Вељкo Пауновић, за "Глас", о основном постулату у игри репрезентације Србије: Вјера у срцу и осмијех на лицу

БЕОГРАД - Када се српски национални тим олупао о албанске хриди у квалификацијама за Мундијал, нација је готово изгубила вјеру у фудбалску репрезентацију. Међутим, челни људи ФС Србије посегнули су за јединим могућим рјешењем. Искористили су посљедњи џокер – зови. Позвали су Вељка Пауновића.

Све се поклопило, сјајни стручњак био је слободан послије прије времена окончаног мандата у Овиједу. Прихватио се Пауновић посла и испунио сан народа, да се нађе на клупи "орлова". Резултати анкета у српским медијима били су јасни – Пауновић је акламативно једини човјек којег је цијела нација видјела на клупи, на којој сваки Србин мисли да може да сједи и ради успјешан посао. И сам Пауновић је осјетио да је прави моменат, баш сада! У великом интервјуу за "Глас Српске", док је образлагао своје идеје, свака његова ријеч одисала је одлучношћу и вјером. Његова харизма и шарм су неодољиви. Пауновићев став је поткријепљен знањем и ауторитетом. Жели да његови "орлови" играју с осмијехом на лицу, да плијене односом, приврженошћу, радом, одговорношћу, поштовањем и да се радују док играју фудбал. Све побројано харизматични стручњак црпи из породице, начина одрастања и свега онога што је прошао у досадашњној каријери као играч и тренер.

Животна прича Вељка Пауновића би била идеална за уџбеник генерацијама које долазе, јер је то прича о љубави и поштовању, о раду и понизности, о циљу до којег је трновит пут. Али, тамо далеко је сунце. Одвојите мало времена и упознајте се са идејама и животном причом "мудрог човјека са брадом", како смо га назвали у једном од наших текстова.

- Свакако да је за мене ово узбудљив, нови пројекат, али и много више од тога. Бити селектор своје земље је врхунац по многима чак и каријере. Иако, мислим да је преда мном дугачка каријера. Ово је једна од ствари, која када се оствари у тренерском послу, то је нешто што вуче велику одговорност, али исто тако је један велики подстрек да се упрегну цело тело и цело биће. Захтева од човека да ментално, физички и емотивно, у сваком другом погледу буде максимално у томе, како би визија коју имам се пренела на све. Та визија мора да буде убедљива, самоуверена и истрајна. У том погледу, мислим да је за мене ово управо такав један пројекат. Не бих се прихватио да дођем да нисам видео нешто, да нисам препознао да је и момент прави и да су прави људи, и да има пуно посла свакако. Тај посао је наравно и изазов с једне стране, али и велики подстрек за мене, јер ја волим да исправљам ствари, волим да поправљам, такав сам, што се каже и у приватном животу, кад видим да је рецимо нешто изгребано на столу, узмем па исполирам – рекао је Пауновић и додао:

- Верујем апсолутно у наш народ, самим тим и у наше играче, у све наше момке које ћемо изабрати. Верујем у наше способности, ми имамо таленат. Уосталом успели смо да будемо и европски и светски прваци. Поготово када дођемо на завршне турнире, што је најтеже, најтежи део је обављен. Деси нам се и створи тада неки лош амбијент. Можда због лоших очекивања и због лошег приступа како се воде ствари, при томе не критикујем никога. Сви смо ту одговорни, није само селектор, нису само играчи, сви смо. Лично, верујем у све око себе и наравно верујем да могу помоћи. Тај пут ће бити процес, прожет победама, поразима, ремијима, али битно је да не губимо веру, јер је све то неминовно. Ми морамо имати однос, приврженост, рад, одговорност, поштовање, веру и да се радујемо играјући фудбал. Нећу да моји играчи играју фудбал и муче се. Осмех мора бити и на нашим лицима и морамо га вратити на лице нације – истакао је Пауновић.

