Životna priča Jovice Nikolića: Od autsajdera do olimpijske "haubice"

JAGODINA - Nešto stariji ljubitelji fudbala, u prvoj polovini osamdesetih godina prošlog vijeka svjedočili su nesvakidašnjem transferu. Te 1983. godine Crvena zvezda dovela je igrača iz Srpske lige. Na probu, na "Marakanu", stigao je Jovica Nikolić.

Štampa u to vrijeme bila je puna natpisa o stasitom Jagodincu koji ima strahovito jak šut. Iako je stigao kao, uslovno rečeno autsajder, u tom prelaznom roku, izborio se za svoje mjesto pod suncem među "crveno-bijelima". Petogodišnji ugovor koji je dobio, odradio je u velikom stilu. Po odlasku iz Zvezde, sjajni ofanzivni vezista tokom šest sezona kupio je ljubitelje fudbala u Portugaliji. Ne samo navijače Salgeiroša i Maje, za koje je igrao na Iberijskom poluostrvu, već kompletnu portugalsku fudbalsku javnost, koja je bila oduševljena Srbinom. Jovanča, kako su ga od milošte zvali proglašen je za najboljeg stranog igrača portugalskog šampionata u sezoni 1991/1992. Pored tog priznanja, dva događaja pečatirala su mu karijeru. Prvi je povreda koju je zaradio u 78. "vječitom" derbiju, kada mu je Partizanov Miloš Đelmaš neopreznim startom slomio nogu i drugi je bronzana medalja u dresu nacionalnog tima sa Olimpijskih igara u Los Anđelesu 1984. godine.

- Naravno da je u tom periodu, 1983. godine, bila retkost da iz Srpske lige dođe neki igrač na probu, a kamoli da potpiše ugovor sa Crvenom zvezdom. Bio sam uporan, da tako kažem. Trebalo je stručnjacima, malo više vremena da procene moje kvalitete. Skoro ceo pripremni period sam bio sa ekipom i na kraju su me prihvatili i potpisao sam ugovor na pet godina. U međuvremenu se u jednom trenutku pojavio, prvo Partizan. Pozvali su me na razgovor, mislim da me je zvao Milutin Šoškić, međutim, ja sam već počeo da pregovoram sa Crvenom zvezdom i dogovorio termin za odlazak, na pripreme. Potom, neki ljudi Jagodine su mi rekli da se Sarajevo interesovalo da me angažuje. Bio je i Radnički iz Niša. U Nišu sam bio čak na probi jedan dan, odigrao utakmicu, odnosno poluvreme. Zadovoljio sam i onda su Miodrag Knežević i ostali hteli da što pre potpišem, kao: "Nemoj da ideš u Crvenu zvezdu. Niko nije tako uspeo..." Ipak sam verovao u sebe, pa sam zato i otišao. U tom prelaznom roku, došli su i Toma Ivković, Marko Elsner, Zoran Banković, vaš zemljak Slobodan Karalić, došo je i Mitar Mrkela, te Miodrag Krivokapić, a zajedno s njim i Nebojša Bandović, oni su došli iz Nikšića. Bandović je bio brzanac, velikog potencijala, možda nije dobio pravu šansu u Zvezdi, ali sigurno je kasnije mislim u Kanadi napravio lapu karijeru. Svi smo mi napravili lepe karijere – istakao je Jovica Nikolić za "Glas Srpske".

GLAS: Kako pamtite Slobodana Karalića?

NIKOLIĆ: Cimeri smo bili, bio je jedan veseo čovek koji je znao gde je došao, bio svestan konkurencije, ali je verovao u sebe. Proslavio se tom odbranom penala Piksiju Stojkoviću u dresu Borca. Tada je naplatio sve ono što je naučio u Zvezdi. Mi smo, moja generacija, da tako kažem više poštovali fudbal i davali smo sve od sebe. S njim smo i na neki način hranili porodicu i sebe.

GLAS: Zanimljivo je da ste u dresu Crvene zvezde prvo debitovali u Evropi protiv Verone, pa tek potom u prvenstvu.  

