Животна исповијест Владимира Каралића за "Глас ": Луда глава ме скупо коштала

САЛЦБУРГ - Када бих могао вратити вријеме, многе бих ствари урадио другачије него у доба док сам играо фудбал. Тада сам мислио да је свијет мој, да могу да бирам, да додирнем небо, али није било тако. Ово је за "Глас Српске" истакао некадашњи нападач Борца и бројних клубова Владимир Каралић, који за грешке у животу никога не криви, јер је свјестан да је за све промашаје једини кривац.

Факти

• Пандемија вируса корона га затекла у близини Вухана
• Дебитовао за Борац  са мање од 17 године
• Трансфер у ПАОК, па јаки савјети Загоракиса

Свјестан је својих грешака из младости и жеља му је да своје богато животно искуство пренесе на младе спортисте. Жели да укаже на властите грешке да се и њима на том путу тешком путу до славе не би десило исто што и њему и да се једноставно не би утопили у сивило и нестали.

Овај сада 42-годишњак, рођен 22. марта 1984. од самог почетка живота имао је све предуслове да успије, јер је како се у народу каже имао леђа, и то каква. Наиме, бити син славног оца и истинске легенде Борца није мала ствар. А, Владимир је био управо то. Син покојног голмана Борца Слободана Каралића, који је остао упамћен у бившој Југославији као онај који је у финалу Купа "Маршала Тита"“ 11. маја 1988. године скинуо пенал чувеном Драгану Стојковићу Пиксију и тако свом Борцу помогао да се окити пехаром намијењеним побједнику најмасовнијег такмичења.

Фудбал био суђен

- Мој фудбалски пут је почео практично у мајчином стомаку. Родио сам се у Београду, док је тата био голман у Црвеној звезди. Родио сам се четвртком послије чега је отац са саиграчима направио мало већу фешту. То је на свима њима сигурно оставило трага, јер су за викенд играли против Приштине и нису успјели да побиједе, што је тада представљало прворазредну сензацију - истакао је на почетку разговора Владимир Каралић.

Породица Каралић се послије Београда преселила у Грчку, гдје је Слободан наступао за Етникос. По истеку уговора 1987. године вратили су се у Бањалуку, да би као и сваке године и те несрећне 1991. поново отишли у Грчку на годишњи одмор.

- Нико није могао вјеровати да ће тај наш одмор трајати пуних пет година. Наиме, од нашег доласка на одмор ситуација у бившој Југославији се из минута у минут све више усложњавала, тако да смо одлучили да останемо. Мој отац је почео да ради као помоћни тренер у Етникосу, а ја сам кренуо у школу у Грчку. Првог дана сам отишао плачући у школу, а већ другог сам причао са другарима нормално на грчком, који су се чудили мом знању њиховог језика. Ту сам и начинио прве фудбалске кораке. Када смо 1996. године прешли на Кипар почео сам озбиљније да тренирам. Школа је била прилично флексибилна, тако да сам имао пуно времена за тренирање. Клуб је био полупрофесионални, једни тренирају пријеподне, једни послијеподне, а једино сам ја био стално присутан. Много се радили на техници, зато не треба ни да чуди што сам познат по оној спољној лијевој по чему су ме многи запамтили - наставио је Каралић.

Његов таленат је из дана у дан био све видљивији, а такмичарски фудбал на нивоу млађих категорија на Кипру био је скоро никакав.

- Носталгија, али и жеља да ми се омогуће услови за нормалан фудбалски развој и у такмичарском смислу били су главни разлог што је моја породица одлучила да се врати у Бањалуку. Тамо ме дочекала сјајна генерација, одличан скуп момака. Попут Саше Кајкута, Марка Максимовића, Владана Грујића, нешто старијег Вулета Тривуновића.... Било је ту још сјајних вршњака за које се није чуло. Већ тада се видјело да се разликујем од других, али не само по квалитету, већ по својој лудој глави – нагласио је Каралић.

Деби против Омладинца

Деби за први тим Борца имао је са непуних 17 година, 8. марта 2001. и то у Купу Републике Српске против тада љутог градског ривала Омладинца из Лазарева.

- Дебија се сјећам не баш по добром. То је био меч Купа Републике Српске, који се у завршници први пут спајао са Купом БиХ. Побједник тог меча у наредном колу би играо са зеничким Челиком. У првом мечу на њиховом терену је било 0:0, код нас 2:2 и онда ме тадашњи тренер Борца Драган Вукша двадесетак минута прије краја меча убацио на терен. Имао сам одличну прилику, али голман Омладинца Мирандо Петрић је сјајно одбранио и одмах послије меча могло је да се чује "татином сину није мјесто у екипи" и то ме је пратило готово цијелу каријеру - рекао је Каралић.

