Жарко Ђуровић "Глас": Пораз од Борца највећи кикс у каријери

Љетни прелазни рок у Црвеној звезди навијачи београдског клуба прате с посебном пажњом и држе палчеве управи да, прије свих, доведе поузданог задњег везног играча. Рецимо да би пробирљиве присталице српског шампиона дигле обје руке за тип играча какав је некад био Жарко Ђуровић.

Овај 63-годишњи Београђанин био је задњи везни од класе, поуздана радилица - плућа тима најтрофејнијег српског клуба из друге половине осамдесетих. 

Чувар леђа, "осигурач" мајсторима фудбала као што су, рецимо, Пикси Стојковић и Роберт Просинечки са којима је касније радио и као дио њиховог стручног штаба у тренерским каријерма ова два "црвено-бијела" великана. Носећи дрес Црвене звезде у два мандата (од 1981. до 1984, односно од 1985. до 1989) освојио је двије титуле државног првака, те Куп Југославије. "Маракана" памти Ђуровићев страшан трк и пребацивање легендарног Франсиска Буја против Реал Мадрида у четвртфиналу Купа шампиона 1987, а он најтежи пораз у играчкој каријери - у финалу Купа маршала Тита од Борца (0:1) 1988. године. Признао је то Ђуровић у интервјуу за "Глас Српске". 

- Борац је тада био друголигаш, мало смо и ми ушли у меч потцењивачки и пуни себе. Имали смо доста шанси, чак и пенал, који је Слободан Каралић одбранио Пиксију Стојковићу. Искрено, то је једини велики кикс у мојој каријери. Очигледан. Међутим, брзо смо се опоравили па смо у наставку шампионата дошли до титуле. Следеће године сам отишао у иностранство, а Звезда у поход на Куп шампиона, захваљујући тој титули мој клуб је дошао до трона Европе - рекао је Ђуровић. 

ГЛАС: Навијачи Црвене звезде Вас, ипак, више памте по лијепим стварима. Наиме, када су утакмице са Партизаном у питању, спадате у најуспјешније учеснике српске светковине. Одиграли сте их укупно 15, а побједу славили у 11 - уз три пораза и један реми.

ЂУРОВИЋ: Био сам члан успешне генерације. Седморица њих је била део екипе која је освојила Куп шампиона. То је селекција која је прављена од 1985. године. Био је то пројекат тадашњег директора Драгана Џајића. Свака година је била успешна. Играли смо велике мечеве против Реала и Милана. Били смо равноправни с њима и само је било питање дана кад ћемо доћи на врх. То и јесте био план. Само најбољи играчи из бивше Југославије су долазили у Црвену звезду. 

ГЛАС: Присталице Црвене звезде не заборављају ни Ваш гол против мадридског Реала на "Маракани". Како Ви памтите тај погодак?

ЂУРОВИЋ: То је један од важнијих голова, а још више му на важности даје чињеница да се десио на једној од три најбоље утакмице у историји Црвене звезде. Реал је имао 15 репрезентативаца. Овде смо добили са 4:2. Тај гол ми је један од најдрагоценијих и најдражих у каријери. 

ГЛАС: Шта се десило у реваншу? На "Бернабеу" сте поражени са 2:0 и елиминисани из Купа шампиона, те сезоне. 

ЂУРОВИЋ: Они су били баш моћни, давали су по четири, пет голова у Мадриду. Ми смо одиграли у пољу тамо, али нисмо имали среће у реализацији. Бошко Ђуровски је у првом полувремену имао стопостотну шансу. Лопта је прошла поред саме стативе. Имали смо добар посед, држали лопту, још шанси... Имали смо све у нашим рукама, а они су дали голове из игре која их није красила, прошли су срећно даље. Нису нас надиграли, пресудио је гол у гостима. Тако је било и против Милана, нијансе су пресудиле, показали смо да можемо у будућности да се носимо са таквим тимовима и освојимо то што смо освојили. 

ГЛАС: Кад смо већ код мечева против Милана, како је било играти тада против Карла Анћелотија, Френка Рајкарда? 

ЂУРОВИЋ: То су били веома моћни, искусни играчи, доминантни... Ми смо више били базирани на дефанзиву, а горе шта урадимо. Искрено, лакше ми је било играти против Анћелотија, него против Рајкарда. Физички је био доминантнији, виши, имао је дуг корак, док је Анћелоти више разигравао. 