NIKOLIĆ: Potpisao sam za Zvezdu posle prelaznog roka i nisam imao pravo da igram u prvenstvu dva meseca i sedam dana. To je otprilike devet kola. I ja sam kao igrač Crvene zvezde stekao pravo od devetog kola da igram, protiv Rijeke u Beogradu. A imao sam pravo da igram u domaćem i evropskim kupovima. Takav je zakon bio. I onda moja je prva utakmica je bila u Veroni. Ušao sam dva minuta tamo. Za njih su igrali Fana, Galderizi...Revanš meč protiv Verone u Beogradu, ušao sam u drugom poluvremenu, imao sam jednu kolosalnu šansu koju sam promašio. Ko zna gde bi mi karijera otišla da sam dao tada gol… U prvenstvu stekao sam pravo da igram u devetom kolu, video sam svoje ime u svlačionici, na spisku igrača koji su išli u karantin. To mi je bio prvi put da ću biti u postavi Crvene zvezde. Tada su na spiskovima bila imena 16 igrača. Međutim, pred utakmicu Gojko Zec mi je prišao, rekao: "Zagrejte se Nikoliću i vi, Mrkela, kuburi sa preponama, pa ako može, može, ako ne može, onda ćete igrati vi od početka". On je svakom presirao. Mrkela nije mogao igrati i ja sam sa brojem 11, umesto njega počeo u prvoj postavi. Pobedili smo Rijeku sa 4:1. Dao sam dva gola i bio igrač utakmice, ali i najbolji igrač tog kola. I odatle je krenuo taj moj neki uspeh što se tiče toga.

GLAS: Imali ste odličan odnos sa pokojnim Gojkom Zecom.

NIKOLIĆ: To je bio stvarno gospodin, jako korektan, nikad nije povisao ton, dugujem mu veliku zahvalnost. U meni je video potencijal, da će nešto da bude od mene. Ja sam mu to stvarno zdušno vratio. Te prve godine smo osvojili titulu. Sledeće godine smo osvojili i kup. Posle su došli Velibor Vasović, Vladica Popović, Dragoslav Šekularac, Branko Stanković. Dosta trenera sam promenio i od svakoga sam naučio stvarno dosta stvari: "da prvo treba da budeš čovek, pa onda da to nešto što si naučio da preneseš na mlađe kategorije". To je najbitnija stvar.

GLAS: Milošu Đelmašu ste oprostili start iz 78. derbija?

NIKOLIĆ: Mi smo veliki prijatelji i dan danas, čujemo se, čestitamo praznike. Posetio me je tada. Bio je to jedan nenameran start. Dao sam gol pre toga, poveli smo sa 1:0. Bio je neki korner, odbijena lopta, hteo sam ponovno da šutiram, i on je ušao sa velikom željom, visoko podigao nogu… Možda sam nesmotreno ušao, opuštenije. I tad smo nosili one kostobrane tanke male, one kao drvce od sladoleda, tako da je umesto toga bilo možda nešto jače, možda ne bi bilo preloma i šest meseci pauze.

GLAS: S druge strane, jedan od najljepših momenata karijere Vam je učešće na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu. Kako ste saznali za taj poziv u reprezentaciju?

NIKOLIĆ: Kada se završilo prvenstvo, kada smo osvojili tu titulu, jedva sam čekao da odem na odmor. I onda sa majkom i sa prijateljem sam otišao u Grčku na more. Tad se išlo vozom. Bio sam u Leptokariji. Posle jedno četvrtog, petog dana, moj prijatelj i ja otišli smo u Paraliju u jednu posetu. Našli smo kiosk sa "Sportom". Uzmemo "Sport" i listamo. Tada je naša reprezentacija, napravila onaj krah u Francuskoj. I kad se završilo to Evropsko prvenstvo, Branko Toplak i Ivica Osim su hteli da podmlade tim. I onda su za Igre pozvali sve mlade igrače i nekolicinu igrača iz te reprezentacije. Tako sam se i našao na spisku. Verovatno zato što sam to prvenstvo odigrao, kako sam odigrao - bilo je zapaženo. Kada sam video svoje ime na tom spisku, a tada nije bilo mobilnih telefona, otišao sam u Tokariju i zvao u Crvenu zvezdu. Mislim da je bila sekretarica Silva. Pitala me je: "Gde si, pa ti nisi normalan? Dolazi, sutra je prozivka u hotelu "Park". Spakovao sam se isto veče, pošao sam sa majkom nazad, dakle imao sam pet dana odmora. Na pripremama smo bili u Mariboru, deset dana i napravili smo uspeh. Posle Maribora smo odigrali utakmicu protiv Norveške u Oslu i odatle smo odleteli za Njujuork.

GLAS: Kako se kovala medalja?

