Животна прича Саше Илића, легенде Партизана: Дао сам гол Реалу у погрешном моменту

Илић. Саша Илић. Једна од највећих легенди српског великана. Човјек који је одиграо 774 утакмице за Партизан (испред је једино Момчило Вукотић (791), постигао је 237 голова, рекордер је по броју освојених титула (10), сувласник рекорда по броју куп трофеја (4), по броју утакмица у "вјечитом" дербију (26), утакмицама у Лиги шампиона (50) и... Могли бисмо унедоглед тако. Италијани такве играче називају "застава" клуба. Симбол не само вишеструког шампиона државе, већ једног времена које је било тешко и у којем су о(п)стали само најјачи. А он је био такав, поготово када му није ишло и када је требало постојати када се сви склањају. Јер, побогу ко може са толико шарма и лежерности, искрености и дјечачке искре причати о најтежем моменту у каријери, када га само неколико центиметара дијели од рушења можда најјачег свјетског тима икад - "галактичког" Реала. У животној исповијести за "Глас Српске", поводом 80. рођендана нашег листа, за Сашу Илића није било табу тема.

- Сви ме и данас питају за тај промашај и кад седимо на славама, кад се мало опустимо. Тај промашај нас је можда коштао да прођемо групу као трећи и одемо у Куп УЕФА. Са ове тачке гледишта, просто ми је невероватно да неко може да "фула" из те позиције. Првих пар година нисам уопште хтео да гледам снимак, знао сам да ће ми бити још теже. Касније сам пуштао по неколико пута и никада нисам нашао адекватно објашњење за промашај. Добро се сећам, имао сам много више времена него што је потребно било ком играчу да реагује са те дистанце. Направио сам корак више, Икер Касиљас је већ био на земљи и није могао да буде ближи лопти, искусно је начинио трзај, ја сам се уплашио, продужио леву ногу и... шутнуо... Не капирам како је са метар удаљености од гола могла да оде пет метара од стативе. Жалим и даље, жалићу ко зна колико... била би то историјска победа против једног од најјачих тимова у историји мадридског Реала. Дао сам после гол Мадриђанима у дресу Селте, али нажалост у "погрешном моменту" - са дозом сјете рекао је Илић.

ГЛАС: Како је почела прича Саше Илића у Партизану?

ИЛИЋ: Породица се преселила из Костоца. Добили смо стан у Борчи. Отац је био велики партизановац, на сву срећу познавао је, сада покојног боксерског репрезентативца, Светомира Белића, који је опет познавао неке људе из фудбалског клуба. И тако се договоре за тренинг. А тамо, на игралишту, двеста малишана. Тренирао нас је чика Цоња Матекало. Отац ме довео још три-четири пута на тренинг, на популарну "Блатушу" и после сам долазио сам. Живело се у другачијем времену, много безбеднијем и безбрижнијем.

ГЛАС: Није било ни много новца тада.

ИЛИЋ: О условима није било ни речи, желео сам само да потпишем уговор и постанем члан клуба који волим. Није било услова. Уз неке ствари које су се касније дешавале, а пре свих рођење моје деце, то ми један од најрадоснијих тренутака у животу. Није тајна шта сам добио тада. Плату, само плату и ништа више... Ето, рећи ћу, она је била 500 марака.

ГЛАС: Сећате ли се дебија у дресу Партизана са чувеним бројем један на леђима?

ИЛИЋ: Те године када сам ја дебитовао били су бројеви од један до 25. Економ је био чувени Гавран. Он ми је рекао да је јединица слободна. Ја сам му одговорио: "Немој само њу да ми даш". Џаба. Следеће године остао је број 22, кренуо сам да играм, почеле су неке добре ствари да се дешавају и мени и Партизану и тако ми је остао тај број, тако се наместило.

ГЛАС: Одиграли сте велики број "вјечитих" дербија и у већини тих сусрета имали сте дуеле са презимењаком Дејаном Илићем из Црвене звезде.

ИЛИЋ: Много дербија смо одиграли Дејан Илић и ја, такво је време било, били смо задужени један за другог. Он је мени правио велике проблеме што се саме игре тиче. На терену смо имали доста дуела, нисмо се познавали, био је овако безобразан као и ја. Мислим да је имао више среће, да је добио више дербија од мене. Приватно смо изузетно добри, он је фантастичан друг, фантастичан пријатељ, воли шалу и уживам када проводим време са њим. Кад год се сретнемо смејемо се и сетимо се тих дуела. Дуго смо били у својим тимовима, "ратовали" смо три, четири године.

ГЛАС: Да ли је и даље за Вас Драган Ћирић најбољи саиграч са којим сте играли?