ГЛАС: Жалите ли што можда раније нисте дошли на клупу "орлова"?

ПАУНОВИЋ: Једноставно, нема сврхе жалити за стварима које су прошле. Знате, како кажу, то је као да гризете камен. Оно што је истина, то је да је сада прилика и да никада раније није могло да се деси, већ се сад указала могућност. На то гледам тако да за све постоје, превасходно неки, да кажем, спиритуални и други, космички разлози. Некада, морају се уклопе те неке космичке енергије и околости да се једноставно деси овако нешто. То је био и циљ када се указала прилика, да се вратим. Кад препознам ту неку сентименталну, емотивну и ту неку космичку енергију, удубим се у то тотално. Мислим да и генерација са којом смо били светски прваци није рекла своју последњу реч.

ГЛАС: Пратите ли "знакове поред пута"?

ПАУНОВИЋ: Читам знакове поред пута, читам свакако све што могу да разумем, нисам перфектан, нити мислим да све знам, али обраћам пажњу. Хоћу да кажем, имам ту, да тако кажем, обазривост константну на околину, на све, и физичку и оно што не може да се опипа, нити да чује - то је интуиција.

ГЛАС: Објасните нам мало кроз неки примјер.

ПАУНОВИЋ: Генерација светских шампиона, већина њих рођена је 1995. године. Има и млађих. Те 1995. године, једна од најбољих наших генерација, у којој су били Никола Лазетић, Дејан Станковић, Саша Илић…због санкција  нису нам дозволили да одемо на Европско првенство, затим, ни на светско... И када се десило то, када смо освојили Светско првенство на Новом Зеланду са генерацијом 95, рекао сам да то није ништа било случајно, то је све неко "враћање". Ово што се десило са Овиједом, исто тако није било случајно. Исто сам, када су ме позвали у Астурију препознао: "Е ово је то, ово је моменат и ово је моја мисија". Отишао сам тамо, нисам ни разговарао о условима, само сам имао на уму да испуним мисију до краја. Нон-стоп нам је измицало, али смо нон-стоп, као и на Светском првенству, били за петама нашем циљу, док га нисмо ухватили, није било посустајања.

ГЛАС: Вјерујете ли и даље у оно што сте рекли прије десет година да ваши "новозеланђани" могу бити прваци Европе?

ПАУНОВИЋ: Својевремено сам, после тог СП на Новом Зеланду, рекао да мислим да репрезентација у наредних десет година може да буде првак Европе. Оно у шта верујем то је да, са људима с којима радим, са свим сарадницима и са свима који нас подржавају у томе, и који нам дају ветар у леђа, могу да припремем екипу да буде такмичарска и на врхунском нивоу, да може се са свима такмичити и побеђивати.

ГЛАС: Осјећате ли подршку коју имате од људи из Републике Српске?

ПАУНОВИЋ: Осећам љубав људи из Републике Српске. Пуно пријатеља имам у Српској. У Бијељини имам једног пријатеља Славишу, који је долазио да ме прати у Атлетику, у Мексику...Нема где није био. Јако нам је важна подршка нашег народа у Републици Српској. Много репрезентативаца је дала Српска. Сећам се кад сам довео Мијата Гаћиновића, после једне утакмице када је Војводина играла против Звезде. Он је већ био селектиран за кадете БиХ и ја сам попричао са њим, после те утакмице омладинске лиге и понудио му да игра за Србију. Истог момента је рекао: "Долазим"! Срђан Бабић је већ био селектиран, када сам дошао. Годину дана није могао да игра, да буде регистрован за Војводину, а ја сам га водио да игра све пријатељске утакмице. Осетио сам колико им то значи.

ГЛАС: Нација и дан-данас памти тај Нови Зеланд, утакмице за инфаркт. Како сте створили ту екипу, да ли је то рјешење "сутра" за "орлове"?

