš dolazak iznenadio je i obradovao popularnog Miloja koji je u jednočasovnom razgovoru ispričao svoju nevjerovatnu sportsku priču. 

- Ušao sam u treću godinu kako sam u Domu. Odlično mi je ovde, imam sve što mi treba. Nisam neko ko zakera, imam sve, dobro mi je, nisam ni gladan, ni žedan, slušam muziku, gledam TV...Oporavak dobro ide, hvala dragom Bogu. Svakog dana dolazi mi terapeut i radimo vežbe. Mislim da sam, za situaciju u kojoj se nalazim, dosta aktivan. Imam trapez iznad glave pomoću kojeg se dižem, pomoću njega radim malo i trbušnjake, da se našalim. Imao sam rane na leđima od ležanja, proširilo se bilo po celim leđima, ali formirala se nova, čvrsta koža, najgore je prošlo. Očekujem da najkasnije sledećeg leta u junu, zdravlja Bože, budem kući – otkrio je Milojević i dodao: 

- Dejan Stanković mi je tu standardno pri ruci. Da mi nije njega, ne bih ovo sam mogao da isfinansiram. On sve reguliše. Čekam da mi dođu Boško Đurovski, Žare Đurović, Branko Bošković, Nikola Žigić...Kada su mi rekli da imam posetu, iskreno sam njih i očekivao, a onda ste me vi dodatno iznenadili - naglasio je Milojević.

GLAS: Vi ste svojom voljom i neprestanom borbom fascinirali doktore u Njemačkoj.

MILOJEVIĆ: Nemački doktori su mi rekli: "To što si ti preživeo, samo zahvali Bogu i sudbini". Kad sam se probudio, rekli su mi i to da, ako uspem sesti u invalidska kolica, to će biti vrh. A ja sam vozio i auto na ručne komande. Oni nisu verovali. Puštao sam im snimak u kojem se vidi da pravim transfer iz kolica u kola, koja sam vozio. Rekli su mi da sam fenomen. Odgovorio sam im: "Doktore, to što se vi rekli, to važi za vas Nemce, a ja, em sam Balkanac, em Srbin...to za mene ne važi"!

GLAS: Da se malo prisjetimo Vaših početaka. Sjećate li se kako je došlo do prelaska u Crvenu zvezdu?

MILOJEVIĆ: Bili smo 1986. na turniru u Minhenu, igrali su, između ostalih, niški Radnički, Crvena zvezda i Jagodina. Turnir je organizovao čovek iz Jagodine, kojem je sin preminuo na terenu. I zato je pozvao nas, Jagodinu. Na tom turniru sam baš dobro branio. Steva Ostojić me je tada primetio i rekao mi: "Svidelo mi se ne samo što si dobro branio, već što imaš i karakter". Vodio sam svoju ekipu, sve sam ih raspoređivao i to se svidelo Stevi. Rekao je još: "Nama treba golman koji će podići ekipu ne samo kvalitetom, nego i nastupom". Moj ćale je, zanimljivo bio isto dobar igrač. Kada je bio u vojsci u Vinkovcima, njegov garnizon je igrao prijateljsku protiv tamošnjeg Dinama. Ćale je igrao levo krilo, nisu mogli da ga uhvate, rekao mi je da mu je Dinamo nudio da pređe kod njih, da mu zaposle ženu, moju majku i da tamo živimo.

Međutim, moj deda nije dao ćaletu da ide, rekao je:  "Za koga da živim ako mi jedino muško dete ode"? Poučen tim iskustvom, kad sam ja dobio poziv, ćale mi je rekao: "Sine, idi. Ja sam to doživeo, dobio priliku, sad se kajem. Ne želim da se to tebi ponovi". Umešala se majka i ona mi je rekla da idem, ali ako popustim u školi, da se prvim autobusom vratim u Jagodinu. Otišao sam u Beograd, išao sam u Četvrtu beogradsku gimnaziju. Ona se tretira za jednu od tri najjače škole u Beogradu. Bio sam odličan đak. Niko nije mogao da shvati da imam takve ocene, a treniram u Zvezdi, pa idem u reprezentaciju...Pitali su me u školi da objasnim kako je to moguće. Rekao sam da sam sve pratio, naučio, zvao telefonom dok sam bio u inostranstvu sa Zvezdom i u startu sam zadobio njihovo poverenje. Čudili su se i dalje, jer golmani važe za najgluplje u timu ha-ha-ha...

GLAS: Kako pamtite debi protiv Kelna kada Vam je Dragoslav Šekularac dao šansu?

