Žarko Đurović "Glas": Poraz od Borca najveći kiks u karijeri

Ljetni prelazni rok u Crvenoj zvezdi navijači beogradskog kluba prate s posebnom pažnjom i drže palčeve upravi da, prije svih, dovede pouzdanog zadnjeg veznog igrača. Recimo da bi probirljive pristalice srpskog šampiona digle obje ruke za tip igrača kakav je nekad bio Žarko Đurović.

Ovaj 63-godišnji Beograđanin bio je zadnji vezni od klase, pouzdana radilica - pluća tima najtrofejnijeg srpskog kluba iz druge polovine osamdesetih. 

Čuvar leđa, "osigurač" majstorima fudbala kao što su, recimo, Piksi Stojković i Robert Prosinečki sa kojima je kasnije radio i kao dio njihovog stručnog štaba u trenerskim karijerma ova dva "crveno-bijela" velikana. Noseći dres Crvene zvezde u dva mandata (od 1981. do 1984, odnosno od 1985. do 1989) osvojio je dvije titule državnog prvaka, te Kup Jugoslavije. "Marakana" pamti Đurovićev strašan trk i prebacivanje legendarnog Fransiska Buja protiv Real Madrida u četvrtfinalu Kupa šampiona 1987, a on najteži poraz u igračkoj karijeri - u finalu Kupa maršala Tita od Borca (0:1) 1988. godine. Priznao je to Đurović u intervjuu za "Glas Srpske". 

- Borac je tada bio drugoligaš, malo smo i mi ušli u meč potcenjivački i puni sebe. Imali smo dosta šansi, čak i penal, koji je Slobodan Karalić odbranio Piksiju Stojkoviću. Iskreno, to je jedini veliki kiks u mojoj karijeri. Očigledan. Međutim, brzo smo se oporavili pa smo u nastavku šampionata došli do titule. Sledeće godine sam otišao u inostranstvo, a Zvezda u pohod na Kup šampiona, zahvaljujući toj tituli moj klub je došao do trona Evrope - rekao je Đurović. 

GLAS: Navijači Crvene zvezde Vas, ipak, više pamte po lijepim stvarima. Naime, kada su utakmice sa Partizanom u pitanju, spadate u najuspješnije učesnike srpske svetkovine. Odigrali ste ih ukupno 15, a pobjedu slavili u 11 - uz tri poraza i jedan remi.

ĐUROVIĆ: Bio sam član uspešne generacije. Sedmorica njih je bila deo ekipe koja je osvojila Kup šampiona. To je selekcija koja je pravljena od 1985. godine. Bio je to projekat tadašnjeg direktora Dragana Džajića. Svaka godina je bila uspešna. Igrali smo velike mečeve protiv Reala i Milana. Bili smo ravnopravni s njima i samo je bilo pitanje dana kad ćemo doći na vrh. To i jeste bio plan. Samo najbolji igrači iz bivše Jugoslavije su dolazili u Crvenu zvezdu. 

GLAS: Pristalice Crvene zvezde ne zaboravljaju ni Vaš gol protiv madridskog Reala na "Marakani". Kako Vi pamtite taj pogodak?

ĐUROVIĆ: To je jedan od važnijih golova, a još više mu na važnosti daje činjenica da se desio na jednoj od tri najbolje utakmice u istoriji Crvene zvezde. Real je imao 15 reprezentativaca. Ovde smo dobili sa 4:2. Taj gol mi je jedan od najdragocenijih i najdražih u karijeri. 

GLAS: Šta se desilo u revanšu? Na "Bernabeu" ste poraženi sa 2:0 i eliminisani iz Kupa šampiona, te sezone. 

ĐUROVIĆ: Oni su bili baš moćni, davali su po četiri, pet golova u Madridu. Mi smo odigrali u polju tamo, ali nismo imali sreće u realizaciji. Boško Đurovski je u prvom poluvremenu imao stopostotnu šansu. Lopta je prošla pored same stative. Imali smo dobar posed, držali loptu, još šansi... Imali smo sve u našim rukama, a oni su dali golove iz igre koja ih nije krasila, prošli su srećno dalje. Nisu nas nadigrali, presudio je gol u gostima. Tako je bilo i protiv Milana, nijanse su presudile, pokazali smo da možemo u budućnosti da se nosimo sa takvim timovima i osvojimo to što smo osvojili. 

GLAS: Kad smo već kod mečeva protiv Milana, kako je bilo igrati tada protiv Karla Anćelotija, Frenka Rajkarda? 

ĐUROVIĆ: To su bili veoma moćni, iskusni igrači, dominantni... Mi smo više bili bazirani na defanzivu, a gore šta uradimo. Iskreno, lakše mi je bilo igrati protiv Anćelotija, nego protiv Rajkarda. Fizički je bio dominantniji, viši, imao je dug korak, dok je Anćeloti više razigravao. 