ПАУНОВИЋ: Од првог дана, и сада наравно, увек где год сам радио, увек сам говорио да никад нема предаје, никад не одустајемо - како год било. Увек пратим шта се дешава и гледам када се укаже добра прилика да је искористим, у сваком погледу. Сада ћу ти дати пример. Ми смо се у Јакову припремали за једне квалификације, имали смо тренинг и тренирали смо поподне. Био је шутерски тренинг дан пред једну утакмицу. Пустим их да шутирају. Лопта оде у кукуруз и прескачу економи да је донесу. Већ је пао мрак - ми бројимо и - фали једна лопта. Идемо сви да је тражимо. Крену они, траже, не можемо да је нађемо, ја не одустајем, нема одустајања - тражимо лопту. И сад мрак, хладно, сутра утакмица, ја себи кажем: "Шта радим"? Кажем њима: "Сви у аутобус". Остао сам сам да тражим и гледам: "Чекај, морам да размишљам где је та лопта могла да оде"? И гледам и видим једну малу кућицу и човека како ради као у башти. Одем тамо и лопта стоји у башти. Он чека све време да ми одемо да би "мазнуо" лопту. Узмем је и уђем у аутобус, дижем и кажем: "Момци, никад не одустајемо". И они сви аплауз. То је ово о чему причамо. Дакле у свакодневном животу можеш да нађеш прилике, да покажеш, да када дође главни момент - не одустанеш. Константно смо то понављали у другим ситуацијама, самим тим и на терену, јер смо све те главне утакмице победили и у том финалу на крају, на Светском првенству.

ГЛАС: Људи Вас се слабије сјећају као играча, давно је било кад сте упали у први тим Партизана.

ПАУНОВИЋ: Ми смо, моја генерација, превасходно били изданци једне фудбалске школе Партизана, на челу са чика Цоњом Матекалом, који је био и тренер и идеолог фудбалске школе, која се превасходно заснивала на перфектној техници. И у тој хијерархији, почев од чика Цоње, преко Милоша Радаковића, који ми је био шест година тренер, дошао сам у први тим код Тумбе (Љубиша Тумбаковић). А и сам Тумба је претходно био тренер у млађим категоријама, тако да је постојала та једна линија по којој је Партизан промовисао своје тренере, као и своје играче из омладинске школе. Све је имало потпуни смисао. И све је текло једноставно и с лакоћом. Кад смо дошли код Тумбе, сви смо знали како требамо да играмо, који су захтеви, шта је Партизан и које су вредности Партизана. И заиста смо имали једног великог тренера, великог човека који нам је био као отац. Мени је тад отац био у Шпанији, кад сам био у првом тиму Партизана, и управо у Тумби сам у пуно случајева тражио ту неку очинску фигуру, која ми је тада можда физички фалила. Он ми је дао ту подршку. Са друге стране, живели смо у једном тешком времену. Мислим да наша генерација није показала сав потенцијал који смо имали, с обзиром на све ратове, на све проблеме економске и политичке. Све што може, сручило се тада на нашу земљу, на наш народ. То нас је болело и било нам је тешко. Живели смо то, све смо то прошли, и на крају смо "окрњени" постали фудбалери, и технички, али исто тако и физички и ментално, у контексту свих тих недаћа које су нас задесиле.

ГЛАС: Ваш покојни отац једна је од легенди Партизана. 

ПАУНОВИЋ: Он ми је свакако био узор одмалена. У кући се само причало о Партизану. Као "партизановац" не мрзим Звезду под број један. Моји најбољи другови у репрезентацији били су из Црвене звезде и велики су и окорели "звездаши". Мени су прва љубав били мама и тата, онда лопта, па Партизан. После наравно, репрезентација. То је био неки редослед, како сам откривао ствари у животу. И наравно, после су дошли супруга и деца. Када сам почео да играм фудбал, испред себе сам имао оца, који је долазио из Партизана и једноставно све око мене је било - Партизан.

ГЛАС: Рано, веома млади сте из Хумске отишли у Атлетико Мадрид. 

