Жељко Бркић за "Глас": Пола свлачионице плакало због Михајловића

Бивши репрезентативац Србије и прослављени голман Жељко Бркић прерано је завршио каријеру. Једноставно повреде су га омеле да направи још бољу.

Оне су долазиле управо у тренуцима када је био на врхунцу форме и када је требало да направи најзначајнији искорак у каријери. Сјајни голман био је гост Срђана Бабића на отварању Првог купа Академије СБ. Управо у једној оваквој школи и он је почео своју каријеру.

- Почео сам у школи фудбала која се тада звала СПЦ Војводина под вођством Радивоја Мике Радосава. Знам колико те школе значе дјеци и стога ми је веома драго да је неко отворио школу фудбала у Бањалуци, посебно што је то мој пријатељ Срђан Бабић. Услови су заиста сјајни па ми је драго што је своје вријеме и новац одлучио да инвестира да би ови дјечаци имали овакве услове за рад. Можда сви неће постати врхунски фудбалери, али ће стећи пријатеље и развиће здраве животне навике, што је данас посебно важно - рекао је Бркић.

ГЛАС: Највећи дио каријере провели сте у Војводини. У том клубу сте прво ишли на позајмице, касније се афирмисали и постали капитен. Како памтите период проведе у том клубу?

БРКИЋ: Војводина је моја друга кућа. Клуб који волим и који ме формирао као човјека и играча. И данас имам пријатеље из тог периода који сам провео у клубу и помогао ми је да се остварим у фудбалу. Заиста носим прелијепе успомене и радо се враћам том клубу.

ГЛАС: Војводина је један од великана српског фудбала. Ипак никако да ухвати прикључак за београдским клубовима и да постане екипа која ће се борити за титулу шампиона. Шта то недостаје Војводини?

БРКИЋ: Моја генерација је била једна од тих које су се дуго бориле за титулу. Можда смо и били најближи титули од те 1989. године када је Војводина била посљедњи пут шампион. Практично смо до посљедњих четири-пет кола били у трци за Партизаном и Звездом. Војводина нема адекватну логистику и подршку. За успјех вам је потребна константност и јасна визија. Чим нема те константе, долази до импровизације и на крају се плати цех. Сигурно да ми је то једна од најтежих сезона, јер смо вјеровали да можемо до циља, а на крају смо пали и остао је велики жал. Али српском фудбалу је потребна јака Војводина. Сви навијамо да се напокон умијеша у борбу за титулу и, зашто не, да буде шампион. Пуно би то свима значило.

ГЛАС: За голмане се каже да су као вино. Што старији то бољи, стекну искуство, буду сигурнији. Зашто сте Ви одлучили да рано прекинете каријеру?

БРКИЋ: Главни разлог су повреде. Нисам ни ја задовољан дужином каријере, али све те повреде су утицале на моје партије. Како сам био старији, све је теже било да се вратим у форму. Осјетио сам да једноставно то више није то и да не могу да будем на жељеном нивоу. Превише сам се "крпио" и тијело је једноставно у једном моменту реаговало и послало јасан сигнал да више не може.

ГЛАС: Након Војводине отишли сте у Удинезе , гдје сте доведени као замјена за Самира Хандановића. Прву сезону сте провели на позајмици, а онда имали сјајан старт.

БРКИЋ: Управо тако. Био сам задовољан одбранама у тој сезони. Кренуо сам сјајно, а онда је нажалост дошла озбиљна повреда. Успио сам да се опоравим, био сам стрпљив па сам се опет вратио у врхунску форму. Вратио сам се на гол, изборио стартну позицију па опет доживио повреду. Када је услиједила трећа повреда, једноставно је било све теже да се задржи форма. Колико год човјек буде ментално јак, тијело реагује.

ГЛАС: У то вријеме играли сте са Антониом ди Наталеом. Какве успомене носите на дружење с њим?

БРКИЋ: Ди Натале је фантастичан лик, и приватно и на терену. Причао сам баш са тадашњим саиграчем Душаном Бастом. Баста је играо 11 година у Серији А, играо је за Лацио и репрезентацију, али смо се сложили да је Ди Натале био најбољи играч. Фудбалски маг. Таквих играча више нема. Оно што он замисли то оствари. Често смо остајали шокирани његовим потезима, знам то најбоље јер сам бранио његове ударце. Али какве је потезе имао на тренинзима и утакмицама. Просто да човјек само стане и аплаудира.

ГЛАС: У Италији сте радили са још једним фудбалским великаном. Тренер у Каљарију Вам је био прослављени Ђанфранко Зола, који након фантастичне играчке није успио да направи тренерски каријеру.

БРКИЋ: Зола је био фантастичан тренер. Прави шмекер, али имао је ту несрећу да је желио да у Италију донесе енглеско схватање фудбала. Он је каријеру направио у Енглеској, покушао је да то пренесе у Италију, али то једноставно није могао. Покушао је да унесе неке нове ствари у италијански фудбал и наишао је на отпор. Једноставно се није уклопио . Југ Италије је баш специфичан, код њих би успјели тренери попут Контеа. Али заиста могу рећи све најбоље за Золу од односа према играчима до занимљивости тренинга и свега.

ГЛАС: За репрезентацију Србије сте бранили само 13 пута. Чини се премало кад се узме у обзир форма. На крају сте сарађивали и са нажалост покојним селектором Синишом Михајловићем.

БРКИЋ: Могу само да се сложим да је требало више да браним, посебно у појединим дијеловима каријере. Зашто нисам, то је већ питање за друге, знам да није моја кривица. А моје мишљења је да је Михајловић требало да остане селектор Србије. То је заиста била велика грешка. У тим посљедњим мечевима је у тиму владала сјајна атмосфера, напокон смо дошли и до квалитетне игре. Када је након посљедњег меча било јасно да Михајловић неће остати селектор, пола свлачионице је плакало. То се никад није десило. Мислим да је све ишло у добром правцу и да је остао да бисмо направили добар резултат. Али нисмо прошли квалификације и Синиша није остао нажалост.

ГЛАС: Након играчке каријере покушали сте да помогнете и свом бившем клубу Пролетер. Гојко Качар и Ви сте покушали да помогнете том клубу, али није се све завршило како сте очекивали?

БРКИЋ: Из Пролетера носим веома лијепе успомене. Ту сам бранио на почетку каријере и вратили смо се да покушамо да направимо лијепу, здраву спортску причу. Нажалост, недостајало нам је логистике и подршке, услиједило је испадање из лиге па фузија, коју нико није могао да предвиди. Наша прича за коју смо жељели да буде искључиво спортска није заживјела и онда смо одлучили да се повучемо. И то је животна лекција.

Голман постао случајно

ГЛАС: На почетку каријере нисте били голман. Како сте се одлучили за промјену позиције?

БРКИЋ: Првих пет-шест мјесеци сам био играч. Али често нисмо имали голмана па сам стајао на гол. Двије-три лопте су ме погодиле, нисам се бојао, а онда су другари тражили да наставим да браним јер ми је добро ишло. Тако је почела каријера, а искрено сам и заволио да будем голман.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.