"Замисли, Пуркета појео комодо змај“: Милан Пуровић отворио душу за "Глас Српске“

БЕОГРАД - Прича има свакаквих, али највећи "кунст" је знати их испричати. Макар оне биле и најнезанимљивије, али кад је неко духовит, има харизму и енергију, онда слушаш и уживаш. Даме и господо - Милан Пуровић.

Од дјечачких дана у Будућности, преко Црвене звезде, дуплих круна, голова у "вјечитом" дербију, до судара са фудбалским великанима на "Сан Сиру“, Португалије, Украјине и необичних животних епизода у Малезији - много тога је прошао рођени Подгоричанин. Некадашњи нападач "црвено-бијелих" и лисабонског Спортинга, у разговору за "Глас Српске“ отворио је душу на свој начин – непосредно, без задршке, уз препознатљив црногорски шарм, много фудбалских детаља и анегдота које се не заборављају. Причао је о тренерима који су му мијењали поглед на фудбал, генерацији која је вјеровала да може да побиједи свакога, пропуштеној прилици против Стразбура, сусретима са Милановим легендама, али и о одлукама због којих се и данас запита шта би било да је кренуо другим путем. У његовој причи има и смијеха, и носталгије, и искреног признања о сопственим грешкама. На терену, с лакоћом је рјешавао ситуације очи у очи са голманима, али са комодо змајем...

Факти:

• Само у Звезди био прави

• "Сан Сиро" и двомеч против Милана за сва времена

• "Како Лиједсон прије мене"?!

- Нисам вјеровао да постоји таква животиња! Био сам у Малезији тада, кренуо на један тренинг. Паркирао се код капије. Излазим и видим нешто што никад у животу нисам видио. Брате, мени су "очи испале" гледајући, ја сам мислио да ме неко зеза! (смијех) Диже главу, фокусира ме погледом и "палаца" језиком. Имам осјећај да језик има два метра. Кад сам то видио, побјегао сам у зграду, попео се на спрат, затворио се. Гдје ћу сад, уће, има три метра. Величине је "ја плус ја". Распон руку - огроман. Кад дигне главу, па онај труп...Не можеш да вјерујеш док га не видиш уживо. Карл Луис му не може побјећи. Страшно изгледа. Шта да радим, коме да се јавим? Гледам, долазе људи, тјерам их. Они гледају. Хоће овај један играч да уђе, не дам ја. Ипак ушао је у двориште. Рекох: "То је то, овај је готов мићо мој, појешће га". Хоп, дође он до врата, тај мали, играч. Нису то иста врата као код нас. Свагдје су клизна тамо. Нема код њих крађа, за све те ствари иде смртна казна. Хоћеш да пијеш, на примјер, плаћаш – боца вискија је 700 долара, па изволи. Пиво је 30. Него да се вратим, уђе мали, гледа ме, објасним му некако, он кад је схватио шта је, одвалио се смијати. Умире од смијеха човјек. Смијешно му је што се ја бојим. Гледам га... Нисам знао енглески довољно добро да објасним све. Узео сам телефон, отворио преводилац и поручио да ми одмах довезе кола до самих врата. Довезао је и отишао сам у хотел, рекао сам да јаве тренеру и предсједнику. Ако буде неки проблем због свега - идем кући. Послије су ме звали, све је било ријешено. Прешао сам да живим у зграду, четврти спрат, окружен бетонским зидовима, са портиром доле. Ту сам живио послије. Замисли појео ме комодо змај, немој ме за***авати. Еј, Пуркета појео комодо змај – у даху је испричао Пуровић.

ГЛАС: Упркос томе, Малезија је оставила сјајан утисак на Вас.