ИЛИЋ: Ћира није направио каријеру какву је требало да направи. То што је он радио на терену, то је било за не поверовати. Какав је био мајстор говори вам и чињеница да је из нашег првенства отишао директно у Барселону, а ми због санкција нисмо могли играти европске утакмице. Био је старији од мене и више се дружио са Савом Милошевићем, Адијем Нађом, Ђолетом Томићем, Белим Бјековићем... Ми смо били деца, тек прикључени сениорском тиму. Увек ме је интригирала та Ћирина незаинтересованост за фудбал. Није га занимало ни против кога играмо, ни који је резултат. Само обује копачке и изађе да се забавља.

ГЛАС: Да ли Вам је гол у финалу Купа Југославије против Звезде најдражи у каријери?

ИЛИЋ: Победе и голови против Звезде су увек најдражи. Дао сам пет голова највећем ривалу, а тај ми је најдражи, зато што је био одлучујући у финалу Купа. Звезда је освојила првенство, нама је то била шанса да узмемо пехар, јер у Партизану се увек игра за трофеје.

ГЛАС: Који Вам је најболнији пораз?

ИЛИЋ: Па сигурно онај против Кроације у Загребу (0:5), један од најболнијих пораза, али мени је та прва утакмица против њих у Београду променила животни пут. Код куће смо славили са 1:0, био је огроман набој, први мечеви после свега што се дешавало на овим просторима. У реваншу смо претрпели тежак пораз, али тадашња Кроација је била заиста јака, предвођена Робертом Просинечким, Марком Видуком, Силвиом Марићем... То су момци који су направили огромне каријере и у том тренутку су били бољи од нас.

ГЛАС: Како памтите подвиг против Њукасла и први пласман Партизана у Лигу шампиона?

ИЛИЋ: Тих година кад смо били прваци сигурно је и нама и Звезди, када су они били шампиони, било много тешко да изборимо пласман у Лигу шампиона. Није било ни тога да кад испаднете идете у "ниже" такмичење. Ми смо раније испадали од Спартака из Москве и Бајерна, они од Динама из Кијева и ПСВ-а. Нама се те 2003. године десио тај Њукасл, који је био тада трећа екипа у Енглеској. Одиграли смо стварно две добре утакмице и у Београду и тамо. У првом мечу били смо бољи од њих и тамо уз доста среће смо успели да прођемо даље и сигурно да је то једна утакмица која је много битна за све навијаче Партизана.

ГЛАС: Колико година је имао Тарибо Вест када је био у Партизану?

ИЛИЋ: То нико није знао. Партизану је донео много. Радило се о врхунском играчу, који је играо у великим клубовима, био лидер репрезентације, која је такође била јака у то време. Уливао нам је сигурност, када је био на терену све је било под контролом у одбрани. Био је прилично професионалан на тренинзима, иако људи можда имају неку другу слику, мада је био понеки гаф, када се атмосфера мало опусти. Веома позитиван, веселе нарави и сјајно се уклопио у групу. Одржао је говор пред утакмицу са Њукаслом о којем су касније сви причали, улио играчима веру да могу да избаце фаворита и пласирају се у Лигу шампиона. Било је доста анегдота с њим, рецимо када је возио аутомобил у првој брзини од "Телеоптика" до свог стана. Једном је на тренинг дошао у лакованим црним ципелама "салонкама", свечаним љубичастим панталонама, на "ивицу" , а горе - горњи део тренерке репрезентације Нигерије. На леђима пише великим словима "Нигерија" .

ГЛАС: Жалите ли што раније нисте отишли из Партизана?

ИЛИЋ: Такво је време било. Сигурно да сам могао и пре да одем. Не жалим ни за чим! Имао сам своје циљеве - дрес Партизана, трофеј, "вечити" дерби. Касније су дошле и жеље да играш у Европи, да си у Лиги шампиона. Е тек кад то направиш, онда можеш да идеш. Било је то другачије време, независно од финансија. Имали смо друге циљеве. Као млађи нисмо гледали само до одемо.

ГЛАС: Како памтите Радомира Антића, који Вас је тренирао у Вигу?

ИЛИЋ: Био је један породичан човек. Био ми је тренер у Селти, додуше кракто, а од играња у репрезентацији, против Бугарске, опростио сам се на његов позив. Кратко смо сарађивали на професионалном нову, међутим, остали смо блиски, доста ствари сам делио и са њим и са његовом породицом. Много је дао фудбалу и нека почива у миру.

ГЛАС: Како Вам је било у Истанбулу?

ИЛИЋ: Галатасарај ми је уз Партизан највише прирастао за срце. Доживео сам фантастичне моменте у Истанбулу, упознао једну нову културу и схватио буквално значење израза "фанатизам". За мене су навијачи Партизана најбољи на свету и ту нема дискусије. Али начин на који се фудбал воли у Турској не може да се пореди ни са једном другом земљом на планети. Уживали су. Титулу смо освојили после невиђене драме у последњем колу шампионата, то остаје за цео живот. Можда је требало да останем у Галати, али добро, на грешкама се учи.

ГЛАС: Каква су Вам искуства из Салцбурга?