GLAS: U Zvezdi su Vas trenirali velikani Branko Stanković i Velibor Vasović. Čija filozofija Vam je bliža? 

ĐUROVIĆ: Vasović je bio više menadžer, koji je radio psihološku pripremu. Bio je veoma autoritativan, jak, moćan, a sve ostalo je radio Vladica Popović. Našli su se, bili smo kvalitetni. Nama je samo trebao neko ko je znao sa nama, kao što je to umeo Vaske. Mnogo utakmica smo igrali rasterećeno, za razliku od mečeva pod Stankovićem, koji je insistirao na defanzivnom bloku, disciplini. Vasović je bio drugačiji, dao nam je slobodu.

GLAS: Crvena zvezda danas nema profil igrača kao što ste Vi bili.  

ĐUROVIĆ: Ljudima je malo poznato, sistem igre tada je bio takav da se igralo "čovek na čoveka". Ja sam bio jedini zadnji vezni. Sada se više igra ta neka zonska odbrana. Svi se vraćaju na pozicije. Ja sam morao da čuvam i prostor i igrača kojeg je moj saigrač ispustio iz vida. Malo vremena sam imao da se posvetim napadu, ali sam bio dobro pripremljen fizički i imao osećaj za prostor koji me je činio dobrim, da sam dosta golova dao iz drugog plana. Nije samo to bilo protiv Reala, već i Atletiko Madrida tamo, Trakija, Partizan... Dao sam 57 golova na više od 300 utakmica u karijeri, sve kao zadnji vezni. Mislim da sam preteča na svojoj poziciji u modernom fudbalu, posle mene je došao Vlada Jugović, koji je igrao slično. Pre nas igrači na našoj poziciji bili su više defanzivno orijentisani, nego ka napadu. 

GLAS: Bili ste dio stručnog štaba Dragana Stojkovića u Kini, odnosno Roberta Prosinečkog u Crvenoj zvezdi. Možete li malo uporediti dvojicu nekadašnjih saigrača koji su danas treneri.   

ĐUROVIĆ: Slični su Piksi i Robi kao treneri, vole igru kroz posed. Piksi je bio iskusniji, jer je već radio sa Boškom Đurovskim u Japanu, a Robiju je bio prvi posao. I ja volim posed, igru i zonsku odbranu i tu smo se našli. To su velika imena kojima treba iskren i odan saradnik, koji zna svoj posao. Oni balansiraju sa rukovodstvom i navijačima, a moj deo je bio teren, svlačionica i igrači. Nije lak posao. 

GLAS: Kako ste komunicirali u Kini sa igračima?   

ĐUROVIĆ: Pre Piksija, ja sam prvo bio sa Draganom Okukom u Čangčunu šest meseci. Imao sam prevodioca. Igrači nisu znali engleski, ali sam komunicirao fudbalski, pokazivao detalje i uspeo. Već u Guangžou 90 odsto igrača zna engleski, tako da nije bilo problema sa te strane. Fudbal ima univerzalni jezik, svaki trener mora da pokaže praktično neke stvari, a onda glavni trener to nacrta, objasni... Mnogo trenera kod nas radi koji nemaju tog igračkog iskustva. To moraš da imaš da bi razumeo igrače. Uvek dajem prednost trenerima koji imaju igračko iskustvo. Takvi mnogo lakše ostvare ciljeve. 

GLAS: Šta radi danas Žarko Đurović?   

ĐUROVIĆ: Radim u skauting službi Crvene zvezde poslednje dve godine, kako sam se vratio iz Kine. Tu sam, naravno, i uz veterane, smatram da je to veoma bitan deo kluba. Da mladi vide da smo tu uz njih, da živimo za Crvenu zvezdu. 

 

Sutjeska

GLAS: Ostavili ste kao igrač dubok trag i u Sutjesci. Voljeli su Vas navijači u Nikšiću, a i ljudi iz uprave kluba neobično su Vas cijenili.

ĐUROVIĆ: Sutjeska je specifičan klub, a Nikšić specifična sredina. To mi je bila odskočna daska da se vratim u Crvenu zvezdu. Te godine je Sutjeska ušla u Prvu ligu sa veoma kvalitetnim igračima. Tada smo bili osmi na tabeli, a ja sam bio drugi ocenjeni igrač, posle Blaža Sliškovića, po ocenama novinara. Zato me je Zvezda i vratila iako je Sutjeska htela da me zadrži, nudili su mi velike pare, četvorosoban stan da ostanem u Nikšiću, ipak, moja ljubav je Crvena zvezda i vratio sam se u Beograd. 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.