Та реченица "татин син" много му је сметала.

 - Бити син фудбалске легенде је и предност и мана. Међутим, када смо се вратили у Бањалуку то је био више терет него предност. Оно што сада могу да кажем да је он за мене желио најбоље и дао је све од себе да буде како треба. Међутим, са мном и са мојим бубицама било је јако тешко сарађивати - нагласио је Каралић.

Саиграчи су увијек били уз њега, али је једног посебно издвојио.

- То је Синиша Мркобрада. Велики голман, играч и пријатељ. И данас се наш однос није промијенио. Не морамо да се чујемо по годину, двије, али када се чујемо послије десетак секунди смо на истим таласним дужинама - истакао је Каралић.

Носио је дрес Борца у тим првим сезонама играња заједничке лиге, која није била ни налик на данашњу.

- Те прве сезоне лига је бројала чак 20 клубова, а играли су неке екипе, које су једноставно морало да се нађу у том друштву, тако да је било и свакаквих резултата. Може се рећи да је то била права домаћинска лига, суђење 80-20, а гости су јако тешко долазили до ремија, а камоли до побједе. Тада се шампион постајало са двије, три гостујуће побједе. Да би побиједио на страни требало је баш да одиграш сјајно, али и да мало порадиш логистички са арбитрима да суђење буде бар 40-60. Значи опет у корист домаћина. Најтеже је било играти у Требињу, једну сезону у Гацку. Најљепше у Широком Бријегу. Господски побиједе људи са 2:0 нити добијеш батине, нити те покраде судија, терени неусловни. Можда и Лука Модрић може да се захвали таквој лиги што је додирнуо небески свод у каријери. Борчева екипа била је страшно јака. Покојни Предраг Предо Дивљак, који је био један од мојих идола, Далибор Теиновић, Јово Аранитовић, Далибор Вукеља... Све моћни фудбалери, који би да су играли у неко друго вријеме направили сјајне каријере, а клуб би сигурно биљежио сличне резултате, као што је Борац остварио прошле године - рекао је Каралић.

Чинило се да је нова звијезда рођена и да овај талентовани нападач из сезоне у сезону игра све боље. Наступао је млађе репрезентативне селекције БиХ, био је и потенцијалан сениорски репрезентативац.

- Рано сам постао доминантан, мислио сам да могу да бирам, да је свијет мој. Јасно је да нисам радио на себи, јер је ту било још много посла, како бих постао играч какав сам требао. Уз све то волио сам да и уживам у животу - изјавио је Каралић.

Прелазак у ПАОК

Његове добре партије нису остале незапажене и услиједио је позив ПАОК-а 2005. године.

- И данас сматрам да је мој одлазак у грчког великана један од звучнијих трансфера у историји клуба. Сигурно у Топ 5 послијератних трансфера Борца када су гледа величина клуба. Био је то прекрупан залогај за мене, за који нисам био спреман ни психички, ни физички, ни ментално ни интелектуално. Једноставно нисам био спреман да изнесем сав тај терет. Било је то за мене велико незаборавно искуство. Иако сам тамо провео само шест мјесеци и нисам ни заиграо они увијек покажу како су велики клуб, јер имају културу памћења на старе играче. Био сам најнебитнији играч у историји ПАОК-а за који сам одиграо 0 минута, а људи ми се и данас сјете и јаве ми се, нуде и помоћ ако ми треба. Те манире имају Хајдук, Звезда, Динамо, а Борац мора тек да их стекне. Не могу да будем непоштен да не кажем да сам добио неколико позива за 100 годишњицу и да је то искорак који се мора још више поправити – наставио је Каралић.

У Грчкој му је најбољи играч европског првенства 2004. године Теодорос Загоракис рекао реченицу, коју и данас памти.

- Када смо на тренингу ПАОК-а шутирали са центра готово сам редовно погађао без коске, а он ми је рекао да бољу лијеву у животу није видио. Тада ми је рекао “Имаш страшну лијеву, али једноставно немаш мозга. Луд си, глуп си, али си јако драг“. А колико сам остао упамћен иако нисам ни заиграо говори податак да са неколико играча и данас имам контакте и редовно се чујемо. Вјероватно зато што сам био драг и забаван лик и јер су ме људи као таквог вољели – додао је Каралић.

Из Грчке се вратио у Сарајево, потом је играо у словеначком Приморју, шведској Силвији.