MILOJEVIĆ: On je doneo odluku. Ja sam branio tada za omladince. Povredili su se Stevan Stojanović i Milić Jovanović. Tu je bio i Željko Kaluđerović, treći golman. Šeki je tada rekao: "Milojević jedini ima takmičarski ritam, a ovaj nije branio par godina, kako će sad da padne kao s neba i brani evropsku utakmicu? Staviću Milojevića, pa makar i pogrešio, ali dao sam šansu mladom momku". I stvarno, novine su pisale da je "Zvezda izgubila utakmicu, ali je dobila golmana". Što se utakmice tiče, sećam se da su neki igrači pred let u Keln, na aerodromu, davali izjave da nema šanse da izgubimo 3:0. A mi smo za poluvreme primili tri gola. Uf, kad se setim onog Franka Ordenevica...Pamtiću ga dok sam živ...Prvo poluvreme u Kelnu završeno je 0:0. Sa onih 2:0 iz Beograda svi su mislili da je gotovo, da idemo dalje. Međutim, desio nam se onaj sudija Jozef Marko, majku mu njegovu...Nije da krivim sad nekog drugoga, ali on je najviše uticao da primimo prvi gol, pošto je lopta izašla u korner, on je rekao da se nastavi. Pa, i igrači Kelna su bili stali, sve vam je jasno. To mi je najteži poraz u Zvezdi. 

GLAS: Da li je tačno da Vam se, kad ste prešli u prvi tim, prvi na usluzi našao tadašnji kapiten Dragan Stojković?

MILOJEVIĆ: Piksi je bio kapiten ekipe i svi su ga uvažavali. Samo je jednom prilikom rekao: "Isto sam i ja iz omladinaca prešao u prvi tim Radničkog iz Niša, znam kako se mali oseća. Bude li njega neko dirao, imaće posla sa mnom". 

GLAS: Niste možda bili u timu koji je konkurisao za trofej prvaka Evrope u Bariju, ali ste radeći sa Stevanom Stojanovićem iz neposredne blizine gledali kako se rađa šampion Evrope?

MILOJEVIĆ: Najviše mi je drago bilo zbog Dike Stojanovića što je Zvezda postala prvak Evrope. Pogotovo, jer je u polufinalu primio onaj gol od Bajerna. Baš zbog toga mi je drago što je bio najbolji u finalu. Hvala dragom Bogu što je ispunio želju Diki, meni i svim "zvezdašima" da osvojimo titulu prvaka Evrope. 

GLAS: Zato ste, koji mjesec kasnije bili jedan od glavnih protagonista osvajanja titule prvaka svijeta u Tokiju. Izjavili ste da je tadašnji kapiten Dejan Savićević namjerno dobio crveni karton u tom meču.

MILOJEVIĆ: On je bio tada najbolji igrač Zvezde i tražio je u Tokiju kad smo smo igrali, da brani Dragoje Leković, a ne ja. Vladica Popović mu je odgovorio: "Znaš šta Dejo, ti si kapiten i naš najbolji igrač, ali o tome ja, kao trener, odlučujem". Dejo mu je na to rekao: "Ako Leković ne bude branio, ja ću dobiti crveni karton i ekipa će ostati sa igračem manje"! Vladica se odlučio za mene, ali i Dejo je bio od reči - dobio je crveni karton. E sad, da li je to splet okolnosti ili je to želeo, ali je ostvario ono što je obećao. Nije mi drago što se to desilo, ali je ispao čovek od reči. 

GLAS: Čega se još sjećate sa tog finala, kojih detalja?

MILOJEVIĆ: Znam da je Vladica na poluvremenu rekao: "Momci, imate igrača manje, znam da je teško, ali zapamtite ovo, jednom u karijeri se igra za titulu svetskog prvaka. Daj Bože da ponovite ovo, ali čisto sumnjam. Zato, izađite na teren, ne kao da imate igrača manje, ponašajte se kao da imate čoveka više". Tako je i bilo, izašli smo hrabro i pobedili, uz Božju pomoć. Štaviše i povećali vođstvo. 

GLAS: Sjećate li se trenera Kola Kola iz finala Mirka Jozića?

MILOJEVIĆ: On mi je bio trener u kadetskoj reprezentaciji Jugoslavije. Pre utakmice mi je rekao: "Mali, džaba se spremaš, "popićeš" danas tri komada". Odgovorio sam mu: "Ako vi tako kažete...Možda će biti drugačije. Nemoj da vi "popijete" tri komada. Ja sam golman prvaka Evrope, biću i golman šampiona sveta"! Tako smo se i rastali.

GLAS: Kakva su Vam sjećanja na period u Zvezdi za vrijeme sankcija? Osvojili ste Kup Jugoslavije 1992. godine pod vođstvom Milana Živadinovića. U finalu, Vi ste branili do penala, a poslije Milan Đavo Simeunović. Da li je dogovor bio takav?

MILOJEVIĆ: Bio je dogovor. Ja sam se dogovorio sa Simeunovićem, pošto je bio majstor za penale, rekao mi je: "Miloje, ti se pobrini da dođemo do penala, a na penalima ću nam ja doneti trofej". Tako je i bilo. Odbranio je udarac Peđe Mijatovića i dao je gol u petoj seriji. Tadašnji Partizan je imao najjaču generaciju, svi su mislili da ćemo dobiti pet komada, ali mi smo ih dobili.

GLAS: Kakav je bio popularni bard Živa?