ИЛИЋ: У Салцбургу је било пуно момака са наших простора - Милан Дудић, Ђорђе Ракић, Нико Ковач, Никола Покривач, Адмир Владавић, био је и Мануел Памић. Дружили смо се и било нам је изузетно лепо. Тадашњи Салцбург није исто као сада.

ГЛАС: Кратко сте били у Лариси.

ИЛИЋ: Нисам добијао прилику. Клима је феноменална и није било разлога да не прихватим понуду. Имали смо неколико звучних имена у екипи... Мацеј Журавски што је играо у Селтику... па Никос Дабизас, Стилијанос Јанакопулос, Стилијанос Венетидис... све тројица прваци Европе са Грчком... Норберто Солано, Лоран Робер, чланови оног тима Њукасла који смо избацили у квалификацијама за Лигу шампиона... Било је занимљиво та три, четири месеца колико сам био тамо.

ГЛАС: Репрезентација је помало болна прича.

ИЛИЋ: Направили смо фантастичан резултат у квалификацијама за Светско првенство у Немачкој, били смо испред Шпаније. Играли смо сјајно, а на шампионату доживели потоп, али добро, шта је ту је.

ГЛАС: Након завршетка играчке каријере преузели сте Чукарички, а растали сте се помало неславно.

ИЛИЋ: Прошле су четири године од када сам "окачио копачке и клин". Сигурно је да сам поносан шта сам урадио у каријери, пре свега у Партизану, где сам провео највећи део каријере. Знао сам да једног дана мора доћи крај, играо сам изузетно дуго, до 42. године. Окренуо сам се тренерској каријери. Дугујем велику захвалност Чукаричком, односно газди Галету Обрадовићу што су ми указали поверење као младом тренеру. То је један добро организован, стабилан клуб који много пажње поклања младим играчима. Ту сезону смо завршили на трећем месту иза Звезде и Партизана. Што се тиче те ситуације коју сте поменули, у животу се све учи, десило се што се десило, ја Чукаричком желим све најбоље.

ГЛАС: Како сте поднијели губитак трке за титулу у Бугарској, гдје је Ваш бивши клуб ЦСКА, изгубио шампионску трку са Лудогорецом?

ИЛИЋ: Први пут након 15 година ЦСКА је био близу освајања трофеја. Борили смо се, али, нажалост нисмо успели.

ГЛАС: Да ли је жеља једног дана да водите Ваш Партизан?

ИЛИЋ: Живот пише романе. Сигурно да једног дана видим себе у Партизану. Кренуо сам другим путем, био сам селектор У15, У16 репрезентације Србије, кратко помоћник Драгану Стојковићу Пиксију, водио Чукарички... Сигурно да ја волим, гледам Партизан, али видећемо шта ће бити у будућности.

ГЛАС: Како напредује син Никша, иде ли татиним стопама?

ИЛИЋ: Тешко ми је да причам о свом детету. Сваке године све више воли фудбал, предано ради, има друштво, добар је у школи. Фудбал мора да сања сваки дан, а шта ће бити... Само нека се он игра фудбала.

Чаша и кафана

ГЛАС: Никад нисте крили да волите кафану, чак су Вас у шали ривалски навијачи прозвали Чаша?

ИЛИЋ: Па добро све у своје време, можда сам некад претеривао, можда не. Склон сам друштву. Кад сам био млађи, излазио сам, то нити сам крио нити сад кријем. Што се надимка и надимака тиче, прихватио сам то. Мислим да је све мало преувеличано, али добро. Људи свашта причају, то не може да се промени. Примам то као шалу и немам проблем да се људе шале на мој рачун.

Цигарете

ГЛАС: Да ли су Вам цигарете и даље порок?

ИЛИЋ: Саша Илић је прешао да пуши електронске цигарете. Да ли ћу успети у неком наредном периоду да оставим у потпуности цигарете, видећемо - волео бих, јер човек што је старији све му више смета, раније ми није сметало. Видећемо колико ће трајати.

Чека се титула

ГЛАС: Како гледате на чињеницу да је Партизан већ шест година без освојене титуле?

ИЛИЋ: То се никад није дешавало кад сам ја био у Партизану. Сада је период када доминира Звезда. Међутим, Партизан је велики клуб, мора што пре изаћи из ове кризе и надам се да ће у наредним годинама доћи до трофеја које сви очекују.

Навијачи Звезде

ГЛАС: Како гледате на то што сте један од ријетких играча Партизана којег много поштују и навијачи највећег ривала?

ИЛИЋ: Дуго сам у фудбалу и сви знају колико волим Партизан, али и поштујем Црвену звезду као највећег ривала. Са навијачима Звезде никада нисам имао проблеме. Увек су показивали респект према мени. Нисам за било каква непријатељства, осим љутог ривалства на терену. Драго ми је да ме поштују навијачи највећег ривала.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.