Животна прича Јовице Николића: Од аутсајдера до олимпијске "хаубице"

ЈАГОДИНА - Нешто старији љубитељи фудбала, у првој половини осамдесетих година прошлог вијека свједочили су несвакидашњем трансферу. Те 1983. године Црвена звезда довела је играча из Српске лиге. На пробу, на "Маракану", стигао је Јовица Николић.

Штампа у то вријеме била је пуна натписа о стаситом Јагодинцу који има страховито јак шут. Иако је стигао као, условно речено аутсајдер, у том прелазном року, изборио се за своје мјесто под сунцем међу "црвено-бијелима". Петогодишњи уговор који је добио, одрадио је у великом стилу. По одласку из Звезде, сјајни офанзивни везиста током шест сезона купио је љубитеље фудбала у Португалији. Не само навијаче Салгеироша и Маје, за које је играо на Иберијском полуострву, већ комплетну португалску фудбалску јавност, која је била одушевљена Србином. Јованча, како су га од милоште звали проглашен је за најбољег страног играча португалског шампионата у сезони 1991/1992. Поред тог признања, два догађаја печатирала су му каријеру. Први је повреда коју је зарадио у 78. "вјечитом" дербију, када му је Партизанов Милош Ђелмаш неопрезним стартом сломио ногу и други је бронзана медаља у дресу националног тима са Олимпијских игара у Лос Анђелесу 1984. године.

- Наравно да je у том периоду, 1983. године, билa реткост да из Српске лиге дође неки играч на пробу, а камоли да потпише уговор са Црвеном звездом. Био сам упоран, да тако кажем. Требало је стручњацима, мало више времена да процене моје квалитете. Скоро цео припремни период сам био са екипом и на крају су ме прихватили и потписао сам уговор на пет година. У међувремену се у једном тренутку појавио, прво Партизан. Позвали су ме на разговор, мислим да ме је звао Милутин Шошкић, међутим, ја сам већ почео да преговорам са Црвеном звездом и договорио термин за одлазак, на припреме. Потом, неки људи Јагодине су ми рекли да се Сарајево интересовало да ме ангажује. Био је и Раднички из Ниша. У Нишу сам био чак на проби један дан, одиграо утакмицу, односно полувреме. Задовољио сам и онда су Миодраг Кнежевић и остали хтели да што пре потпишем, као: "Немој да идеш у Црвену звезду. Нико није тако успео..." Ипак сам веровао у себе, па сам зато и отишао. У том прелазном року, дошли су и Тома Ивковић, Марко Елснер, Зоран Банковић, ваш земљак Слободан Каралић, дошо је и Митар Мркела, те Миодраг Кривокапић, а заједно с њим и Небојша Бандовић, они су дошли из Никшића. Бандовић је био брзанац, великог потенцијала, можда није добио праву шансу у Звезди, али сигурно је касније мислим у Канади направио лапу каријеру. Сви смо ми направили лепе каријере – истакао је Јовица Николић за "Глас Српске".

ГЛАС: Како памтите Слободана Каралића?

НИКОЛИЋ: Цимери смо били, био је један весео човек који је знао где је дошао, био свестан конкуренције, али је веровао у себе. Прославио се том одбраном пенала Пиксију Стојковићу у дресу Борца. Тада је наплатио све оно што је научио у Звезди. Ми смо, моја генерација, да тако кажем више поштовали фудбал и давали смо све од себе. С њим смо и на неки начин хранили породицу и себе.

ГЛАС: Занимљиво је да сте у дресу Црвене звезде прво дебитовали у Европи против Вероне, па тек потом у првенству.  