ПУРОВИЋ: То су биле двије прелијепо проведене године. Послије Црвене звезде, то је можда најљепше искуство које сам имао. Тамо сам играо фудбал без притиска, који сам себи годинама стварао. Ја сам увијек имао неки стрес. Увијек сам мислио да морам да будем онај стари Пурке, да морам да се вратим на ниво на којем сам био, да морам да докажем да још могу. У Малезији сам коначно почео да уживам у фудбалу. Тек тада сам схватио колико ти значи када изађеш на терен и не размишљаш о свему што те чека послије утакмице. Раније сам стално себи постављао неке циљеве, па када не бих успио, покушавао бих поново да се вратим на старо. Нисам прихватао да се ствари мијењају. У Малезији сам схватио да не мораш стално да будеш под притиском да би био добар играч. Играш фудбал, радиш свој посао, уживаш у ономе што радиш. Дошао сам у клуб који је имао проблем да остане у лиги. Требало нам је много побједа у посљедњих тринаест кола. Нисам знао енглески како треба, нисам знао како ћу да се споразумијевам са људима, али смо успјели да се разумијемо и да направимо резултат. Они су мене све разумјели. Како? Немам појма, брате. Било је то прелијепо искуство. Људи су добри, питоми, увијек спремни да помогну. Каква год да ти је потреба, наћи ће се неко да ти помогне. Све је уређено, зна се ред и дисциплина. То је земља која ме је одушевила. Када сада погледам, жао ми је што нисам остао још годину или двије. Можда сам могао још више да уживам у том периоду.

ГЛАС: А данас сте укључени у рад Академије Т6 Ника. О чему је ријеч?

ПУРОВИЋ: Ја то слободно могу да назовем причом будућности. Озбиљна, велика прича, а вријеме ће показати колико ћемо успјети у свему што смо замислили. Оно што се до сада ради даје нам за право да вјерујемо да идемо правим путем. Идеја је да то буде права академија, са свим пратећим садржајима, школом, факултетом и оним што се планира у догледно вријеме. Да се заокружи један спортски комплекс у којем ће се знати ред, рад и дисциплина. Да дјеца не долазе само да тренирају фудбал, него да одрастају у систему који ће их научити како функционишу велике европске академије. Хоћемо да пренесемо оно што се ради у Европи, али уз неке наше допуне, наш менталитет и прилагођавање овим просторима. Не можеш само да узмеш нечији модел и кажеш: "Е, сад ћемо ми то исто.“ Мораш да разумијеш гдје радиш, какви су ти људи, каква су дјеца и какво окружење имаш. Најважније је да се направи систем. Да се зна ко шта ради, да постоје правила и да сви разумију шта се од њих очекује. Ако то успијемо да изградимо, онда можемо да причамо о озбиљној причи која ће трајати и када нас више не буде у том пројекту.

ГЛАС: Вратимо се на почетак. У Подгорици сте били дио генерације која је много обећавала. Колико вам је тај период значио?

ПУРОВИЋ: Будућност је мој први клуб, моја прва љубав. Све најљепше што сам могао да доживим у том дјечачком периоду веже ме за тај клуб. То је вријеме које не можеш да заборавиш, јер си млад, све ти је ново и фудбал доживљаваш на посебан начин. Мислим да је та моја генерација коју је предводио Брано Милачић једна од пет најбољих у историји Будућности. То тврдим! Много смо радости донијели клубу. Имали смо младу екипу, једну од најмлађих у тадашњој заједничкој држави, са неколико искуснијих играча који су нам помагали да сазријевамо. Створила се права хемија. Постојала је енергија, заједништво и осјећај да можемо много. Кроз такву екипу сам почео да сазријевам као играч, а послије су дошле репрезентативне селекције, рад са млађим категоријама и праћење кроз различите узрасте. Све то ме је довело до првог тима Будућности, а онда и до Црвене звезде.

ГЛАС: Да ли је прелазак на "Маракану" био дјечачки сан?

ПУРОВИЋ: Јесте, апсолутно. Сви моји у кући били су "звездаши". Ето, само је сестра била изузетак, тако да је неко морао да буде уљез! (смијех) Ја сам искрено чекао позив Црвене звезде, иако сам имао понуде и других клубова, укључујући и иностранство. Чекао сам тај позив и на крају је дошао. То је за мене било остварење сна.

ГЛАС: У Црвену звезду стигли сте као веома млад играч и убрзо сте постали дио првог тима. Колико вам је значио рад са Бором Цветковићем?