MILOJEVIĆ: On mi je bio najinteresantniji trener. Posle svakog treninga smo ostajali da mi šutira slobodnjake sa 16 metara. Imao je lepu levu nogu. Znao sam nekad da mu uhvatim "živu loptu", pa kažem: "Treneru, neću više". On pita: "Što"? Pa rekoh: "Neću da vam nabijam kompleks". Ispričaju vam i jednu anegdotu. Vraćali smo se iz Niša sa jedne utakmice. Pošto je to 248 kilometara, putovali smo tri sata. Rekao sam igračima: "Imam jedan disk, sa pesmama Hanke Paldum, sa kojom se on zabavljao. Pustiću muziku, a vi dobacujte da ga malo zezamo". Grof Božović je prvi pristao i rekao da će on reći šta treba. Ja sam rekao Živi: "Šefe, jel mogu ja da pustim neku muziku, da se oraspoložimo malo"? Gleda me i kaže: "Miloje, nemoj one tvoje narodnjake, trajaće nam sankcije 100 godina".

Odgovorio sam mu da će biti zadovoljan izborom i pustio sam Hanku, onu pesmu "Mili moj". Dobacuje Grof sa sećije: "Miloje, gasi to, šta to slušamo"? Živa mi je prišao i rekao: "Miloje, ne nasedaj na provokaciju, napredovaćeš!" Ha-ha-ha pao sam od smeha, nisam mogao da ustanem. Živa je bio šarmer, namazan svim farbama. Išao je na priču, na motivaciju...Sa akcentom na kolektivnu igru. Držao nas je sve kad nismo imali para, znao je sa nama.

GLAS: Pomenuli ste Dejana Stankovića, po njegovoj prekomandi u prvi tim, Vi ste mu prvi prišli. 

MILOJEVIĆ: Znao sam koliko je meni značila podrška koju sam imao od Piksija. Tako sam se i ja postavio zaštitnički prema Dekiju. Rekao sam: "Ako njega neko dirne, imaće posla sa mnom"!

GLAS: Sa Vama u ekipi, tada su bila i dvojica nekadašnjih igrača Borca, Vinko Marinović i Darko Ljubojević. Kako se njih sjećate? 

MILOJEVIĆ: Vinko je otišao u Belgiju, u Beršot, tamo smo se sretali, jer sam i ja prešao u Anderleht. Što se tiče Ljuboje, bio je dobar vezni igrač. Ali znate šta, u Zvezdi nije mogao da dođe do izražaja, jer je bilo dosta dobrih igrača na njegovoj poziciji. U Zvezdi kažu da je sredina terena "duša tima". Tu smo uvek bili najjači. Na njegovu žalost bio je deo tog jakog srednjeg reda i nije mogao da dobije priliku, iako je zaslužio po kvalitetu. Znate kako, šansa se daje drugima, kada ne ide dobro, ali pošto je Zvezda bila prvak Jugoslavije, staro je pravilo - tim koji pobeđuje se ne menja.

GLAS: Kakva iskustva nosite iz Belgije, prvenstveno Anderlehta? 

MILOJEVIĆ: Najviše mi je prijalo kad smo igrali Ligu šampiona. Bili smo u grupi sa Mančester junajtedom, pa sa Realom...Sve mečeve kući smo pobeđivali, bili smo pravi domaći tim, jer smo na strani uglavnom gubili. 

GLAS: Imali ste i prije odlaska u Belgiju dobrih ponuda. Zašto nije došlo do realizacije transfera? 

MILOJEVIĆ: Tadašnji trener Espanjola, Hoze Antonio Kamačo me je gledao kad smo bili u Bastiji na turniru. Protiv Nanta u finalu sam odbranio najbolju utakmicu u Zvezdi. Neverovatno je bilo, skinuo sam 13 zicera. Dobio sam "desetku" u svim novinama. Pre toga slavili smo i protiv domaćina, Bastije sa 1:0. Kamačo je rekao hoću samo Milojevića. To je bilo u decembru. Zvezda je dobila takvu ponudu da je bila najveću za jednog golmana svih vremena u Jugoslaviji. Međutim, transfer je stopirao Radmilo Bogdanović, član tadašnje uprave kluba i jedan od najjačih ljudi u državi, tada ministar policije. Rekao je: "Ako pustite Milojevića, a Zvezdi krene loše, neće biti dobro". Posle mi je Cvele (Vladimir Cvetković) rekao: "Miloje, ja da imam sina i da ga neko spreči da ode, j***o bi mu majku. Bogdanović to ne razume, kako ćeš ti biti motivisan da braniš u narednom periodu, ako ovo ne realizujemo. Profitirao bi i ti i mi kao klub". 

 

Brnović
GLAS: Koji gol, koji ste primili, Vam je najteže pao?
MILOJEVIĆ: Najteže mi je pao gol koji mi je dao Branko Brnović i to glavom u večitom derbiju 27. februara . To je sudbina golmana, možeš 100 šansi da odbraniš, ali jednom ako pogrešiš, to će ti zapamtiti. To je najgore za golmana. Dešavaju se kiksevi, ali šta da se radi, život ide dalje. Na sve treba gledati pozitivno.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.