- Послије Сарајева чинило се да је одлазак у Приморје пун погодак, али тамо се нисам нашао на истим таласним дужинама са тренером Бојаном Прашникаром, који је био сјајан човјек и педагог, али ја то тада нисам схватао. Рекао ми је тада “Владимире, ти си посебна шифра. Или се одшифрирај или се не одшифрирај, али овако не иде“. А мени онда крив Прашникар, крива Словенија и сви други, а не видим да сам сам крив за све. Потом сам отишао у Шведску и сам себи рекао да је то баш оно што желим, гдје могу да покажем шта знам, али ни тамо није било успјеха. Волио сам да ходам од кафане до кафане, да будем на концертима наших пјевача, који су долазили у ову земљу. Све ми је било важније од фудбала - рекао је Каралић.

Повратак у БИХ

Услиједио је повратак у реалност, повратак на терене у БиХ и то ни мање ни више у ГОШК.

- Искрен да будем нисам ни знао гдје је та Габела, али сам отишао и то ми је био један јако лијеп периоду у животу. Већ тада је било све јасније да од велике каријере, која ми је предвиђана неће бити ништа. Било је ту доброг материјала, али волио сам живот. Умјесто да из себе извуче максимум, пружао сам минимум. Код мене је све било лаганица, а та лаганица не пролази. То је донекле оправдање зашто нисам успио, али је јасно да сам за свој неуспјех искључиви кривац - нагласио је Каралић.

Послије ГОШК-а играо је за тузланску Слободу, БСК, а потом је дошао ред на Лакташе, који су тада били премијерлигаши.

- Чинило се тада да су ствари кренуле набоље. Да је то, то. Пружао сам у Лакташима одличне партије, понуда има много, Турска, Пољска. Услиједио је позив из Полоније Битом. Опет сам помислио да је то права ствар. Добијам уговор живота са 26 година. Све се из почетка чинило као бајка, а онда ми се све вратило како не треба. Тренирам као коњ, радим као никада раније, али не иде и не иде. Једноставно ништа не иде како је планирано. Полонија је требало да буде одскочна даска за напријед, али није било тако. Уз све то почеле су клупске махинације, слање у Б тим са жељом да се не поштује уговор. На крају сам истрајао у томе, добио их на арбитражи, али су се убрзо угасили, промијенили име, а ја нисам успио да наплатим уговор. Такве ствари су ме пратиле већим дијелом каријере и драго ми је што се данас то промијенило и што играчи на крају успију да наплате све што је раније било договорено - наставио је Каралић.

Из Пољске се вратио на наше просторе. Заиграо је за Слободу из Мркоњић Града, потом Травник, бугојанску Искру и Рудар Приједор.

- Тада сам добио позив да идем у Малезију, али се тамо није одиграло како је било планирано и завршио сам у Хонг Конгу, тачније у Пегасусу, чији је власник био филмски режисер, иначе кум легендарног глумца Џекија Чена. Тамо се могло играти и полуспреман, а такав сам био већим дијелом каријере - кроз смијех је истакао Каралић и наставио:

- Одиграо сам неколико добрих утакмица, био играч утакмице, у тиму кола, али је ускоро дошло вријеме монсуна и киша и тада се није могло издржати. Нисам могао једноставно дисати и то се одразило на моје игре. Било је још неколико понуда да останем, али сам се одлучио за повратак у БиХ. Играо сам поново у мркоњићкој Слободи, пружао добре партије, али тада ми је преминуо отац. То ме јако погодило, услиједила је и повреда леђа и кола су кренула низбрдо. Одиграо сам још једну полусезону у Мркоњићу, затим мало у БСК-у на позив Марка Максимовића и одлучио убрзо да је крај. Леђа, нога, све је било против мене - додао је Каралић.

Кина посебно искуство

Направио је тада мало дужу паузу и онда му се пружила прилика да оде у Кину и да ради као фудбалски тренер у школи фудбала, али у и као тренер у основним школама.

- Могу рећи да су то можда и двије најљепше године у мом животу. Био сам са породицом у правој исконској Кини. Људи су били јако фини, а када споменеш да си из бивше Југославије онда те још више цијене и поштују. Солидно се зарађивало, били су већ створени услови за живот. Било је веома мало бијелих људи, тако да су у нас гледали као неко чудо и са великим поштовањем - наставио је Каралић.

И тада се још једном показало да у животу понекад треба имати и среће, која ни овог пута није била на његовој страни.