ПУРОВИЋ: Много. Прије свега, хвала Валтеру Зенги што ме је тако младог ставио у екипу, али сам Бори Цветковићу захвалан за све што је урадио са мном и за начин на који смо радили. Имао сам 18 година када сам дошао, а убрзо сам постао један од 12 или 13 играча који су константно били у конкуренцији. Некада сам почињао, некада улазио са клупе, али сам играо много више него што сам сједио. Бора је имао посебан осјећај за завршницу. Када сам га гледао како демонстрира одређене ствари, питао сам се како човјек то ради. Он је имао ту мекоћу, тај осјећај за лопту, за простор, за посљедњи потез. Ја сам имао 18 или 19 година и гледао сам човјека од неких 47, 48 година који је могао да ти покаже нешто што не можеш лако да научиш само тренингом. Касније сам схватио колико ми је значило све што ми је причао и колико је важно да слушаш људе који су прошли много више од тебе. Жао ми је што нисам наставио на исти начин када сам отишао у иностранство. То је једна од ствари за које данас кажем да сам могао боље.

ГЛАС: Колико је начин рада Валтера Зенге био другачији од онога на шта сте навикли?

ПУРОВИЋ: То је било нешто ново, не само за Црвену звезду него за тадашњи фудбал на овим просторима. Сасвим другачија методика рада, нови системи, нови тактички захтјеви. Прије тога смо радили са Ратком Достанићем, а са Зенгом смо наставили припреме у Аустрији и све је одједном изгледало другачије. Није било само питање трчања и физичке спреме. Почели смо да учимо како се постављаш, како затвараш простор, како се помјера цијела посљедња линија, како реагујеш када се противник креће. Мени је то као младом играчу било нешто потпуно ново. У Будућности смо имали младу екипу и неке ствари се нису толико детаљно обрађивале. У Звезди је то био други ниво. Тамо нема много простора за чекање. Или си спреман да одговориш захтјевима или ниси. Црвена звезда не прашта, али ако успијеш да се уклопиш, онда добијеш прилику да будеш дио нечега великог.

ГЛАС: Јел било Вама нападачима смијешно да гледате Зенгу који конопцем везује одбрамбену четворку да уигра "линију"?

ПУРОВИЋ: Види, било је невјероватно. Када ти неко каже да посљедња линија мора да буде компактна, да између играча не смије да буде више од неколико метара, теби у почетку није јасно како све то функционише. Онда почнеш да схваташ да се сви помјерају заједно, да не смијеш да заспиш ни на тренутак и да један кикс може да ти уништи цијелу утакмицу. То су биле ствари које су за нас биле иновативне. Многи су касније покушавали да преузму сличне моделе, али не можеш само да погледаш како игра нека велика екипа и кажеш да ћеш сада и ти тако. То је процес. Потребни су ти играчи, вријеме, тренинг и разумијевање. И данас се често заносимо тиме да ћемо да играмо као Барселона или Манчестер сити, да ћемо да износимо лопту од голмана по сваку цијену. А видиш да екипа не може да изнесе лопту. Једном погријешиш, други пут погријешиш, трећи пут погријешиш, али ти и даље инсистираш на истом, само зато што желиш да неко каже: "Браво, како сте одиграли тај излазак!“ Па не може тако, човјече! Ако немаш играче за то, мораш да пронађеш друго рјешење. Можда ћеш играти дужу лопту, освојити други пас, изаћи више на противничку половину и напасти из транзиције. И то је фудбал. Не постоји само један начин на који се игра. Пеп Гвардиола је до свог система дошао кроз велики процес и кроз играче које је имао. Микел Артета, иако је био под његовим утицајем, не игра баш исто. Не можеш ти да узмеш нешто што је неко годинама стварао и да очекујеш да то одмах функционише код тебе. Мораш да погледаш какву екипу имаш и да јој прилагодиш систем.

ГЛАС: Кажете да се много тога што се данас сматра модерним заправо радило и тада у Звезди?

ПУРОВИЋ: Наравно! Људи данас виде неку ствар и одмах помисле да је неко измислио фудбал. Ми смо имали одређене принципе које су многи тек касније почели детаљно да објашњавају. Рецимо, начин на који смо нападали по боковима. Нисмо увијек ишли до саме гол-аут линије да бисмо центрирали. Много наших центаршутева долазило је из простора око ивице казненог простора, са бочне стране. То није било случајно. Имали смо одређене кретње, играчи су знали гдје треба да се појаве, ко напада прву, ко другу стативу, ко долази из другог плана. Ако сви иду до саме линије, а противник се постави, ти губиш простор и вријеме. Некада је боље да нападнеш раније, да искористиш тренутак када се одбрана помјера и када противник још није затворио све углове. Исто је и са начином на који се крећеш према противнику. Ако му прилазиш тако да му оставиш простор да се окрене, сам себи правиш проблем. Ако га натјераш да игра леђима, већ си му одузео дио могућности. То су детаљи који мијењају утакмицу. Зенга је знао шта ради. Имао је своје идеје и знао је како да их пренесе играчима. Зато кажем да није довољно да неко види Гвардиолу на телевизији па да помисли да ће и он играти исто. То мора да се гради.