ГЛАС: У Звезди су Вас тренирали великани Бранко Станковић и Велибор Васовић. Чија филозофија Вам је ближа? 

ЂУРОВИЋ: Васовић је био више менаџер, који је радио психолошку припрему. Био је веома ауторитативан, јак, моћан, а све остало је радио Владица Поповић. Нашли су се, били смо квалитетни. Нама је само требао неко ко је знао са нама, као што је то умео Васке. Много утакмица смо играли растерећено, за разлику од мечева под Станковићем, који је инсистирао на дефанзивном блоку, дисциплини. Васовић је био другачији, дао нам је слободу.

ГЛАС: Црвена звезда данас нема профил играча као што сте Ви били.  

ЂУРОВИЋ: Људима је мало познато, систем игре тада је био такав да се играло "човек на човека". Ја сам био једини задњи везни. Сада се више игра та нека зонска одбрана. Сви се враћају на позиције. Ја сам морао да чувам и простор и играча којег је мој саиграч испустио из вида. Мало времена сам имао да се посветим нападу, али сам био добро припремљен физички и имао осећај за простор који ме је чинио добрим, да сам доста голова дао из другог плана. Није само то било против Реала, већ и Атлетико Мадрида тамо, Тракија, Партизан... Дао сам 57 голова на више од 300 утакмица у каријери, све као задњи везни. Мислим да сам претеча на својој позицији у модерном фудбалу, после мене је дошао Влада Југовић, који је играо слично. Пре нас играчи на нашој позицији били су више дефанзивно оријентисани, него ка нападу. 

ГЛАС: Били сте дио стручног штаба Драгана Стојковића у Кини, односно Роберта Просинечког у Црвеној звезди. Можете ли мало упоредити двојицу некадашњих саиграча који су данас тренери.   

ЂУРОВИЋ: Слични су Пикси и Роби као тренери, воле игру кроз посед. Пикси је био искуснији, јер је већ радио са Бошком Ђуровским у Јапану, а Робију је био први посао. И ја волим посед, игру и зонску одбрану и ту смо се нашли. То су велика имена којима треба искрен и одан сарадник, који зна свој посао. Они балансирају са руководством и навијачима, а мој део је био терен, свлачионица и играчи. Није лак посао. 

ГЛАС: Како сте комуницирали у Кини са играчима?   

ЂУРОВИЋ: Пре Пиксија, ја сам прво био са Драганом Окуком у Чангчуну шест месеци. Имао сам преводиоца. Играчи нису знали енглески, али сам комуницирао фудбалски, показивао детаље и успео. Већ у Гуангжоу 90 одсто играча зна енглески, тако да није било проблема са те стране. Фудбал има универзални језик, сваки тренер мора да покаже практично неке ствари, а онда главни тренер то нацрта, објасни... Много тренера код нас ради који немају тог играчког искуства. То мораш да имаш да би разумео играче. Увек дајем предност тренерима који имају играчко искуство. Такви много лакше остваре циљеве. 

ГЛАС: Шта ради данас Жарко Ђуровић?   

ЂУРОВИЋ: Радим у скаутинг служби Црвене звезде последње две године, како сам се вратио из Кине. Ту сам, наравно, и уз ветеране, сматрам да је то веома битан део клуба. Да млади виде да смо ту уз њих, да живимо за Црвену звезду. 

 

Сутјеска

ГЛАС: Оставили сте као играч дубок траг и у Сутјесци. Вољели су Вас навијачи у Никшићу, а и људи из управе клуба необично су Вас цијенили.

ЂУРОВИЋ: Сутјеска је специфичан клуб, а Никшић специфична средина. То ми је била одскочна даска да се вратим у Црвену звезду. Те године је Сутјеска ушла у Прву лигу са веома квалитетним играчима. Тада смо били осми на табели, а ја сам био други оцењени играч, после Блажа Слишковића, по оценама новинара. Зато ме је Звезда и вратила иако је Сутјеска хтела да ме задржи, нудили су ми велике паре, четворособан стан да останем у Никшићу, ипак, моја љубав је Црвена звезда и вратио сам се у Београд. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.