ПАУНОВИЋ: Мигуел Анхел Хил, син Хезуса Хила, тада је био генерални менаџер, то је била његова прва година, први посао. Дошао је у потрагу за талентима, и наравно, дошао је на првом месту због Саве Милошевића и Ђанија Ћурчића, јер су се они тада највише истицали у Партизану. Имао сам 16 година, био сам у првом тиму, међутим нисам имао уговор из разноразних околности. И ушао сам са клупе у тој утакмици, коју је Хил гледао. Чини ми се да је било против Сутјеске и мислим, да сам наместио два гола Сави, играо сам добро и скрено сам пажње на себе. Стицајем околности, распитали су се за мене - 16 година - нема уговор, топ! И тако су ме "пикирали", тако сам отишао. А у то време, мој отац је био тренер у Шпанији, у Логроњесу, па су с њим контактирали. И он је, наравно, све их после упутио на мог стрица Радета, који је водио рачуна у мени овде. Стриц ми је био као отац, док је ћале био у Шпанији. Помагао ми је и издржавао ме. Наравно, ја сам тада видео велику шансу у томе, у тим временима које су била тешка, да могу да играм. Моји први снови су били да будем првотимац и првак с Партизаном, али и да освојим једног дана Лигу шампиона у "црно-белом" дресу, али није се остварило. Рат и околности које су тада владале су било много тешке и одлучио сам да идем овим другим путем.

ГЛАС: Како Вам је било у Атлетику, по чему памтите те дане? 

ПАУНОВИЋ: Када сам стигао, прва два месеца сам провео у Марбељи и, с обзиром на то да то није била добра одлука клуба, вратили су ме назад и онда сам, да кажем, из позадине, из сенке, гледао како је освојена чувена дупла круна 1996. године. И то се никад после није поновило. Имали смо одличну групу момака, предвођену Радомиром Антићем. Он је у том тренутку, као и увек, имао визију, шта му је потребно за тим. То је био и после случај са нашом репрезентацијом. Он је довео Милинка Пантића, јер га је познавао из Партизана. Радомир је тада у Партизану био помоћни тренер. Тада сам ја Милинку Пантићу скупљао лопте и сећам се пуно пута, са клупе, када је био резервни играч, давао ми је паре да му купујем семенке. Ишао сам му по те семенке и доносио. А на полувремену сам му бранио, када је шутирао "слободњаке". Тако да је због мене постао фудбалер ха-ха-ха.

ГЛАС: Милинко Пантић је био јунак тог Ателтика.

ПАУНОВИЋ: Сећам се тачно како је Милинко дошао у Мадрид. Већ сам био у Атлетику и били смо на припремама, када је Радомир звао и Милинка и његов клуб, и убеђивао Хезуса Хила да га доведе. Звао је из кола, док је возио на тренинг Салета Станојевића и мене. Станојевић је такође дошао као  таленат из Партизана. Довео га је исто Мигел Анхел са тог похода по Србији, када је долазио да гледа играче. Сале је дошао заједно са мном у Атлетико. Онда смо нас двојица слушали те разговоре и чекали да се то све лепо заврши, као што јесте. Боље рећи, да све лепо започне тада. Уследио је долазак Милинка Пантића, а после је цела сезона била феноменална. Дупла круна је било резултат визије, спроведене како треба. Имали смо фантастичну групу играча, коју је Радомир селектирао. Сви ми смо пуно научили од Радомира. У том професионалном делу Радомир је основа, референца. Имао је огроман утицај на све нас који смо играли за њега, за његове тимове. Јокан (Славиша Јокановић), Ђоле Томић, Милан Мартиновић... Радомир је био невиђен лидер и јако фамилијаран човек. Гледао нас је као чланове породице и оставио је велики печат на све нас.

ГЛАС: Какав је био Хезус Хил, каква сјећања имате на њега? 