ГЛАС: Једна од великих европских прича те генерације био је двомеч са Брагом. Ваш гол је обезбиједио улазак у групну фазу лиге Купа УЕФА. Како се данас сјећате те утакмице?

ПУРОВИЋ: Сјећам се свега. Свашта се дешавало у клубу, отишао је Џаја (Драган Џајић), а дошао Пикси (Драган Стојковић). Било је то вријеме промјена и неизвјесности. Партизан је имао прејаку екипу, сви су их видјели као шампионе. То је била утакмица у којој смо показали колико вјерујемо у себе. Нисмо имали разлога да се плашимо, иако смо знали какав нас противник чека. Брага је била озбиљна екипа, а ми смо у том тренутку морали да покажемо да можемо да играмо на том нивоу. У тој генерацији постојала је посебна енергија. Нисмо улазили на терен са мишљу да смо већ изгубили. Знали смо да имамо квалитет, да можемо да будемо опасни и да морамо да будемо дисциплиновани. Били смо "лудо" млади, а имали смо и неколицину искусних момака. Нисмо ишли на терен да се дивимо противнику. Када постигнеш гол у таквој утакмици, када осјетиш да си помогао екипи да направи нешто велико, то ти остане урезано. Није то само погодак. То је тренутак у којем се споје сав рад, сва вјера и све оно што си прошао да би дошао до тог нивоа.

ГЛАС: Бурно је било послије те утакмице. Противника су унервозиле одбране Владимира Стојковића. Како је то изгледало из ваше перспективе?

ПУРОВИЋ: Било је ту свега. Некада противник уђе у утакмицу увјерен да ће лако да прође, а онда види да не иде баш тако. Ми смо имали осјећај да нас нису довољно респектовали. Знали смо какав су квалитет имали, али смо знали и шта ми можемо. Како се утакмица ближила крају, а резултат није ишао онако како су они замислили, почињала је нервоза. Ми смо се бранили, били организовани и чекали своје прилике. Није то увијек била нека лепршава игра, али није ни било важно. Важно је било да прођемо. Стојке је тада бранио невјероватно. Скидао је шансе са неколико метара и излуђивао противничке играче. Када голман тако брани, екипа добије додатну енергију. Имаш осјећај да ће одбранити све што дође до њега. Послије утакмице настао је хаос. Све је кренуло због тих Стојкетових одбрана. На терену се завршило једно, било је гуркања, галаме и свега што иде уз такве ситуације. А онда је у тунелу кренула права "макљажа". У једном тренутку појавио се Макса (Срђан Максимовић, тренер голмана), за којег нико није ни слутио колико је физички снажан. Како је кога "дунуо", тако је падао. Само их је "слагао". Када су га видјели, настао је мук. Имао сам осјећај да је могао све да их пребије. Људи су почели да се повлаче јер нису знали шта да очекују.

ГЛАС: Како сте доживљавали европске изазове против Базела и Роме?

ПУРОВИЋ: Против Базела смо имали своје прилике и знали смо да можемо да играмо. Тврдим да смо били квалитетнија екипа од њих и од Тромза. А нисмо то показали. Ону Рому смо добили послије. Тај мој гол, добио сам лопту, усмјерио је, зажмирио и опалио у гол. Ми смо имали неку енергију и вјеру у генерацију. Знали смо да можемо да направимо нешто велико. Можда нисмо увијек остварили оно што смо жељели, али смо показали да Црвена звезда може да се носи са озбиљним европским екипама.

ГЛАС: Колико је Зенгин систем био важан за такве европске утакмице?

ПУРОВИЋ: Много. Ми смо знали шта радимо. Није било импровизације у сваком тренутку. Знали смо како да се помјерамо, гдје да затварамо простор, када да кренемо напријед и како да користимо слабости противника. У неким утакмицама могли смо да се пробудимо у три ујутро и да знамо гдје треба да се помјеримо.

ГЛАС: Када говорите о тој генерацији, често се намеће и прича о Стразбуру.