НИКОЛИЋ: Потписао сам за Звезду после прелазног рока и нисам имао право да играм у првенству два месеца и седам дана. То је отприлике девет кола. И ја сам као играч Црвене звезде стекао право од деветог кола да играм, против Ријеке у Београду. А имао сам право да играм у домаћем и европским куповима. Такав је закон био. И онда моја је прва утакмица је била у Верони. Ушао сам два минута тамо. За њих су играли Фана, Галдеризи...Реванш меч против Вероне у Београду, ушао сам у другом полувремену, имао сам једну колосалну шансу коју сам промашио. Ко зна где би ми каријера отишла да сам дао тада гол… У првенству стекао сам право да играм у деветом колу, видео сам своје име у свлачионици, на списку играча који су ишли у карантин. То ми је био први пут да ћу бити у постави Црвене звезде. Тада су на списковима била имена 16 играча. Међутим, пред утакмицу Гојко Зец ми је пришао, рекао: "Загрејте се Николићу и ви, Мркела, кубури са препонама, па ако може, може, ако не може, онда ћете играти ви од почетка". Он је сваком пресирао. Мркела није могао играти и ја сам са бројем 11, уместо њега почео у првој постави. Победили смо Ријеку са 4:1. Дао сам два гола и био играч утакмице, али и најбољи играч тог кола. И одатле је кренуо тај мој неки успех што се тиче тога.

ГЛАС: Имали сте одличан однос са покојним Гојком Зецом.

НИКОЛИЋ: То је био стварно господин, јако коректан, никад није повисао тон, дугујем му велику захвалност. У мени је видео потенцијал, да ће нешто да буде од мене. Ја сам му то стварно здушно вратио. Те прве године смо освојили титулу. Следеће године смо освојили и куп. После су дошли Велибор Васовић, Владица Поповић, Драгослав Шекуларац, Бранко Станковић. Доста тренера сам променио и од свакога сам научио стварно доста ствари: "да прво треба да будеш човек, па онда да то нешто што си научио да пренесеш на млађе категорије". То је најбитнија ствар.

ГЛАС: Милошу Ђелмашу сте опростили старт из 78. дербија?

НИКОЛИЋ: Ми смо велики пријатељи и дан данас, чујемо се, честитамо празнике. Посетио ме је тада. Био је то један ненамеран старт. Дао сам гол пре тога, повели смо са 1:0. Био је неки корнер, одбијена лопта, хтео сам поновно да шутирам, и он је ушао са великом жељом, високо подигао ногу… Можда сам несмотрено ушао, опуштеније. И тад смо носили оне костобране танке мале, оне као дрвце од сладоледа, тако да је уместо тога било можда нешто јаче, можда не би било прелома и шест месеци паузе.

ГЛАС: С друге стране, један од најљепших момената каријере Вам је учешће на Олимпијским играма у Лос Анђелесу. Како сте сазнали за тај позив у репрезентацију?

НИКОЛИЋ: Када се завршило првенство, када смо освојили ту титулу, једва сам чекао да одем на одмор. И онда са мајком и са пријатељем сам отишао у Грчку на море. Тад се ишло возом. Био сам у Лептокарији. После једно четвртог, петог дана, мој пријатељ и ја отишли смо у Паралију у једну посету. Нашли смо киоск са "Спортом". Узмемо "Спорт" и листамо. Тада је наша репрезентација, направила онај крах у Француској. И кад се завршило то Европско првенство, Бранко Топлак и Ивица Осим су хтели да подмладе тим. И онда су за Игре позвали све младе играче и неколицину играча из те репрезентације. Тако сам се и нашао на списку. Вероватно зато што сам то првенство одиграо, како сам одиграо - било је запажено. Када сам видео своје име на том списку, а тада није било мобилних телефона, отишао сам у Токарију и звао у Црвену звезду. Мислим да је била секретарица Силва. Питала ме је: "Где си, па ти ниси нормалан? Долази, сутра је прозивка у хотелу "Парк". Спаковао сам се исто вече, пошао сам са мајком назад, дакле имао сам пет дана одмора. На припремама смо били у Марибору, десет дана и направили смо успех. После Марибора смо одиграли утакмицу против Норвешке у Ослу и одатле смо одлетели за Њујуорк.

ГЛАС: Како се ковала медаља?