ПАУНОВИЋ: Немам нешто пуно да кажем о њему, нисмо имали неки велики контакт, он је свакако био институција, велики вођа, лидер, карактер. Некада је био добар, а некада није био најбољи за клуб. Мигел Анхел Хил, његов син, који и дан-данас води клуб, довео је Атлетико до тога да је трећи клуб у Шпанији, да постане један од важнијих у Европи и у светском фудбалу.

ГЛАС: У Шпанији сте играли за седам клубова, а имали сте и један излет у Русију, тачније Рубин из Казања. 

ПАУНОВИЋ: То је било негде у моменту каријере када сам могао да останем у Шпанији и да тамо полако затварам каријеру. Међутим, овај пут искрено, ми је био изазов да мало променим земљу с једне стране, а желео сам да, исто тако, гледам неку своју будућност. Дакле, и финансијски је то мени било у том тренутку привлачно. Без обзира на све, интересовао ме је руски фудбал, али убрзо сам схватио да сам погрешио. Требао сам да следим своје срце и да следим фудбалску причу.

ГЛАС: Да ли је повратак у Партизан био "след срца"? 

ПАУНОВИЋ: Јесте, али сам и ту отишао у другу крајиност. Мислим да сам изабрао момент када нисам могао да дам Партизану оно што сам желео и што је Партизану било потребно. Физички сам већ био мало испод нивоа. Имао сам и проблема с повредама. И дан-данас одржавам кондицију и са те стране сам ок, али тада у том моменту, у том укружењу нисам могао више  и онда сам на зиму разварао са клубом и повукао сам се.

ГЛАС: Гол и утакмицу против Фенербахчеа у европским квалификацијама посебно памтите? 

ПАУНОВИЋ: Сећам се да сам у другом полуврему имао још једну велику шансу за гол, али физички нисам могао то изнети. А истина је да нисам ни радио те године, да је прелазни рок био јако тежак за мене, јер нисам ни прошао припреме и много ми је било физички тешко да одговорим на изазове у Партизану. Та утакмица са Фенербахчеом, иначе ми је једна од најлепших утакмица. То је можда први моменат, први пут када сам заплакао за време утакмице, а то је било… Пошто никада нисам дао гол за Партизан, у ствари никада нисам дао тако важан гол за први тим. Кад сам дао гол, погледао ка југу…Први пут сам тада дао и гол пред очевим очима. Ево и сад сам се најежио...

 

Бајчетић

ГЛАС: Хоћете ли искористити Ваше конекције и пријатељства да неке момке доведете под заставу, на примјер Стефана Бајчетића?

ПАУНОВИЋ: Kада је реч о Бајчетићу, морамо да будемо врло опрезни са одговорима, јер је он већ наступао за млађе селекције Шпаније. Било шта да кажем, може да се интерпретира на погрешан начин. Чињеница је да сам добар пријатељ са његовим оцем и то је све што у овом тренутку желим да кажем. Али зато желим да поручим сваком Србину који може да игра за Србију, да зна да ћемо га тражити где год буде био и да ћемо га наћи када буде прави моменат. И они који можда сад играју за друге репрезентације, а имају још права да наступе за Србију, идемо и по њих. Не можемо да изгубимо никога, нити треба то да се деси.

 

Породица

ГЛАС: Колико Ваша породица испашта због посла, фудбала?

ПАУНОВИЋ: Они су навикли, али воле мој посао. Волим да гледам фудбал, имам и сараднике који ми помажу. Данас и ове платформе су од помоћи. Оне нам дају могућност одабира и селекције.

 

Утакмица против новинара

ГЛАС: Планирате ли вратити чувени меч "селектор против новинара"?

ПАУНОВИЋ: Да, наравно. Ту идеју ми је дао брат Саша. Он ме је подсетио на ту утакмицу. Сви смо селектори. Мислим да је добра ствар. Треба да је урадимо на прави начин и у правом моменту, начин имамо, али немамо прави моменат, време. Увек се то радило на крају сезоне.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.