ПУРОВИЋ: То је био најтежи одлазак у свлачионицу, послије утакмице, не могу то да опишем. Какав је само био мук у свлачионици...Наравно, тада је Зенга показао да је италијански шмекер. Отворио је шампањац и наздрављао нам, без обзира на све. Пази нама је "мали" Кевин Гамеиро дао гол главом, а ми смо имали неколико високих играча. Научна фантастика је била да нам неко да гол главом, па макар био и сам Жига (Никола Жигић). Доведи и овог сад Ника Волтемадеа из Јувеа да нам да гол – нема шансе, а не Гамериро. Ал' десило се да нам да гол човјек од "метар и 40". А пази сад, ја, Жига, Милан Бишевац. Драган Младеновић...Сви имамо преко 195. И нама се тако нешто деси. Пикси Ковачевић је беспотребно фаулирао Француза, али лако је сад причати, да је било овако или онако. То је један од пораза који је обиљежио ту генерацију. И данас тврдим да смо имали квалитет да прођемо даље. Да смо прошли Стразбур, мислим да бисмо направили још веће ствари.

ГЛАС: Памтите ли финалну утакмицу Купа против ОФК Београда, када сте били у заостатку од два гола, а на крају славили послије великог преокрета?

ПУРОВИЋ: Како да не памтим! Ми смо већ били у некој еуфорији послије освајања титуле. Почели смо да размишљамо: "Ма, проћи ћемо ми ово, ријешићемо утакмицу.“ А ОФК Београд је имао озбиљну екипу. Ми смо знали колико они вриједе. Када погледаш играче који су тада играли за њих и њихове касније каријере, видиш да је то била екипа која је могла много. Не знам када ће поново имати такав састав. Када смо губили 0:2, требало је да покажемо карактер. Није било лако, али смо се вратили. Промијенили смо неке ствари, заиграли са два шпица, одлучније и почели да стварамо шансе. На крају смо преокренули резултат и славили са 4:2.

ГЛАС: Како изгледа притисак у Звезди?

ПУРОВИЋ: То је тешко објаснити некоме ко није био унутра. Ми смо имали велику предност, у једном тренутку и 16 или 18 бодова, а онда су дошли порази од Партизана и Војводине. Одједном се створила нервоза и прича да је алармантно стање. А реално, и даље смо имали предност. Али то је Звезда. Нико не гледа само табелу, него очекује да побјеђујеш сваку утакмицу. Ако изгубиш дерби, одмах се отварају питања. Ако послије тога изгубиш још једну утакмицу, већ се прича о кризи. Сјећам се и гостовања на Бановом брду, када смо били уздрмани. Није то било само питање резултата, него и осјећаја да нам се све некако нагомилало. Ипак, имали смо групу играча која је знала да се врати. Нисмо били екипа која се распада на први проблем.

ГЛАС: Као веома млад нападач, имали сте прилику да играте са искусним фудбалерима који су већ годинама наступали у великим утакмицама. Колико вам је значило да дијелите свлачионицу са њима?

ПУРОВИЋ: То је била огромна привилегија. Ја сам имао 18 година, а поред мене су били играчи који су већ прошли много тога. Жига је имао своје искуство, своје голове и начин на који је разумијевао фудбал. Панта (Марко Пантелић) исто. Гледати такве људе на тренингу било је посебно искуство. Ја сам био млад и још сам учио. Није било једноставно да са 18 година одмах одговориш свим тактичким захтјевима у великим европским утакмицама. Али имао сам прилику да играм са њима, да гледам како се крећу, како се постављају и како размишљају. То је велика школа. Некада ти не треба нико ништа да каже. Довољно је да их гледаш на тренингу и да видиш како се понашају у одређеној ситуацији.

ГЛАС: Послије Зенге дошао је Душан Бајевић, а онда се догодила и та ситуација када је напустио клупу на утакмици против Војводине.