НИКОЛИЋ: Мало сам био еуфоричан, нисам ни знао колико је то светско чудо, Олимпијске игре. У Лос Анђелесу смо одиграли само једну утакмицу. База нам је била Анаполис, место где су се одигравале утамице групне фазе. Ми смо били у групи са Канадом, Камеруном и Ираком. Прва утакмица против Камеруна, победимо – 2:1, дао сам гол. У другој утакмици против Канаде, пред крај меча дао сам гол за победу – 1:0. На оба сусрета био сам проглашен за играча утакмице и причао сам после на конференцијама за штампу. И у трећој утакмици против Ирака, пошто смо се већ фактички квалификовали, стручни штаб одлучи да Мешу Баждаревића, Нену Грачана и мене мало одмори. Оставио нас је на клупи. На полувремену смо губили са 2:0. Селектор је увео Грачана и мене, пошто су само две измене могле да се направе. Преокрећемо резултат и добијамо тада Ирак са 4:2. Поново сам дао гол, поново био играч утакмице. Изборили смо четвртфинале. Отишли смо у Лос Анђелес и тамо нас је чекала СР Немачка. Предводио их је селектор Берти Фогс. Победили смо их са 5:2. Бора Цветковић је дао три комада, а погађали су и Срећко Катанец, те Грачан. У полуфиналу нас је чекала Француска. Већ смо ми били поприлично уморни. На све то добио сам црвени картон. То је мрља у мојој каријери. Многи су ме критиковали због тога, али сам на неки начин, био испровоциран. Губили смо са 1:0 или 2:0, не сећам се и неко од Немаца направио је фаул. Одгурнуо сам га и добио црвени картон због тога. Оставио сам екипу на цедилу. После смо играли за треће место, против Италијана, били смо бољи и победили смо их са 2:1. Ја сам већ био у Србији, јер су се тад играчи враћали када се тако нешто деси. Вратили су они Мркелу, Катанеца, Пиксија, мене - нас који смо требали да идемо у војску. Медаљу сам добио кући, момци су ми понели медаљу, коју и дан данас имам и због које примам национално признање, односно националну пензију.

ГЛАС: Занимљиво да сте за А селекцију Југославије одиграли само један меч?

НИКОЛИЋ: Да, то је била утакница против ДДР-а на "ЈНА", то су биле неке квалификације и Милош Милутиновић је био тренер. Мислим да смо изгубили са 2:1. Лоше искуство у А националном тиму, али имам тих десетак утакмица за олимпијску репрезентацију, сваку утакмицу сам одиграо максимално. Кажем десетак јер смо играли неке квалификације и пријатељске утакмице у Ослу, у Марибору на припремама, значи једно лепо искуство, једна квалитетна репрезентација, састављена од изузетно добрих играча, био је ту Иван Пудар, Ивковић, Мирсад Баљић...Свако је од њих појединачно направио је добру и завидну каријеру. Морам да споменем и тренере Топлака и Осима, били су прави професори, родитељи, па тек онда тренери. Био сам 2014. на једном турниру у Сарајеву, који се одиграва сваке године, некад у мају, на "Кошеву". Дуго пре тога нисам био у Сарајеву. Питали су ме да ли хоћу да видим неке људе...Човек који је отворио тај турнир био је Ивица Осим. Нисам га видео пре тога не знам колико година, нисам имао никакав контакт с њим. Вратио се из Јапана. Седео је на једној столици, на центру. Пришао сам му са зебњом, размишљао сам хоће ли ме препознати или не. Питао сам га да ли ме се сећа: "Ја сам Јовица Николић, ваш некадашњи играч... Одговорио ми је. "Па ти ниси нормалан, за све играче које сам тренирао, знам где су и шта раде, само за тебе нисам знао"! Онда смо се ту испричали колико смо могли, то је мој био последњи сусрет с њим.

ГЛАС: Какве успомене носите из Португалије?

НИКОЛИЋ: Лепа земља. Имао сам 29 године, без много понуда... Био сам у Француској, Шведској, Холандији, играо пробне утакмице, ишао на разговоре, међутим, тада је било тешко да нађеш неки ангажман и да зарадиш новац. И онда на крају, Зоран Филиповић је водио Салгеирош, па ме је довео. То је клуб нешто слично као код нас ОФК Београд. Са Салгеирошом смо прве године ушли из друге у прву лигу. Стварно сам се препородио, био сам један од најбољих играча, странаца у Португалији, вођа свог тима. Скоро сам био тамо, после дужег времена и носим лепа искуства. Много пријатеља тамо имам, стварно једна здрава и лепа дестинација, где човек може лепо да живи.  

