Звонко Липовац за "Глас": Куп Маршала Тита и Фођу никада нећу заборавити

Дарко Пашагић 01.09.2025 11:05

Фото: Агенције

ЗАГРЕБ - Некадашњи фудбалер Звонко Липовац, који је годинама носио дрес Борца, за "Глас Српске" је рекао да су освајање Купа Маршала Тита, пласман у Прву савезну Лигу Југославије и потом освајање Митропа купа тренуци које ће памтити док је жив.

Овај 61-годишњак командовао је одбраном Бањалучана од 1984. до 1989. године, а потом поново 1991. и 1992.

- Побједа против Црвене звезде у финалу Купа Југославије и пехар намијењен освајачу Митропа купа су нешто што ћу памтити док сам жив, јер то су тренуци који ти једноставно обиљеже живот. То је нешто по чему смо моји саиграчи и ја остали упамћени и на то сам изузетно поносан - нагласио је на почетку разговора Липовац, који већ нешто дуже од три деценије живи у Загребу.

Прије двадесетак дана боравио је у родној Бањалуци, а разлог је било окупљање некадашњих фудбалера Борца, које је организовао бивши фудбалер "црвено-плавих" Миодраг Ђурђевић.

- Драго ми је што сам имао прилику доћи у Бањалуку поводом окупљања више сјајних генерација играча бањалучког Борца. Ова иницијатива је хвале вриједна. Послије дуго времена срели смо се и лијепо подружили, присјетили старих добрих времена, смијешних ситуација и анегдота. Свака генерације је имала своје "зафрканте" због којих никада није било досадно... Велико хвала свима који су учествовали у организацији овог сусрета и волио бих заиста да се понови - истакао је Липовац.

Остао је у контакту са доста бивших фудбалера Борца и саиграча.

- Захваљујући друштвеним мрежама са доста њих одржавам контакт и веома често се чујемо. Међутим, сасвим је друга ствар када се више нас окупи на једном мјесту и онда заједно останемо практично цијели дан - наставио је Липовац.

На Градски стадион је дошао 1976. још као 12-годишњак, прошао све селекције Борца, отишао годину дана на каљење у БСК, а онда се вратио међу "црвено-плаве".

Јуниорска екипа Борца из 1983. године

- Након што сам прошао Борчеву омладинску школу, тренер Хуснија Фазлић ме је позвао да се прикључим тренинзима сениорске екипе на почетку сезоне 1983. године. Прву утакмицу за сениорску екипу сам одиграо 1984. године против Црвене звезде код тренера Ђорђа Герума и веома брзо сам постао стандардни првотимац. Био је то пријатељски меч који смо изгубили са 0:1. Без обзира на резултат, дефинитивно је никада нећу заборавити због амбијента. Препун стадион и велики противник, један од најбољих клубова тог времена - изјавио је Липовац.

Био је стандардан првотимац у сезони када је Борац освојио Куп Маршала Тита, а у финалу против Црвене звезде на терену је провео свих 90 минута.

- Те године у Борцу било је од трња до ловорика. Тих година имали смо доста младу екипу у коју је доведено неколико играча са стране, а све је то кулминирало освајањем Купа и пласман у Прву лигу. Тешко је и дан-данас описати осјећај када смо послије сензационалног тријумфа у финалу над Црвеном звездом у Бањалуци дочекани као хероји. Попели смо се на небодер на Кастеловом ћошку, а по слободним процјенама дочекало нас је више од 30.000 људи. То се не може заборавити, баш ни као пенали против зрењанинског Пролетера, који су нас одвели међу прволигаше. У том периоду екипу је красило велико самопоуздање, сви смо били као један, вјеровали смо у себе и то је био кључ успјеха - истакао је Липовац.

Добре игре у Борцу нису остале незапажене и за њега су се почели интересовати клубови велике четворке. Хтјели су га и на "Маракани", и на стадиону "ЈНА", као и на "Пољуду", а он је завршио на "Максимиру".