ПУРОВИЋ: То је било баш чудно. Био сам тада на клупи. Навијачи почели пјевати. "Бајевићу, одлази"! Сјећам се да се наслонио на клупу, а Бора Цетковић је био ту. Бајевић га је питао шта пјевају, а овај прво није ништа одговорио. Онда је Бајевић поново питао, а одговор је био отприлике: "Не чујем.“ Душан је инсистирао: "Боро, шта пјевају"? Овај је одговорио: "Бајевићу, одлази"! Послије тога Бајевић је узео јакну и отишао. И више га никада нисам видио. Није ми дјеловао као неко ко би отишао без поздрава. Бајевић је био велики господин. Не говорим то само зато што сам играо код њега. И данас тврдим да је био џек, шмекер и велики човјек, без обзира на то што смо можда имали неке несугласице. Али такве ситуације се дешавају у великим клубовима. Црвена звезда је таква. Никада ниси потпуно миран, чак ни када имаш велику предност на табели. Увијек се очекује највише, увијек се траже трофеји и увијек се гледа шта ће бити сљедеће.

ГЛАС: Како је било играти против "оног" Милана?

ПУРОВИЋ: Брате, ја нисам могао да вјерујем! (смијех) Гледам их, а до јуче сам их гледао на телевизији. Андреа Пирло, Кларенс Седорф, Пипо Инзаги, Дида, Кафу, Алесандро Неста, Паоло Малдини, Масимо Амброзини, Ђенаро Гатузо… Све саме фудбалске институције. Питаш се: "Човјече, хоћу ли ја икада играти против тих људи?“ Као клинац размишљаш да ли ћеш уопште доћи до тог нивоа, а онда одједном излазиш на "Сан Сиро“ и играш против њих. Прво долазимо тамо у оне свлачионице. Сједим ј*** те гдје је Дејо (Савићевић) сједио, па Марко ван Бастен, Руд Гулит, еј, каква имена...До јуче сам их узимао на "Сони плејстејшну". Нисам их се могао нагледати. За Каху Кладзеа тад сам мислио да је избацивач. Био сам на клупи тамо, Никола Трајковић је сједио поред мене. Човјек гледа те играче и не вјерује шта види. Они због оног "калчополија" били избачени, па враћени "са плаже". Седам дана сам размишљао како ћу играти против Пирла и тих "богова"...

ГЛАС: И какав је осјећај када се нађете на терену са играчима које сте до тада гледали само на телевизији?

ПУРОВИЋ: Невјероватан. Ја не знам шта се са мном дешава. На "Сан Сиру" сам ушао и само трчао. Брате, ја имам дуел са Нестом, дал' си нормалан?! Све су те године узели, брате. Свијет и дан данас прича о њима и дан данас, част и привилегија је била играти, а туга са аспекта резултата што смо њих извукли. Како људи играју, како помјерају лопту...та лакоћа фудбала. Никад то нисам видио, а ми умиремо...Имао сам осјећај да је сваки од нас претчао 50 километара. Зашто? Не знам. Тврдим да смо тамо одиграли изванредно, много боље тактички, него у Београду.

ГЛАС: Послије Црвене звезде отишли сте у Спортинг из Лисабона. Зоран Стојадиновић је, говорећи о том вашем трансферу, једном рекао да је то био једини његов менаџерски промашај у каријери.

ПУРОВИЋ: Ја разумијем шта је хтио да каже, али не бих се сложио у потпуности. Да је то био толико лош посао, не бих имао све остале понуде које сам имао на столу. Било је клубова из Њемачке - Штутгарт, имао сам и друге могућности, али ме је Спортинг привукао. Зашто? Зато што је то клуб из којег су излазили велики таленти. Знао сам каква је њихова академија и колико играчи из ње вриједе на европском тржишту. Помислиш да ћеш отићи тамо, развијати се и отворити себи врата за највеће клубове. Али једно је оно што замишљаш, а друго оно што те сачека када дођеш. У Спортингу је била огромна конкуренција. Имао си нападаче који су већ годинама давали много голова, играче са великим искуством и репутацијом. У таквој средини није било лако да се избориш. Моје мишљење је да тамо може успјети само "звијер" шпиц, јер су "звијери" штопери. Најпродаванији су штопери из Португалије. Није ми легло све тамо. Конкуренција је била паклена. Био је Јаник Ђало, њихово дијете, Лиједсон је исто био, дао је у три сезоне 100 голова, Родриго је дошао из Сантоса, Дерлеј је освојио Лигу шампиона и долази неки Милан Пуровић као пети шпиц. Супер сам ја добио шансу поред свих њих. Ја никога не кривим. Могу само себе да кривим за неке ствари. Нисам можда био спреман за све што ме је чекало. Мислио сам да ће се неке ствари гледати кроз младост, кроз потенцијал и кроз оно што сам већ показао у Звезди. Фалио ми је тамо један Боро Цветковић и ја би успио, то тврдим. Али Европа тако не функционише. Па знаш ли ти да сам ја отишао и питао: "Како Лиједсон игра прије мене"?! Одмах су ми рекли: "Изађи из канцеларије"! Тамо ако тренер каже да нешто мораш да радиш на одређени начин, онда то мораш да урадиш. Нема много простора за објашњавање. Ако ти кажу да се спушташ, спушташ се. Ако ти кажу да играш на одређени начин, мораш да одговориш захтјевима. Еј, ја да се инатим једном Паолу Бенту, легенди португалског фудбала, који је имао 90 наступа за репрезентацију. Нисам ја могао да "сварим" у глави тај професионализам!