- На жалост кренула је пандемија вируса корона, а ми смо били баш близу Вухана, гдје је био епицентар. Таман смо били планирали да идемо на годишњи одмор у Шинјан, јер су били празници због Кинеске нове године. Остали смо закључани у згради, сваки други дан се могло излазити по два сата и тако 22 дана. Тих дана сам био јако популаран, јер су ми телефон и пејџер непрестано звонили, јер су многи медији хтјели да их са лица мјеста упознам са тренутном ситуацијом. На крају смо некако успјели да набавимо карте које су папрено коштале и из Шинјана смо полетјели за Уједињене Арапске Емирате и онда овамо за наше крајеве - нагласио је Каралић.

Смирио се у Аустрији

Немирни дух му није дао мира и убрзо је одлучио да поново промијени средину. Нова станица је била Аустрија, гдје и данас живи.

- У Аустрији сам скоро шест година. Радим у пошти и тај посао ми се изузетно допада. Радим и као тренер. Имао сам заједно са Адонисом Шпицом добар статус у Бишофсхофену, али смо се на крају разишли. Живим у једном малом мјесту близу Салцбурга готово на самој граници са Њемачком. У првом дијелу сезоне водио сам један клуб у којем је било доста играча. Остварили смо 11 побједа и један реми. Сада ми је жеља да преузмем Оберстдорф са којим се реално могу прескочити ранг, два. Успут планирам да завршним тренерске школу, добијем лиценцу и да полако почнем градити тренерско име - наставио је Каралић.

За неуспјехе у својој фудбалској каријери не жели никога да окриви.

- Сам сам пао, сам сам се убио и немам за чим жалити. Доносио сам погрешне одлуке, било је пропуста, превише глупости. Имао сам превише адута у џепу и у ногама, али нисам их једноставно искористио. Фудбал је изузетно зезнута игра, у неку руку као коцка, гдје се морају поклопити многе ствари да би се успјело. Сада ми је жеља да ово своје негативно искуство пренесем на млађе, да им укажем, гдје сам гријешио, да се и њима такво нешто не би десило. А када им будем то искуство преносио бићу изузетно опрезан, јер погријешити је веома лако, а исправити грешке много тешко – додао је на крају Каралић, који планира да своју животну и фудбалску причу претвори у аутобиографску књигу у којој ће бити написани сви његови ријетки успони, али и многобројни падови у каријери и у животу.

Извјештавање са утакмица

Одрастајући у Пиреју имао је несвакидашњу прилику да сваког викенда у Београд диктира резултате и стријелце грчког шампионата.

- У београдском "Спорту" су жељели да имају актуелне резултате и сналазили су се на свакакве начине, тако да су ме сваке недјеље отприлике сат времена по завршетку утакмица грчког првенства звали. Пошто сам утакмице слушао на радију, некада је зашуштало када падне гол, а када се то деси док је у преносу меч Атинаикоса увијек сам знао кога ћу рећи да је био стријелац. Наиме, за тај клуб из Пиреја је играо велики пријатеља мог оца Дамир Шпица и када год нисам знао ко је постигао гол ја бих приликом јављања за Београд издиктирао његово презиме – кроз смијех је рекао Владимир Каралић.

 

Адонис Шпица

Готово цијелог живота пут му се укрштао са Адонисом Шпицом.

- Мој покојни отац Слободан и Дамир Шпица су били велики пријатељи из времена када су играли за Борац. Играли су у исто вријеме у Грчкој, потом били у управи Борца, а Адонис и ја смо практично заједно одрастали. За Дамира Шпицу могу рећи да је феноменалан спортски радник, један играч који је из ничега направио нешто, јер је имао “ону ствар“. Гледао сам га када је у дресу Атинаикоса играо против Манчестер јунајтеда 1991. године на стадиону Панатинаикоса у Купу побједника купова. Тада је играо против Рајана Гигса, а на голу је био легендарни Петер Шмајхел. Живот је његову и нашу породицу везао читаво вријеме. То ми је други отац. Његов син Адонис је веома квалитетна особа, доста је напредовао у тренерском послу. И данас се дружимо, славили смо заједно и ускрс са његовом супругом. Јако драги људи, а колико смо повезани најбоље говори податак да је Адониса породила моја мајка, која је радила у породилишту. Путеви нам се практично стално укрштају - рекао је Каралић.

Дрим-тим Борца

Владимир Каралић је изабрао дрим тим Борца и то из времена док је он играо у бањалучком клубу. Тим је у формацији 4-4-2, а њему се нашли: Јово Шмања-Маринко Мачкић, Вуле Тривуновић, Андреј Грубор, Миодраг Бабић-Милан Самарџић, Далибор Теиновић, Оливер Јандрић, Дарко Љубојевић-Предраг Дивљак, Драган Бенић.

 

 

 

 

 

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.