ГЛАС: Након четири године у Салгеирошу уследио је прелазак у Мају, где сте провели две године.  

НИКОЛИЋ: У Маји су биле последње године каријере тамо. Маја је једно приградско место поред Порта, тамо се налази аеродром. После са сам се вратио, са 35-36 година, тачније 1995. године, у Србију, у оно ратно доба... У Маји смо играли смо другу лигу, а тад сам ја већ имао 34-35 године, Кад сам правио уговоре, нисам размишљао на колико ћу потписивати. Терали су ме да потпишем на три године, нисам хтео. Четири године су биле довољне да докажем свој квалитет.  

ГЛАС: Окушали сте се и у тренерским водама. Како је ишла Ваша тренерска каријера?  

НИКОЛИЋ: Тренирао сам у Јагодини млађе категорије, био сам у Јединству из Параћина, па у првом тиму Јагодине. После сам отишао у Казахстан, у Ордабаси. Тамо сам био шест месеци, било је то једно лепо искуство, то ми је био први, да кажем, прави посао. После шест месеци сам се вратио, направио малу паузу и отишао са Миланом Живадиновићем, водили смо репрезентацију Бурме. То је једна лепа, живописна земља. Народ је напаћен и дан данас због режима, пате, људи, стварно су сиромашни, а имају све услове за туризам... После тога отишао сам годину дана у бјелопољско Јединство. Играли смо другу лигу, па смо упали у прву. И још сам 2014. године шест месеци тренирао кадете Црвене звезде.

ГЛАС: Шта радите данас?  

НИКОЛИЋ: Данас уживам са породицом у Јагодини. Дигао сам руке од тренерског позива. Аплицирао сам за "ПРОФИ" лиценцу. Из савеза су нешто "паметовали" и после сам баталио и нисам хтео тиме више да се бавим. Фудбал пратим. Тенис такође, волим га, играо сам га доста, али сам баталио због здравствених проблема. Мучила су ме колена, отишла ми је хрскавица.

 

"Помјерање" сата

ГЛАС: Коју анегдоту највише памтите из играчке каријере?

НИКОЛИЋ: Уф, имам један гаф из 1984. године. Играли смо финале Купа Југославије са Хајдуком у Београду. Прву утакмицу тамо смо изгубили са 2:1. Треба нам победа од 1:0 да освојимо трофеј. Била је субота на недељу, померао се сат. Нисмо имали карантин. Живео  у хотелу "Србија", на Коњарнику. Гледам, имам два сата до утакмице, колима одвезао мајку код девојке, да гледају утакмицу на тв-у. У међувремену видео сам се са неким пријатељима који су дошли из Јагодине. Дошли они, ја горе у хотелу. Отварају гепек "Заставе 101" и ваде офарбаног ћурана. Имао је 25 килограма. Питају ме где ће с њим, рекох им: "Људи, откуд ја знам где ћете"?! Питали су ме хоће ли их са ћураном пустити на стадион. Покојна Дара Зец је помогла да се он унесе на западну трибину, тамо на крај запада на онај тунел. Онда ваљда због скрнављена институције Купа "Маршала Тита" наредили су да се ћуран склони. Ћуран је био бео, а они су га офарбали у црвено-бело. У свој тој фрци ја сам пола сата пред утакмицу стигао на стадион, мисливши да сам дошао на време. Погрешно сам вратио и сат. Долази покојни доктор Мусулин, виче: "Ајде". Види, мени да то неко уради, да касни, да сам ја тренер, вратио бих га кући. Не, мени је Гојко Зец рекао: "Ајде полако, измасирајте се и играћете од почетка". Претпостављам да је он провалио да сам погрешно вратио сат. Нисмо освојили Куп, али нисам лоше играо, завршило се 0:0.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.