ГЛАС: Године 2014. појавила се могућност да заиграте за Вележ.

ПУРОВИЋ: Кажем ја себи: "Вележ"?! Замислим се, гдје ћу ја тамо? Човјек ме зове и каже: "Брате Вележ"?! Не говорим то као понижавање клуба, него гледам своју тадашњу биографију и пут којим сам прошао. Играо сам у Звезди, отишао у Спортинг, имао искуства у другим европским клубовима Серкл Бриж, Металург, Видеотон... враћао се, одлазио поново… У том тренутку сам и даље мислио да ће доћи нека нова прилика, да ћу се вратити на ниво на којем сам био и да ће ме неко препознати као играча који може много више. Све сам ја то некако одрађивао. Мислио сам да ће ме неко "јачи" звати. То је био мој проблем. Нисам увијек реално сагледавао ситуацију. Мислио сам да могу да се вратим на старо само зато што сам то некада могао. А тијело и каријера не функционишу тако. Нисам могао да будем тај, за шта сам мислио. Ја послије Звезде никад више нисам био у "великом напору". Отишао сам у Спортинг, али никад нисам био у том ритму. Некада сам могао да играм сриједа, субота, сриједа, субота, да прођем припреме и да будем спреман. У Португалији сам играо викендом по 20, 25 минута. Касније сам схватио да то више није исто. Ја сам дуго покушавао да будем онај стари Пурке. Нисам прихватао да сам сада другачији играч. Када сам то схватио, нисам више могао да спремим тијело за велике напоре. Кад год сам покушао нешто, нисам могао повезати три утакмице без повреде.

ГЛАС: Како памтите период пороведен у Украјини?

ПУРОВИЋ: Украјина је била прелијепо искуство. Отишао сам у велики клуб, са озбиљном структуром и људима који су знали шта раде. Сјећам се колико ме је изненадило како све функционише, како се клуб организује, како људи долазе на тренинге и како се води рачуна о играчима. Предсједник је хеликоптером долазио на тренинг. Играо сам против Шахтјора, видио како изгледају клубови који имају огромне буџете и како се ради на том нивоу. Премије су биле невјероватне за наше услове. Човјек нам је знао бацити пун џак пара за премије. Сваки је добијао по 10-15.000 евра. Неком је тај новац била годишња плата у Србији, а мени је то била премија. Невјероватно. Одиграо сам неколико утакмица и даво голове, а онда сам покидао тетиву. Морао сам да раскинем уговор јер је постојао рок до којег је клуб могао да доведе другог странца. Тако ми је пропао наставак. Исплатили су ме до посљедњег цента.

 

Џомба

ГЛАС: Поред ривала на терену, имали сте и "ривале" поред терена – Николу Џомбу, некадашњег првог човјека кулског Хајдука.

ПУРОВИЋ: Џомба је био наклоњенији Партизану. Долазио је он и у Звезду, причао је и са нама. Специфична једна личност. Али скидам му капу за све што је урадио у српском фудбалу. Није мала ствар била такав "маг" бити у онаквој лиги. Његовим одласком, нема више ни фудбала у Кули, Хајдука. Био је то прелијеп "теренчић", прелијеп амбијент за игру, поред оног канала.

 

Дерби

ГЛАС: Посебно мјесто у вашој каријери заузимају утакмице против Партизана.

ПУРОВИЋ: Дао сам гол у 129. дербију и промашио један зицер, годину дана касније на "ЈНА". Тада је Бурзо (Игор Бурзановић) дао гол. Многи су касније помијешали ко је шта урадио. Није то био мој погодак, него његов.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.