NIKOLIĆ: Malo sam bio euforičan, nisam ni znao koliko je to svetsko čudo, Olimpijske igre. U Los Anđelesu smo odigrali samo jednu utakmicu. Baza nam je bila Anapolis, mesto gde su se odigravale utamice grupne faze. Mi smo bili u grupi sa Kanadom, Kamerunom i Irakom. Prva utakmica protiv Kameruna, pobedimo – 2:1, dao sam gol. U drugoj utakmici protiv Kanade, pred kraj meča dao sam gol za pobedu – 1:0. Na oba susreta bio sam proglašen za igrača utakmice i pričao sam posle na konferencijama za štampu. I u trećoj utakmici protiv Iraka, pošto smo se već faktički kvalifikovali, stručni štab odluči da Mešu Baždarevića, Nenu Gračana i mene malo odmori. Ostavio nas je na klupi. Na poluvremenu smo gubili sa 2:0. Selektor je uveo Gračana i mene, pošto su samo dve izmene mogle da se naprave. Preokrećemo rezultat i dobijamo tada Irak sa 4:2. Ponovo sam dao gol, ponovo bio igrač utakmice. Izborili smo četvrtfinale. Otišli smo u Los Anđeles i tamo nas je čekala SR Nemačka. Predvodio ih je selektor Berti Fogs. Pobedili smo ih sa 5:2. Bora Cvetković je dao tri komada, a pogađali su i Srećko Katanec, te Gračan. U polufinalu nas je čekala Francuska. Već smo mi bili poprilično umorni. Na sve to dobio sam crveni karton. To je mrlja u mojoj karijeri. Mnogi su me kritikovali zbog toga, ali sam na neki način, bio isprovociran. Gubili smo sa 1:0 ili 2:0, ne sećam se i neko od Nemaca napravio je faul. Odgurnuo sam ga i dobio crveni karton zbog toga. Ostavio sam ekipu na cedilu. Posle smo igrali za treće mesto, protiv Italijana, bili smo bolji i pobedili smo ih sa 2:1. Ja sam već bio u Srbiji, jer su se tad igrači vraćali kada se tako nešto desi. Vratili su oni Mrkelu, Kataneca, Piksija, mene - nas koji smo trebali da idemo u vojsku. Medalju sam dobio kući, momci su mi poneli medalju, koju i dan danas imam i zbog koje primam nacionalno priznanje, odnosno nacionalnu penziju.

GLAS: Zanimljivo da ste za A selekciju Jugoslavije odigrali samo jedan meč?

NIKOLIĆ: Da, to je bila utaknica protiv DDR-a na "JNA", to su bile neke kvalifikacije i Miloš Milutinović je bio trener. Mislim da smo izgubili sa 2:1. Loše iskustvo u A nacionalnom timu, ali imam tih desetak utakmica za olimpijsku reprezentaciju, svaku utakmicu sam odigrao maksimalno. Kažem desetak jer smo igrali neke kvalifikacije i prijateljske utakmice u Oslu, u Mariboru na pripremama, znači jedno lepo iskustvo, jedna kvalitetna reprezentacija, sastavljena od izuzetno dobrih igrača, bio je tu Ivan Pudar, Ivković, Mirsad Baljić...Svako je od njih pojedinačno napravio je dobru i zavidnu karijeru. Moram da spomenem i trenere Toplaka i Osima, bili su pravi profesori, roditelji, pa tek onda treneri. Bio sam 2014. na jednom turniru u Sarajevu, koji se odigrava svake godine, nekad u maju, na "Koševu". Dugo pre toga nisam bio u Sarajevu. Pitali su me da li hoću da vidim neke ljude...Čovek koji je otvorio taj turnir bio je Ivica Osim. Nisam ga video pre toga ne znam koliko godina, nisam imao nikakav kontakt s njim. Vratio se iz Japana. Sedeo je na jednoj stolici, na centru. Prišao sam mu sa zebnjom, razmišljao sam hoće li me prepoznati ili ne. Pitao sam ga da li me se seća: "Ja sam Jovica Nikolić, vaš nekadašnji igrač... Odgovorio mi je. "Pa ti nisi normalan, za sve igrače koje sam trenirao, znam gde su i šta rade, samo za tebe nisam znao"! Onda smo se tu ispričali koliko smo mogli, to je moj bio poslednji susret s njim.

GLAS: Kakve uspomene nosite iz Portugalije?

NIKOLIĆ: Lepa zemlja. Imao sam 29 godine, bez mnogo ponuda... Bio sam u Francuskoj, Švedskoj, Holandiji, igrao probne utakmice, išao na razgovore, međutim, tada je bilo teško da nađeš neki angažman i da zaradiš novac. I onda na kraju, Zoran Filipović je vodio Salgeiroš, pa me je doveo. To je klub nešto slično kao kod nas OFK Beograd. Sa Salgeirošom smo prve godine ušli iz druge u prvu ligu. Stvarno sam se preporodio, bio sam jedan od najboljih igrača, stranaca u Portugaliji, vođa svog tima. Skoro sam bio tamo, posle dužeg vremena i nosim lepa iskustva. Mnogo prijatelja tamo imam, stvarno jedna zdrava i lepa destinacija, gde čovek može lepo da živi.  