- Из Динама су били најконкретнији и то преко Јосипа Кужеа, који је радио као тренер у Борцу. У Загребу сам провео двије године и поново се почетком 1991. године вратио у Борац и годину дана касније са саиграчима освојио Митропа куп у италијанској Фођи. Погодак у полуфиналу Митропа купа против домаћина Фође ми је свакако најдражи у каријери, јер нас је послије пенала одвео у финале, гдје смо савладали мађарски Вашуташ. То је и даље једини Борчев европски трофеј и наравно да сам срећан што сам се и на тај начин уписао на најљепше странице клупске историје - наставио је Липовац.

Звонко Липовац из времена када је носио дрес Борца

Почетком ратних дешавања у БиХ преселио је у Хрватску, гдје је играо још за Сегесту из Сиска, Хрватски Драговољац, Инкер из Запрешића и Посавину.

- Тај тренутак из 1998. године, када сам због повреде кољена морао прекинути каријеру сигурно је био најтежи у животу. На срећу брзо сам се преоријентисао у тренерске воде и ту сам већ скоро три деценије - нагласио је Липовац.

Није желио да издвоји ниједног играча, али ни тренера Борца, који су се по квалитету или неким другим особинама издвојили од осталих.

- Свако ко је бар један минут носио дрес Борца у било којој категорији, а поготово међу сениорима на неки начин се уписао у историју и оставио је неизбрисив траг. Тешко је међу толиким бројем играча и тренера некога издвојити - рекао је Липовац.

У богатој играчкој каријери имао је стварно лијепих тренутака и веома тешко је издвојио који је међу њима најљепши.

- Тешко је то изабрати, али ипак бих издвојио утакмицу у којој је Борац побиједио Пролетер на пенале и вратио се у Прву лигу. Тај тренутак еуфорије када су навијачи ушли на терен на крају утакмице ми је још пред очима - истакао је Липовац.

У свакој генерацији било је играча који су били задужени за добро расположење, а оне је издвојио двојицу.

- Било је ту разних смицалица од скривања копачки, везања пертли и мајица у чвор, до стављања меда у шампон. Ту су предњачили Киме (Драган Марјановић) и Лаза (Ненад Лазић). Они су били једноставно задужени за стварање добре атмосфере прије и послије тренинга.

Иако не живи у Бањалуци, редовно прати дешавања у Борцу.

- Борац је био и остао мој клуб. Пратим га практично свакодневно. Одушевили су ме прошле сезоне играма и резултатом на европској сцени и надам се да ће наставити са добрим резултатима и ове сезоне - додао је на крају Липовац.

Тренерска каријера

По завршетку тренерске каријере Звонко Липовац се посветио тренерском позиву. Први тренерски ангажман имао је 1998. године у Фудбалском клубу Посавина, гдје је био помоћни тренер и тренер селекције до 12 година. Потом је радио у Бротњу, ФК Ивања Река, Кроацији Сесвете, Младости из Забока, Имотском, Пригорју из Маркушевца, Максимиру, Граничару из Ђурђевца, ФК Дубраве тим Кабел, а од почетка августа је поново тренер Пригорја. Годину дана провео је и у Ирану. Наиме, од јула 2016. до јула 2017. године радио је као тренер пионира и кадета у Фудбалској академији Рага из Техерана.

"Гласов" избор спортисте

Велику улогу у животу Звонка Липовца одиграо је и некадашњи "Глас" (данас "Глас Српске"). Наиме у Изборима најбољих спортиста Босанске Крајине (данас се бирају најбољи спортисти Републике Српске) за 1987. и 1988. годину међу десет најбољих нашао се и Липовац.

- Била ми је велика част што сам био двије године з редом уврштен у десет најбољих спортиста Босанске Крајине. Велика част као и мотивација за даљи рад. На избору за 1987. годину сам упознао своју супругу Свјетлану, која се тада презивала Ћорковић. И она се те године нашла у одабраном друштву, јер је те године била јуниорска шампионка Југославије у стрељаштву. Послије тога започели смо дружење, које је веома брзо прерасло у нешто много озбиљније. Родила се љубав, касније и брак у којем смо већ 35 година. Имамо двије прекрасне кћерке на које смо неизмјерно поносни - нагласио је Липовац, који је у избору за 1987. годину био шести, док је годину дана касније заузео пето мјесто.