GLAS: Nakon četiri godine u Salgeirošu usledio je prelazak u Maju, gde ste proveli dve godine.  

NIKOLIĆ: U Maji su bile poslednje godine karijere tamo. Maja je jedno prigradsko mesto pored Porta, tamo se nalazi aerodrom. Posle sa sam se vratio, sa 35-36 godina, tačnije 1995. godine, u Srbiju, u ono ratno doba... U Maji smo igrali smo drugu ligu, a tad sam ja već imao 34-35 godine, Kad sam pravio ugovore, nisam razmišljao na koliko ću potpisivati. Terali su me da potpišem na tri godine, nisam hteo. Četiri godine su bile dovoljne da dokažem svoj kvalitet.  

GLAS: Okušali ste se i u trenerskim vodama. Kako je išla Vaša trenerska karijera?  

NIKOLIĆ: Trenirao sam u Jagodini mlađe kategorije, bio sam u Jedinstvu iz Paraćina, pa u prvom timu Jagodine. Posle sam otišao u Kazahstan, u Ordabasi. Tamo sam bio šest meseci, bilo je to jedno lepo iskustvo, to mi je bio prvi, da kažem, pravi posao. Posle šest meseci sam se vratio, napravio malu pauzu i otišao sa Milanom Živadinovićem, vodili smo reprezentaciju Burme. To je jedna lepa, živopisna zemlja. Narod je napaćen i dan danas zbog režima, pate, ljudi, stvarno su siromašni, a imaju sve uslove za turizam... Posle toga otišao sam godinu dana u bjelopoljsko Jedinstvo. Igrali smo drugu ligu, pa smo upali u prvu. I još sam 2014. godine šest meseci trenirao kadete Crvene zvezde.

GLAS: Šta radite danas?  

NIKOLIĆ: Danas uživam sa porodicom u Jagodini. Digao sam ruke od trenerskog poziva. Aplicirao sam za "PROFI" licencu. Iz saveza su nešto "pametovali" i posle sam batalio i nisam hteo time više da se bavim. Fudbal pratim. Tenis takođe, volim ga, igrao sam ga dosta, ali sam batalio zbog zdravstvenih problema. Mučila su me kolena, otišla mi je hrskavica.

 

"Pomjeranje" sata

GLAS: Koju anegdotu najviše pamtite iz igračke karijere?

NIKOLIĆ: Uf, imam jedan gaf iz 1984. godine. Igrali smo finale Kupa Jugoslavije sa Hajdukom u Beogradu. Prvu utakmicu tamo smo izgubili sa 2:1. Treba nam pobeda od 1:0 da osvojimo trofej. Bila je subota na nedelju, pomerao se sat. Nismo imali karantin. Živeo  u hotelu "Srbija", na Konjarniku. Gledam, imam dva sata do utakmice, kolima odvezao majku kod devojke, da gledaju utakmicu na tv-u. U međuvremenu video sam se sa nekim prijateljima koji su došli iz Jagodine. Došli oni, ja gore u hotelu. Otvaraju gepek "Zastave 101" i vade ofarbanog ćurana. Imao je 25 kilograma. Pitaju me gde će s njim, rekoh im: "Ljudi, otkud ja znam gde ćete"?! Pitali su me hoće li ih sa ćuranom pustiti na stadion. Pokojna Dara Zec je pomogla da se on unese na zapadnu tribinu, tamo na kraj zapada na onaj tunel. Onda valjda zbog skrnavljena institucije Kupa "Maršala Tita" naredili su da se ćuran skloni. Ćuran je bio beo, a oni su ga ofarbali u crveno-belo. U svoj toj frci ja sam pola sata pred utakmicu stigao na stadion, mislivši da sam došao na vreme. Pogrešno sam vratio i sat. Dolazi pokojni doktor Musulin, viče: "Ajde". Vidi, meni da to neko uradi, da kasni, da sam ja trener, vratio bih ga kući. Ne, meni je Gojko Zec rekao: "Ajde polako, izmasirajte se i igraćete od početka". Pretpostavljam da je on provalio da sam pogrešno vratio sat. Nismo osvojili Kup, ali nisam loše igrao, završilo se 0:0.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.